Данас је било лепо бити Србин у Словенији.
Већ од раних јутарњих сати испред Амбасаде Србије на Ћирил-Методовом тргу у Љубљани формирала се колона држављана Србије који су дошли да гласају на ванредним парламентарним изборима. Ред се продужавао према љубљанској тржници и Водниковом храму, а простор у близини Луткарског позоришта испуњавали су људи спремни да сачекају свој ред.
То чекање имало је посебну атмосферу. Стрпљење, разговори и међусобна толеранција обележили су призор којем сам присуствовао. У једном тренутку развило се и коло, а повремено се чула песма Снежане Савић „Три пољупца хоћу ја“. Није изостало ни познато: Пумпај! Пумпај! Осећало се узбуђење људи којима је стало до онога што се дешава у Србији.
У разговорима и повицима које сам чуо била је јасна подршка студентима и очекивање промене. То није пребројан изборни резултат, нити нам даје право да сваком човеку у колони приписујемо исти избор. Али показује колико је неодржива прича да неко може целокупној српској заједници у Словенији унапред одредити политичко опредељење.
Управо су то годинама покушавали поједини представници организација са великим називима и још већим претензијама да говоре у име свих нас. Савез Срба Словеније, чију стварну репрезентативност „Трагови“ одавно доводе у питање, није исто што и сви Срби у Словенији. Ни његов некадашњи председник Владимир Кокановић није имао право да личну политичку подршку Српској Напредној Странци (СНС) представља као јединствену вољу расејања.
Исто важи за Национални савет Срба Словеније и његовог председника Николу Тодоровића. Подршка изборној листи „Александар Вучић - Уједињена Србија“ може бити став те организације и њеног руководства. Не може бити присвојен глас свих Срба који овде живе, раде, подижу породице и чувају свој језик и културу.
Ни ранија обраћања Радета Бакрачевића у име Савеза не дају никоме трајно овлашћење да српску заједницу представља као страначки посед. Да су говорили у своје име, њихово политичко право не би било спорно. Проблем настаје када се између имена организације и имена читавог народа стави знак једнакости.
Данашњи ред пред Амбасадом подсећа на нешто најуобичајеније: сваки бирач има сопствени глас. Нико га није добио на управљање својом функцијом, познанством у Београду или приступом пројектним средствима.
У згради Амбасаде била су организована два бирачка места, 75 и 76. Бирачи су упућивани према почетном слову презимена. Чланица бирачког одбора рекла ми је да је председник тог одбора конзул Милинко Шпица. Са њим сам се претходно срео испред улаза амбасаде, где нас је заједнички познаник представио.
Посебно место у овом дану заслужује и солидарност међу бирачима. Према информацијама којима редакција располаже, Бојан Величковић, предузетник из Београда, о свом трошку изнајмио је аутобус из Цеља како би заинтересовани бирачи стигли до Љубљане. Његову иницијативу треба забележити именом, као и сваки конкретан допринос који људима олакшава да остваре своје право.
Питање ко плаћа превоз има, међутим, и другу страну. До редакције „Трагова“ стигла су сведочења да је Владимир Кокановић на страначке скупове у Новом Саду и Нишу одлазио службеним аутомобилом, са возачем, током радног времена. Те наводе треба проверити путним налозима возила, евиденцијама коришћења, одобрењима и подацима о службеној сврси одлазака.
Извор редакције описује и поступање према запосленима у Управи. Према том сведочењу, приликом одласка на скуп у Новом Саду секретарица је осталима пренела да могу напустити посао, без објашњења. За одлазак у Ниш наводи се да је наложено закључавање канцеларија, док су поједини запослени остали да раде. Реч је о наводима извора, а не о чињеницама које смо већ потврдили службеним евиденцијама.
Они ипак захтевају јасан одговор: ко је одобрио одсуства, како су евидентирана и да ли је обезбеђен несметан рад са странкама? Ако су службено возило, возач и радно време коришћени за страначке потребе, надлежни морају утврдити одговорност.
Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону није прћија Владимира Кокановића. Њена врата и службе треба да буду доступни расејању без провере страначке припадности. Она постоји и због Срба који не подржавају власт, не долазе на њене скупове и не прихватају да се култура и национални идентитет претворе у изборну обавезу.
Док су се данас пред Амбасадом смењивали разговори, песма и стрпљиво померање колоне, најјачи утисак био је управо тај: људи желе да сами одлучују. Они који су поручивали „Студенти побеђују“ јасно су показивали своје очекивање, док оних других скоро да није ни било, или их је било врло мало.
Да ли ће оно данас виђено бити потврђено, показаће пребројани гласови.
Ипак, оно што је већ сигурно, Срби у Словенији су данас доказали да су дошли да свој глас дају лично и да подсете све самопроглашене тумаче њихове воље да тај глас припада само њима.
https://www.facebook.com/reel/1464607088896539
Пумпај! Пумпај одјекивало је Љубљаном
https://drive.google.com/file/d/1-FFIQsLr0JOcd3KlXQ59Y38nkO7MRdC3/view?usp=sharing
Радован Б. Милић
„Трагови - Следи за аранђеловачку еСтварност
