Постоје приче које се не могу разумети ако се посматрају само последње две или три године.
Прича о организовању Срба у Словенији једна је од њих.

Данас, када се говори о српским савезима, саветима, заједницама, председницима, секретарима, делегатима и разноразним „представницима Срба“, можда је дошло време да престанемо да гледамо њихове титуле и почнемо да меримо резултате.
Јер, ако у Словенији живе десетине хиљада људи српског порекла, а у јавности се годинама појављују и много веће незваничне процене, како смо дошли до тога да огроман број тих људи нема никакве везе са српским организацијама, не учествује у њиховом раду, а многи вероватно не знају ни ко их наводно представља?
То питање „Трагови“ не постављају данас први пут.
О томе је Радован Б. Милић говорио и писао још пре много година, када данашње функције, савези и поједини њихови актери још нису ни изгледали онако како изгледају данас.
И управо зато вреди отворити архиву.
Две организационе структуре заслужују посебну пажњу у историји организовања Срба у Словенији: Интернационално културно друштво „Штајерска заједница“ и Национални савет Срба Словеније.
Нећемо написати да из њих „потиче сво зло“, јер би то била тврдња коју је немогуће озбиљно доказати, али хоћемо поставити друго питање: Колики је био њихов утицај на стварање круга људи који су годинама наступали као представници Срба у Словенији, а шта је стварни резултат тог деловања?
А једно име се у тој причи појављује годинама.
Раде Бакрачевић.
Председник Штајерске заједнице, новинар и уредник, човек који је обављао различите функције у организацијама српске заједнице и годинама био присутан у јавном животу Срба у Словенији. Али критика његовог начина деловања није настала јуче, нити је настала због Владимира Кокановића, а нити због садашњих сукоба у српским организацијама. Сукоби постоје најмање од 2009. године.
У архиви се налази писмо Радована Б. Милића од 29. маја 2009. године, упућено поводом активности организационог одбора „Пријатељство за нова времена“, у којем су наведени Раде Бакрачевић, Антон Петелиншек и Станислав Козар. То писмо је писано оштрим језиком свог времена, па не треба данас бежати ни од тога.
У њему су изношене политичке процене са којима се неко може слагати или не слагати. Али за данашњу причу много је важније нешто друго.
Још тада је постављено питање: чијем интересу служе поједине активности, куда воде и да ли се иза великих речи о повезивању, сарадњи и пријатељству губи стварни интерес српског народа.
Милић је тада отворено поставио и питање да ли је у позадини појединих активности било „непознавање историје, лични интерес и промоција“ или нешто друго. 
Али постоји један детаљ који је данас посебно важан. Иако је критиковао Бакрачевића, Милић му на крају тог истог писма није оспорио све што је урадио. Напротив, написао је да му је захвалан и за „многе позитивне ствари“ које је до тада урадио. 
Зашто је то важно?
Зато што показује да данашња критика није настала из потребе да се нечији читав живот и рад прогласе безвредним, већ је питање нешто друго: Шта је после свих тих година остало?
А током година мењала су се имена организација, председници, секретари, савези и савети, појављивали су се људи који су говорили у име Срба: Раде Бакрачевић, Драго Војводић, Никола Тодоровић, Касније Марко Сладојевић, Данијел Игрец, Владимир Кокановић Зоран Ристовић и други.
„Трагови“ неће тврдити да су сви они припадали некаквом тајном кругу, нити да је један другога „постављао“ ако за то немамо документ.
Али ћемо истраживати нешто што је много лакше проверити: ко је кога подржавао, ко се са ким појављивао, у којим организацијама, на којим функцијама, са каквим овлашћењима и најважније, са каквим резултатима.
Јер функција није резултат, нити је фотографија са министром резултат, као што нису резултат ни поједине конференције, признања, називи „председник“, „секретар“, „саветник“ или „представник Срба“. Све то само по себи не значи ништа ако иза њега не стоји народ који те људе препознаје као своје представнике и ту долазимо до Николе Тодоровића.
И о њему „Трагови“ нису почели да пишу јуче. Архива нашег портала сведочи да су се питања његовог деловања и начина на који се говори у име Срба у Словенији постављала годинама, и то под насловима: НИКОЛА ТОДОРОВИЋ ГУРА СРПСКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ У ПОЛИТИКУ! ЦРВЕНА ЛИНИЈА ЈЕ ПРЕЂЕНА; итд. А недавно су „Трагови“ поново реаговали текстом  на Тодоровићево јавно политичко деловање.
Никола Тодоровић има право да коментарише политичке прилике у Србији, има право да подржава власт, има право да критикује опозицију, има право да студенте назива како жели и да о протестима у Србији има став какав жели. Али постоји и наше право да питамо: Шта је Никола Тодоровић, као човек који је годинама био присутан у организованом животу Срба у Словенији, конкретно урадио за те Србе?
Колико их је окупио? Колико је допринео њиховом јединству? Који је проблем српске заједнице решио? Колико младих је приближио српским организацијама? Колико Срба у Словенији уопште зна за Национални савет Срба Словеније?
То су много важнија питања од тога ко ће коме из Љубљане делити лекције о политичком животу Београда.
Исто важи за Радета Бакрачевића. Нико му не може одузети оно што је заиста урадио.
Али ниједно признање и ниједна функција не могу бити штит од питања о последицама политике коју је годинама подржавао.
