Етички кодекс Савеза Срба Словеније усвојен је 2020. године као унутрашњи акт који треба да обезбеди јасну дистанцу Савеза од партијске политике и заштити његов углед у јавности.
Управо зато јавни апел на поштовање тог истог Кодекса, упућен тек почетком 2026. године, не може се читати изоловано од праксе која му је претходила. Када се норме које су све време на снази активирају тек накнадно и декларативно, без покретања предвиђених поступака и без преиспитивања сопствене одговорности, Кодекс престаје да буде инструмент етичког деловања и постаје показатељ институционалне недоследности, што је питање од јавног интереса, а не личне полемике.
Питање институционалне доследности у Савезу Срба Словеније
Етички кодекс равнања чланова Савеза Срба Словеније усвојен је 18. октобра 2020. године као унутрашњи акт чија је сврха да обезбеди законито, одговорно и достојанствено деловање Савеза, као и заштиту његовог угледа. Кодекс је од тренутка усвајања обавезујући за све чланове, без обзира на њихов статус или функцију у организацији.
Посебно јасну и недвосмислену норму садржи члан 9 Кодекса, који уређује политичку делатност чланова. Он предвиђа обавезу писменог обавештавања и повлачења са функција у органима Савеза у случају активног политичког ангажмана или кандидатуре, управо ради очувања аполитичности, независности и институционалног интегритета Савеза.
У том контексту, обавештење председника Надзорног одбора Савеза од 23. јануара 2026. године, којим се чланови позивају на поштовање Кодекса због „сазнања о политичкој активности појединих чланова“, покреће више питања него што даје одговора.
Најпре, поставља се питање временског оквира. Ако је Кодекс на снази од 2020. године и ако је његова сврха превентивна, зашто се јавни апел на поштовање појављује тек пет година касније? Кодекс није нови акт, нити је измењен. Он је све време постојао као обавезујући документ.
Друго, Кодекс не познаје категорију „општег подсетника“ као механизам примене. Он предвиђа поступке, органе и мере у случају утврђене повреде. У том смислу, јавни позив без покретања конкретне процедуре отвара дилему да ли се ради о стварној примени Кодекса или о накнадном дистанцирању од пракси које су већ изазвале јавну пажњу.
Треће, посебно осетљиво питање односи се на доследност институционалног деловања. Ако је Савез у протеклим годинама у јавности перципиран као организација чије руководство или функционери исказују блискост, подршку или јавну идентификацију са одређеним политичким актерима из Републике Србије, онда се оправдано поставља питање зашто механизми из Кодекса нису активирани у тренутку настанка такве праксе, већ тек накнадно.
Важно је нагласити: овде није реч о вредносној оцени политичких ставова, нити о праву било ког појединца на лично политичко мишљење. Реч је искључиво о институционалној одговорности и поштовању правила која је сама организација усвојила и на која се обавезала.
Сличан образац уочљив је и у недавним расправама о учешћу Савеза и друштава у промоцији пројеката финансираних јавним средствима, где се отвара питање мере, пропорције и сврхе, али и улоге Савеза као евентуалног „покрића“ за активности које нису настале из његове унутрашње иницијативе. И у том случају, реч је о етичком, а не личном питању.
Савез Срба Словеније има пуно право да штити свој углед и аполитичност. Али та заштита не може почивати на селективној примени сопствених аката, нити на реакцијама које долазе тек онда када је штета већ начињена или када се она тек назире. У супротном, Кодекс престаје да буде алат одговорности и постаје пука формалност.
Јавност, као и чланство Савеза, имају легитимно право да очекују доследност, правовременост и једнака правила за све. Само таквим приступом Кодекс може имати стварну тежину, а Савез задржати кредибилитет организације која делује у интересу заједнице, а не у сенци било чије политике.
Центар за дијаспорске студије
(Независна анализа)
24. 01. 2026
