Бивши и садашњи председник Савеза Срба Словеније: Кокановић и Ристовић (у Трсту 16. 02. 2026)

Ни дванаест сати након објављивања текста под насловом: „Кокановићу, скандирање Ћаци, ћаци, можеш прикрити музиком, али питања не“, http://www.tragovi-sledi.com/index.php/vesti/14-rasejanje/3994-n-vicu-s-ndjir-nj-c-ci-c-ci-z-pri-ri-i-uzi-pi-nj-n Владимир Кокановић, вршилац дужности директора Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, према наводима Николе Влаховића универзитетног дипломираног инжењера машинства и магистра наука, телефоном је контактиран 3. 06. 2026, неки минут после осам сати. Разлог позива је био коментар који је Влаховић оставио испод текста.

Тај коментар није садржавао увреде, претње ни псовке. Влаховић је само изнео став да би наводе из текста, с обзиром да се ради о институцији која располаже јавним средствима, требало да испитају надлежни органи.
Међутим, према његовим тврдњама, Кокановић је разговор претворио у низ личних замерки, оптужби и увредљивих квалификација на рачун Влаховића. Чак га је, оптужио да је аутор текстова објављених у „Траговима“, у којима се износе критички ставови према председнику Републике Србије.
Међутим, такве оптужбе заснивале су се искључиво на подударности имена и презимена. Магистар Никола Влаховић није био аутор спорног текста, већ се само случајно исто зове и презива као новинар који је потписан као аутор.
Због настале Кокановићеве тврдње или забуне, Никола Влаховић је чак био принуђен да Амбасади Републике Србије у Љубљани достави писано изјашњење, у којем је објаснио да нема никакве везе са ауторством наведеног текста и да је у питању друга особа истог имена и презимена.

Управо због тог разговора, Магистар наука Влаховић, видно узнемирен, детаљно је описао ток разговора. Посебно га је погодила тврдња да му је током телефонског разговора Владимир Кокановић псовао „мајку шиптарску“ и наводи да је спреман да о томе сведочи и да за своје речи преузме пуну одговорност.
Уколико су ови наводи тачни, онда се поставља озбиљно питање - да ли је такав начин комуникације примерен човеку који руководи државном институцијом чији је задатак да окупља и повезује Србе у расејању.
Због тога јавност има право да постави једноставно питање: шта је толико узнемирило директора Управе?

Да ли су то била питања о односу према запосленима?
Да ли питања о ангажовању лица по уговору?
Да ли питања о возачима и организацији превоза? Или можда онај део који се односи на околности под којима је, према раније објављеним наводима, лично организован или обављан превоз више комада неког „пртљага“?
До данас није стигао одговор шта је превожено, за које потребе, по чијем налогу и због чега те послове није обављало лице које је за то било задужено. А када одговора нема, питања природно остају.

Можда ће се показати да су све недоумице без основа. Можда ће се показати да су сва поступања била потпуно у складу са прописима. Али управо зато и постоје питања. Уређене институције не траже од грађана да верују на реч. Оне дају одговоре.

Посебно је занимљива околност да је, према наводима Влаховића, непосредно након спорног разговора уследио и позив Зорана Ристовића садашњег председника Савеза Срба Словеније, који Влаховићу се представио као председник Групе Грађана. Та околност сама по себи можда ништа не доказује, али јавност има право да се пита због чега су се у кратком временском размаку појавиле готово истоветне примедбе усмерене према истом човеку.

У целој причи не може се заобићи ни име председника Надзорног одбора Савеза Срба Словеније, Рада Бакрачевића. У јавним коментарима он Владимиру Кокановићу упућује речи: „Без вас не би било нас“. Свако има право на своје мишљење, али многи Срби у Словенији и свету, тешко могу прихватити тезу да постојање читаве заједнице зависи од једног човека, ма ко он био и коју функцију обављао. А управо о томе су Трагови-Следи донеле занимљив чланак 7. Маја 2026 године под насловом: „Kад управа помисли да је већа од дијаспоре“



 
Истовремено, у разговору Рада Бакрачевића и аутора ових редова 31. маја 2026 у 08:19  сати, изнето је мишљење Председника надзорног одбора Савеза Срба Словеније, које отвара додатна питања у вези са евентуалним Кокановићевим некретнинама у Словенији, укључујући и помињање куповине стана у Марибору у којем је живео. Те наводе не треба прихватати као доказане чињенице, али управо зато и постоји једноставан начин да се све недоумице отклоне кроз јасан и недвосмислен одговор.
Ако такве некретнине не постоје, свака сумња престаје. Ако постоје, Кокановић би морао знати да је уместо љутње, телефонских позива, увреда и псовки шиптарске мајке, транспарентност била најбољи одговор, јер јавна функција није привилегија да се питања избегавају. Јавна функција је обавеза да се на питања одговори, а јавност има право да зна да ли су све законске обавезе испуњене, да ли су надлежни органи били упознати са тим чињеницама и од куда новац за њихову куповину? А што се на одговоре дуже чека, то ће питања бити бројнија.

У следећем јављању: ШТА ЈЕ ПОТРЕБНО ДОДАТНО ПРОВЕРИТИ У ИЗВЕШТАЈИМА САВЕЗА СРБА СЛОВЕНИЈЕ? - КАДА РАЧУНИ ПРОГОВОРЕ!

Радован Б. Милић
Словенске Коњице
6. 06. 2026