
Андреј Лесковац је Србин из Беча који је јавно иступио поводом организовања скупа подршке председнику Србије Александру Вучићу и његовој политици
„Трагови“ се већ месецима не баве питањем ко је коме пријатељ, познаник или политички истомишљеник. Бавимо се нечим једноставнијим: ко се плаћа јавним новцем, за који посао и зашто баш та особа?
У случају Андреја Лесковца то питање више није теоријско.
Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону потврдила је „Траговима“ да је Андреј Лесковац од 1. јуна 2026. године ангажован по уговору о делу, уз месечну накнаду од 70.000 динара.
И ту, заправо, тек почиње прича.
Јер Управа није основана да би ангажовала људе зато што их неко познаје, зато што припадају неком кругу или зато што су некоме политички блиски.
Она је државни орган, а накнаде њеним уговорним сарадницима плаћају се јавним новцем.
Зато је потпуно легитимно поставити питање:
Ко је Андреја Лесковца предложио Управи, због којих квалификација је изабран, које конкретне послове обавља и шта је за новац који прима до сада урадио?
Андреј Лесковац није непозната личност.
Његова јавна биографија води најпре до Вуковара. Он је син Радивоја Радета Лесковца, оснивача и председника Партије подунавских Срба, а 2009. године и сам се кандидовао за градоначелника Вуковара. У тадашњим медијским извештајима представљан је и као предузетник.
Много година касније налазимо га у сасвим другом контексту.
„Новости“ су 12. априла 2025. године објавиле текст о Србима из дијаспоре који су из иностранства кренули у Београд на скуп подршке Александру Вучићу.
Међу њима је био и Андреј Лесковац, који је у том тексту дао изјаву као један од Срба из Беча.
Нешто више од годину дана касније, Лесковац постаје плаћени уговорни сарадник Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону.
Само по себи, наравно, учешће на било ком политичком скупу није препрека да неко буде ангажован од стране државног органа.
Нити „Трагови“ тврде да између тог политичког ангажмана и каснијег уговора са Управом постоји узрочна веза.
Али управо зато остаје питање: које су стручне квалификације и конкретне потребе Управе биле пресудне да се за уговорни ангажман изабере баш Андреј Лесковац?
То питање постаје занимљивије када се погледа његова јавно доступна пословна биографија.
Према подацима прикупљеним током истраживања, Лесковац је директор и сувласник привредног друштва ALEDA MULTI GLOBAL TRADE DOO NOVI SAD, чија је претежна делатност означена шифром 4312 - припремна градилишта.
Андреј Лесковац у том привредном друштву има 50 одсто власништва.
Према подацима наведеним у материјалу којим располажемо, предузеће је за 2025. годину приказало приходе од 136.833.000 динара, нето добит од 9.880.000 динара и 11 запослених.
Лесковац је, према истом истраживању, сувласник још једног предузећа - SAND COP DOO Kikinda, основаног 20. марта 2024. године, такође са претежном делатношћу „припремна градилишта“.
И у том привредном друштву Андреј Лесковац има 50 одсто власништва.
Ништа од тога само по себи није спорно.
Напротив.
Човек има право да буде предузетник, директор и власник или сувласник привредног друштва.
Али ако је јавно видљива пословна биографија човека кога Управа плаћа 70.000 динара месечно пре свега везана за приватно предузетништво и послове у области припреме градилишта, онда јавност има право да зна: за које је то послове из делокруга сарадње са дијаспором и Србима у региону Андреј Лесковац ангажован?
У истраживању Лесковчеве биографије „Трагови“ су наишли и на податке који немају непосредне везе са његовим садашњим ангажманом у Управи, али припадају његовој јавно документованој биографији.
„Вечерњи лист“ је 2009. године, пишући о његовој кандидатури за градоначелника Вуковара, навео да је у предмету из 2004. године био кажњен годином затвора, условно на четири године, због случаја у којем је возио украдени Audi A8.
У истом тексту наведено је да се бавио продајом половних аутомобила.
Исти лист је 2014. године известио о саобраћајној несрећи у којој је погинуо 69-годишњи мушкарац и, позивајући се на незваничне полицијске информације, навео да је возилом управљао Андреј Лесковац.
Овде је неопходно бити потпуно прецизан.
Такав медијски извештај није доказ да је Лесковац кривично одговоран за смрт тог човека, нити документација којом располажемо показује да је због те несреће правоснажно осуђен.
Зато „Трагови“ од тога неће правити сензацију.
За нас је много важније питање шта је државни орган Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону знала о професионалној биографији човека којег су ангажовали и, пре свега, које су га квалификације препоручиле за конкретан посао који данас обавља.
Јер ни један стари новински текст сам по себи не даје одговор на питање које нас занима.
Одговор мора да да Управа.
И тако се поново враћамо на почетак.
Управа је потврдила да Андреја Лесковца плаћа 70.000 динара месечно по уговору о делу.
Али „Трагови“ нису добили уговор, конкретан опис послова нити пратећу документацију из које би се могло видети шта је Лесковац за тај новац до сада урадио.
И то је много важније од свих старих новинских текстова.
Јер питање није да ли Андреј Лесковац има право да се бави грађевинским пословима, да присустује политичким скуповима или да буде сувласник у некој фирми. Има.
Питање је: Зашто га плаћа Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону?
Управо зато „Трагови“ траже одговор на неколико једноставних питања:
Ко је предложио Андреја Лесковца?
Ко је одобрио његово ангажовање?
Које су га стручне квалификације препоручиле?
За које је тачно послове ангажован?
Колико дуго траје уговор?
И шта је конкретно урадио за новац који му се исплаћује из јавних средстава?
Док не добијемо те одговоре, нећемо измишљати мотиве.
Нећемо тврдити да је ангажован због политичких веза ако за то немамо документ, нити да
није квалификован за посао чији нам конкретан садржај још није документован.
Али ћемо питати.
Јер када државни орган ангажује човека ван радног односа и плаћа га јавним новцем, стручни разлози за такав избор не смеју бити тајна.
И можда је управо зато питање из наслова важније од биографије било ког појединца: какве људе и по којим критеријумима Кокановић доводи у управу?
Јер Андреј Лесковац у овој причи није занимљив зато што је предузетник, зато што је некада био кандидат за градоначелника, зато што је присуствовао политичком скупу или зато што су медији о њему писали пре много година. Занимљив је зато што га данас плаћа државни орган јавним новцем.
А кад је плаћен јавним новцем, јавност има право да зна: за шта је плаћен?