У српској заједници у Словенији већ деценијама се понавља исти парадокс: мала, али врло гласна група појединаца ствара утисак да представља читаву заједницу, док већина вредних и пристојних људи живи, ради и помаже матици далеко од светла рефлектора.

Ти тихи и ненаметљиви Срби, каквих има на десетине хиљада, зарађују свој хлеб, подижу породице, шаљу новац у Србију, граде куће и надокнађују све што им је домаћи систем годинама ускраћивао. Њихов глас се ретко чује, јер немају потребу да глуме представнике целе заједнице.
Истовремено, постоји уско језгро појединаца, њих пет или шест, али гласних, који непрестано наступају у име „свих Срба“, иако их већина уопште не познаје. Они су ти који доминирају фотографијама, медијима, извештајима и јавним наступима, док се права слика заједнице прикрива испод слоја самопромоције и политичких веза.

Нетранспарентни пројекти и новац који одлази из Србије

Док велики део српске дијаспоре у Словенији живи поштено и скромно, постоји и друга страна приче: систем одобравања финансијских средстава из Србије, преко кога мали број субјеката редовно добија подршку за пројекте чија вредност и резултати изазивају оправдана питања.
По доступним подацима и јавним резултатима конкурса, у Словенију су у последњем овогодишњем циклусу, и ту списак тек почиње, стизали следећи износи:
1. за „неговање српског језика и културе говора“ - 1.000.000 динара,
2. за „обележавање годишњице погрома на Косову“ - 200.000 динара,
3. за „јавне истине и јавне наступе“  - 500.000 динара,
4. за „сајмове српско-словеначке привреде“, који протичу без стварних привредника, само уз иће и пиће, прво 1.милион, затим још 2.милиона динара,
5. за наводни „пословни клуб“ без јасне јавне активности - 500.000 динара, док остарелим послушницима - за основне активности фотографисања стиже тек симболична подршка од 100.000 динара.
Све су то легално одобрена средства, али оно што остаје проблем јесте њихова нетранспарентна намена, одсуство јавних извештаја и питање реалне користи за српску заједницу у Словенији.
Док заједнички интереси остају на маргини, поједини програми се понављају из године у годину, са минималним или тешко мерљивим резултатима. То ствара слику да су средства намењена дијаспори у Словенији заправо резервисана за уски круг, а не за широки спектар организација које заиста раде у интересу заједнице.

Питања која се у заједници тихо постављају

У разговорима међу Србима у Словенији, већ годинама круже питања на која нико званично не даје одговоре, а која би, управо због јавних средстава, требало јавно разјаснити.
Једно од тих питања јесте: ко финансира куповину појединих некретнина у Словенији, станова и објеката чија вредност улази у стотине хиљада евра?
Пошто у истом периоду одређени субјекти добијају значајна средства из Србије, логично је да јавност пита: да ли постоји веза, и ако постоји, каква је.
То питање није оптужба, већ елементарни захтев за транспарентношћу, која је у свакој демократској заједници обавезна.
Постоји још једна недоумица коју људи тихо спомињу: шта је са 40.000 евра које је један министар наводно донео у Словенију, а које је затим, како се прича, преузео један од представника дијаспорских структура? Наводно, да ни амбасада тим поступком није била задовољна.

Да ли је то заиста тачно?

Ако јесте, у коју сврху је новац намењен? Да ли је постојао записник? Да ли је постојала одлука или службена документација? Можда су у питању само гласине, а можда је све било заиста по пропису.
Али када се о нечему ћути, природно је да заједница постави питање, јер се ипак ради о средствима која припадају грађанима Србије, а део су јавних политика према дијаспори.

Ко пита - бива нападан

Када неко из заједнице постави легитимно питање - где новац иде, какви су резултати, зашто се исти субјекти понављају, често бива изложен личним нападима. И управо зато, важно је нагласити: постављање питања није напад. Постављање питања је обавеза сваке заједнице која брине о себи.
Уместо да се о транспарентности разговара, дискусија се претвара у етикетирање: критичари се проглашавају „деструктивним“, „непријатељима“, „разбијачима јединства“. Таква пракса одвраћа поштене људе од учешћа. Интелектуалци се повлаче, истраживачи раде у тишини, а културни радници преживљавају са минималним самофинансирајућим средствима.

Време је за јасну слику

Српска заједница у Словенији је много већа, здравија и снажнија од утиска који понекад стиже у јавност. Зато се не треба плашити критике. Треба се плашити нетранспарентности, јер проблем није у људима - проблем је у обрасцу

Питање које више не сме да се ћути

После свих ових година, после толико неразјашњених финансијских токова, нетранспарентних одлука и медијске буке малобројних, остаје једно једино питање које све више људи у себи носи: Докле тако?
Докле ће истински рад бити скрајнут, докле ће се ћутати о ономе што се зна, а не сме да се изговори, Докле ће јавни новац одлазити без јасног надзора, Докле ће неколицина гласних говорити у име већине која их није овластила?
Та питањa нису напад. То је позив на одговорност. То је захтев за транспарентност, потреба да се заједница ослободи терета који јој намеће мали број људи, а који не представљају никога осим себе. И зато је крајње време да се јавно каже оно што многи Срби у Словенији приватно мисле: Време је да већина проговори. Време је да престане ћутање.
Време је да заједница затражи да се зна: куда иде новац, ко доноси одлуке и у чије име.
Јер само тако српска заједница у Словенији може да поврати своју стварну снагу,  снагу пристојних, вредних и честитих људи који годинама носе све на својим леђима.

   Овај текст не оптужује појединце, нити их именује, нити им приписује било какве незаконите радње. Ово је критика једног устаљеног модела понашања, који траје већ дуго: модела у коме институције у Србији подржавају ограничен круг, модела у коме јавност нема увид у исходе финансираних пројеката, модела у коме најгласнији постају „репрезенти“ целе заједнице, модела у коме већина Срба остаје невидљива и недовољно уважена.
А све време, огромна већина дијаспоре у Словенији живи поштено, ради вредно и својим новцем одржава везу са матицом на начин који ниједан пројекат не може да надомести.
А они који се у овом тексту ипак препознају, вероватно знају и зашто су се препознали.
Порука је једноставна:
Дијаспора заслужује поштовање, а јавни новац заслужује увид. Тек тада ће глас већине надјачати буку малобројних.
За сада се наставља зачарани круг: малобројни гласни надглашавају већину вредних.
Ваљда док шефови не пазаре још коју некретнину у Словенији, па макар се она водила на жену, на стрину, тетку, или на сестру из Торонта. 

Радован Б. Милић- хроничар српске дијаспоре у Словенији
Аутор књиге Срби у Словенији.
Словенске Коњице
Словенија