Последњих месеци редакција „Трагова“ анализира рад Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, њен Информатор о раду, буџетске расходе, службена путовања, јавне набавке и средства намењена услугама по уговору.

Међутим, једно питање све више долази у први план:
Ко су лица ангажована по уговору у Управи, шта конкретно раде и колико њихов рад кошта грађане Србије?
Није спорно да државни орган може ангажовати спољне сараднике када за то постоје законски основ, стварна потреба и обезбеђена средства.
Спорно постаје онда када јавност нема увид у то ко су ти људи, по којим критеријумима су изабрани, које послове обављају, колике накнаде примају и како се проверава да ли су уговорене обавезе заиста извршене.
   Према сазнањима редакције, део лица ангажованих по уговору у Управи затечен је још пре доласка Владимира Кокановића на место вршиоца дужности директора, док су друга лица ангажована током његовог мандата.
Према расположивим информацијама, већи број ових ангажовања везује се за период након формирања новог руководства Министарства спољних послова, односно после именовања Марка Ђурића за министра и Дамјана Јовића за државног секретара надлежног за рад Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону.
Редакција „Трагова“ ће затражити званичну документацију како би се утврдило ко је и када предложио поједина ангажовања, ко је уговоре закључио, ко их је касније продужавао и на основу којих резултата рада.
При томе није пресудно ко је неко лице првобитно довео у Управу, јер сваки уговор мора неко потписати, одобрити, и сваку исплату потврдити. Зато одговорност постоји и за продужавање ангажовања, и за контролу извршеног посла, и за трошење јавног новца. Објашњење да је неко лице „затечено“ не може само по себи бити довољан разлог да се његов уговор аутоматски наставља из месеца у месец или из године у годину.

Редакција је већ упутила захтев за приступ информацијама од јавног значаја који се односи на ангажовање Марије Спасојевић. Њено име се као име аутора појављује на великом броју текстова објављених на званичној интернет страници Управе, укључујући вести о службеним посетама, активностима вршиоца дужности директора, конкурсима и другим догађајима. Истовремено, у јавно доступним привредним евиденцијама Марија Спасојевић је наведена као директор и сувласник 50 одсто привредног друштва PROFESSIONAL VAMA GROUP DOO, основаног 11. јуна 2018. године. Као претежна делатност друштва наведена је изградња стамбених и нестамбених зграда. Према доступним подацима, фирма има једног запосленог, а у 2025. години остварила је приход од 3.513.000 динара. Поседовање приватног привредног друштва само по себи такође није спорно и никоме не ускраћује право да буде ангажован у државном органу. Али јавност има право да зна: по ком правном основу је Марија Спасојевић ангажована у Управи, које конкретне послове обавља, колика је њена уговорена накнада, колико јој је до сада укупно исплаћено из буџета, ко је предложио и одобрио њено ангажовање, из које економске класификације се врше исплате, које су стручне квалификације биле потребне за послове које обавља, да ли за те послове већ постоји систематизовано радно место у Управи, и на основу којих извештаја се потврђује да су уговорене обавезе извршене?

Редакција је упутила и захтеве који се односе на друга лица за која постоје сазнања да су ангажована по уговору, међу којима су Филип Радојичић, у јавности представљен као уредник ТВ Вести на РТВ Пинк, и Ненад Благојевић.
За Филипа Радојичића јавности за сада нису познати ни правни основ ангажовања, ни период трајања уговора, ни опис послова, ни висина накнаде. Управо зато не треба нагађати шта он ради за Управу, већ треба затражити документе.
Да ли је ангажован за медијско праћење, уређивање садржаја, односе с јавношћу, саветодавне послове или нешто сасвим друго? Које конкретне резултате рада је предао? Ко их је прегледао и прихватио? На основу чега су му вршене исплате?
Иста питања односе се и на Ненада Благојевића: По ком основу је ангажован? Од када траје његово ангажовање? Које послове обавља? Колико прима? Ко контролише његов рад, и где су извештаји који доказују да је посао за који је плаћен заиста обављен?