Пре седамнаест година Радован Б. Милић му је писао и упозоравао га.
Данас више није потребно прорицати будућност. Данас можемо погледати резултат.
И питати: Да ли су Срби у Словенији данас организованији него 2009? Да ли су јединственији? Да ли више људи учествује у раду српских организација? Да ли млади знају ко их представља? Да ли просечан Србин у Цељу, Марибору, Крању, Копру, Љубљани или Словенским Коњицама уопште зна шта раде сви ти савези, савети и заједнице?
Ако је одговор негативан, онда није довољно показивати фотографије и набрајати признања, већ неко од њих мора да објасни и резултат.
Посебно поглавље те приче представља Владимир Кокановић.
Његов успон од активности у српској заједници у Словенији до функције в.д. директора Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону заслужује посебну анализу, и „Трагови“ је већ раде.
Али овде треба бити веома прецизан.
Нећемо написати да су га Бакрачевић, Тодоровић или нека организација „поставили“ на државну функцију ако то не можемо доказати, али да су му били одскочна даска, то јесу.
Зато ћемо пратити нешто друго: његов пут, људе са којима је сарађивао, организације кроз које је деловао, подршке које је добијао и функције до којих је касније дошао.
Документ по документ, датум по датум, име по име. Јер се тек тада може видети да ли је реч о низу случајности или о континуитету једне исте комунистичко-кадровске и организационе политике.
Крајем августа догодио се још један догађај који је отворио занимљиво питање о људима и организацијама које годинама говоре о српству и националним интересима.
27. августа 2026. године преминуо је Ратко Младић.
Реч је о човеку чије име изазива потпуно супротна тумачења новије историје: за један део српске јавности он је ратни командант Војске Републике Српске, херој који је бранио српски народ, док је пред међународним судом правоснажно је осуђен на доживотни затвор за геноцид, злочине против човечности и ратне злочине.
Ту чињеницу „Трагови“ неће скривати, али нећемо скривати ни сопствени став.
„Трагови“ су поводом његове смрти објавили текст и одали му пошту. („Преминуо српски генерал Ратко Младић“ „Трагови“)
И управо тада у Словенији, међу „великим“ Србима завладала је гробна тишина.
Колико смо до сада могли да видимо у јавним објавама организација које годинама пратимо, није било готово никаквог јавног осврта на његову смрт.
Ако се накнадно покаже да је нека од тих организација објавила саопштење које нисмо видели, радо ћемо то исправити.
Али за сада остаје обавеза да будемо потпуно јасни: Нико није дужан да ода пошту Ратку Младићу. Ни Раде Бакрачевић, ни Никола Тодоровић, ни било који савез, савет или српско друштво. Свако има право на сопствени однос према њему и према ратовима деведесетих. Али онда имамо право и ми да приметимо контраст.
Како се налази времена да се коментаришу студенти у Србији, како се налази времена за „блокадере“, како се налази времена за власт, опозицију, политичке прилике у Београду, геополитику и велика национална питања, а када умре човек чије је име, свиђало се то некоме или не, нераскидиво везано за једну од најтежих епоха српског народа западно од Дрине, нема нигде ни једне једине речи? Не, то није доказ ничије издаје, нити је доказ ничијег „несрпства“, али јесте повод за питање: Шта заправо значи то српство, посебно оних пореклом западно од Дрине, који нам годинама јавно демонстрирају српство у Словенији?
Можда је управо ту суштина проблема.
Србима у Словенији никада није недостајало председника, потпредседника, секретара,  савеза, савета, удружења, ни делегата, који су били спремни да у њихово име разговарају са Београдом. Недостајао је резултат који ће осетити обичан човек.
Зато „Трагови“ неће мерити ничије српство титулама, мериће га резултатима.
После двадесет или тридесет година јавног деловања питаћемо свакога исто: Шта сте конкретно урадили? Колико сте Срба окупили? Колико сте младих привукли? Колико сте деце приближили српском језику и култури? Које сте право изборили? Који сте проблем решили? Колико људи зна да постојите?
И најважније: Да ли сте српску заједницу оставили јединственијом него што сте је затекли?
Ако нисте, онда је време да се после свих титула, признања, функција и великих речи постави питање ваше историјске, политичке и моралне одговорности за резултат.
Зато ће „Трагови“ у наредном периоду поново отворити своју архиву.
Нећемо преправљати старе текстове да бисмо данас испали паметнији него што смо били.
Објављиваћемо шта је стварно писано, ко је шта говорио, ко је кога подржавао, ко је са ким сарађивао, ко је на шта упозораван, и шта се после тога догодило.
Јер је Радован Б. Милић још пре много година писао о појавама за које је сматрао да воде погрешним путем организовање Срба у Словенији. Можда је у неким проценама грешио, можда је понегде био преоштар, све ће архива показати.
Али једно питање које је постављао тада данас је још важније:
Коме заправо служе српске организације, српском народу или људима који преко њих годинама граде сопствене функције, положаје и јавни значај?
Нећемо унапред дати одговор. Пустићемо документа, старе текстове, функције, датуме и резултате да га дају. Јер после толико година можда највећа трагедија Срба у Словенији није то што нису имали довољно организација. Имали су их, можда и превише.
Трагедија је ако су, док су организације расле, Срби око њих постајали све разједињенији и све удаљенији од оних који су тврдили да их представљају.
И управо то „Трагови“ намеравају да истраже.
Од почетка. И без прескакања имена.