Редакција не тврди да је било ко од наведених лица ангажован незаконито. Али чињеница да јавност не располаже основним подацима о њиховом ангажовању представља довољан разлог да се та питања поставе, јер према подацима из Информатора о раду Управе, за економску класификацију 423000 - Услуге по уговору у 2026. години одобрено је 27.929.000 динара, а до ажурирања Информатора реализовано је 12.948.328 динара.
Реч је о великом износу јавног новца. Управо зато није довољно да у табели постоји само укупан број. Јавност има право да зна како је тај износ распоређен: ко су физичка и правна лица којима се средства исплаћују? Колико прима свако од њих? Колико дуго трају њихова ангажовања? Које услуге пружају?
Да ли се ради о повременим и јасно ограниченим пословима или о пословима који се обављају непрекидно и који би требало да буду део систематизованих радних места? Колико је укупно лица ангажовано по уговору, и колики је укупан трошак њихових накнада, пореза и доприноса?

Посебно је важно и питање односа између редовно запослених државних службеника и лица ангажованих по уговору. Редовно запослени службеници раде на радним местима утврђеним систематизацијом. За та места су прописани услови, стручна спрема, звање, одговорност и начин утврђивања плате.
Код уговорних ангажовања накнада се утврђује самим уговором, а јавности често није познато по којим критеријумима. Зато се поставља питање: да ли уговорци обављају послове које већ обављају редовно запослени? Ако је тако, због чега се додатно ангажују спољна лица? Ако не обављају, које посебне стручне способности и искуство имају ти „уговорци“. Да ли је постојао поступак избора? Да ли је разматрано више кандидата, или је одлуку доносило руководство без јавног позива и без могућности да се за посао пријаве други стручни људи?
У Србији постоји велики број младих, школованих новинара, правника, економиста, информатичара и других стручњака који годинама не успевају да добију прилику за рад у струци. Многи од њих на крају одлазе у иностранство. Зато питање избора уговораца -  сарадника није само питање Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, већ је то питање правичности, једнаких могућности и поверења у државне институције.

Познато је да уговор није никакав доказ да је посао обављен, већ само показује шта би требало да буде урађено, како би исплата јавног новца била и заслужена и оправдана. А за то мора постојати и доказ да је уговорени посао извршен. То могу бити месечни извештаји, готови текстови, снимљени прилози, анализе, правна мишљења, извештаји са терена, записници о примопредаји или други конкретни резултати. Зато ће „Трагови“ тражити не само уговоре, већ и документацију на основу које је неко у Управи потврдио: да је посао обављен, да је резултат прихваћен, и да је исплата оправдана.
Ако су уговорени послови стварно и уредно обављени, документа би то требало једноставно да покажу. Ако таквих докумената нема, онда се поставља много озбиљније питање: на основу чега је јавни новац исплаћен, ко управља Управом и у чијем интересу, јер Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону не постоји због вд. директора Кокановића, помоћника директора Николине Милатовић Поповић, саветника Мирољуба Несторовића, нити уговорних сарадника. Она постоји због дијаспоре и Срба у региону.
Зато је најважније питање:
Какву конкретну корист од свих тих ангажовања имају људи којима би Управа требало да служи? Да ли је због ангажовања уговорних сарадника побољшана заштита права Срба у региону? Да ли су организације у дијаспори добиле бољу правну, стручну или административну помоћ? Да ли је рад Управе постао доступнији и транспарентнији?
Да ли су одговори грађанима бржи и потпунији, или се јавни новац троши, а јавност и даље не може да добије ни основне документе?
Због свега наведеног редакција „Трагова“ не тражи ништа више од онога што закон прописује. Тражимо податке о томе ко је уговоре потписивао, ко их је продужавао и ко је одобравао исплате.
Уколико су сва ангажовања оправдана, законита и корисна, службена документа ће то потврдити.
Уколико Управа настави да одлаже, избегава или ускраћује одговоре, и то ће постати важан део одговора, јер јавни новац није приватна каса било ког руководиоца, а лица ангажована у државном органу нису приватна ствар директора тог органа.
Јавност има право да зна ко ради за Управу, шта ради и за које паре.