Шта су то књижевна такмичења?  Крајњи манифестациони облици најгоре гордости, а гордост је, као што је познато, највећи грех у хришћанству. Нeки су на себе преузели да процењују степен нечега што је у надлежности Бога и што је сам Бог поклонио

ствараоцима. Они на тај начин не суде само песнику него и Богу!
   Постоје правила, али тешко је рангирати, скоро немогуће, јер је  то је у надлежности Бога, а не нашој.
  Сведоци смо да књижевне конкурсе на локалном нивоу организују многи аматери и пуке незналице који кажу да је култно дело „Злочин и казна“ написао Толстојевски, који за себе кажу да су књижевници, уредници, лектори, рецензенти, али кад почну да набрајају падеже једва стигну до акузатива и ни макац даље!
    Такви су се могли назвати било како у овом зловременском  изврнутом систему безвредности у којем разне мутиводе најмутнија кола воде! Ово се односи на аматерско стваралаштво.
     Код професионалних писаца ситуација је идентична,  али далеко суптилнија. Кријући се иза институција, књижевна мафија подиже систем договорне бласфемије на државни и међудржавни ниво.  Уведена је нова идеологизована циљана демоНОкратија.

БАЛ ВАМПИРА ПАРТИЗАНСКИХ И ЧЕТНИЧКИХ СИНОВА
 
     Партизански синови додељују четничким синовима комунистичке награде. Најциничнија освета жртвама комунистичког терора. И једни и други би све четнике и све партизане, онако на гомили, мењали за по неколико Хитлерових и Стаљинових сличица. Шта друго очекивати на балу вампира партизанских и четничких синова?    Шта би и једни и други без ове двојице које је створио неко трећи, њихов стварни отац? Сви су они велики Срби, велики Хрвати, велики Турци, велики Црногорци, а сутра ће бити велики Власи, Роми и ини, а сви су заједно мали људи са коефицијентом интелигенције који је далеко мањи од броја њихових изношених ципела, они мали људи коју су спремни на највеће злочине.    Камо лепе среће да нисмо имали ни партизане ни четнике, већ да смо уместо једних и других имали само људе?

НАГРАДЕ КАО НАГРДЕ
 
     Један од највећих злочина је културоцид, злочин против људскости и мудрости, естетике и етике у времену кад су: људскост,  мудрост, естетика и етика отежавајуће околности по логици разних протува којима кроз главе промаја дува. Управо такви данас најчешће одређују правила најпрљавије игре у којој су најгори апсолутни шампиони!
   Тако се смењују добитници по систему: ја теби, ти мени, а црн им образ никад не поцрвени! Да не би пред светом признали сопствене поразе, најгори увек најбоље заобилазе. Тако је то кад је све њих редом заборавио живот кад се постројио до скота скот!
   Прича о књижевним наградама била би најаутентичнија ако би се говорило о НАГРДАМА образа и памети.
 
КО ЈЕ КРИВ СВЕТСКИМ ВЕЛИКАНИМА ШТО НИСУ ЖИВЕЛИ У СРБИЈИ?
 
    Видим да се неки хвале са  20, 25 и 30 добијених награда, повеља, захвалница са разних књижевних манифестација којих, у аматерској организацији, има далеко више него правих писаца.
    Иво Андрић, Милош Црњански, П. П. Његош, Лав Толстој, Фјодор Достојевски, Јохан Волфганг Гете, Виљем Шекспир, Данте Алигијери, Франческо Петрарка, Виктор Иго, Шарл Бодлер, Сергеј Јесењин, Артур Рембо, нико од њих није добио толико значајних признања, као неки који се самохвалишу са 20, 25 и 30 добијених награда, повеља, захвалница са разних књижевних аматерских манифестација, а све по систему: ја теби, ти мени...
    Ко им је крив што нико од њих није живео у Србији?

ПЛАЋЕНИ ХВАЛОСПЕВИ НАЈСЛИЧНИЈИ СУ ПЛЕВИ

   Посебна је жалосна прича о рецензентима. На аматерском нивоу, рецензије без икакве вредности пишу неписмени и полуписмени дилетанти који компилирају туђе реченице из разних есеја, док је у случају афирмисаних рецензената и критичара присутан још један суноврат, можда гори од оног аматерског.
    Наиме, нека угледна имена пишу плаћене хвалоспеве и јавно продају образ. Иза свих њих стоје њихови кланови и инструменти владајуће олигархије који се мењају после разних смена власти, али књижевна мафија остаје иста и генерацијски се обнавља на основу родбинских веза, племенштине, кумовских и осталих!
    Тако је то код оних који пишу плаћене хвалоспеве без покрића из племена Комуњарића и братстава Брозовића и Титића! Сви они заборављају да су сви плаћени хвалоспеви најсличнији обичној плеви коју  разнесе први и најслабији ветрић...
 
ГЕНИЈИМА ЗАБРАЊЕН УЛАЗ

   С друге стране, широка врата памети народа дрско је широм отворила нога тоталитарног неолибералистичког капитала, уносећи при том цео хаотични систем безвредности које наводно „тржиште тражи“, што значи да се, с треће стране, дрско затварају врата свим наглашеним индивидуалцима, а нарочито генијима које, по логици распомамљене вашарске масе на паланачкој калдрми, треба што пре елиминисати.
  Зато се различити кланови одмах беспоговорно уједињавају јер генијалност може опасно да угрози њихову примитивност!
  Само слепци не виде натпис: ГЕНИЈИМА ЗАБРАЊЕН УЛАЗ!
 
НЕ МОГУ ЗЛИ ДА СЕ ДОГОВОРЕ КО ЈЕ ГОРИ

   Да је и Бог рекао свим тим мешетарима: - Довиђења памети!,  - сведоче нам паралелне књижевне манифестације са истим именима и препуцавања протагониста на обе стране, затим разна непристојна препуцавања после додељивања неких награда. Као да зли никако не могу да се договоре ко је од њих гори!
   Пажљивом посматрачу не може да промакне чињеница да нигде на свету није толико изражена деструктивност љубоморе, зависти, пакости, злобе, мржње и осталих деструкција на скали моралне посрнулости као код писаца, односно код оних који мисле да су писци, оних којима никад није пало на памет да, пре свега, буду људи па тек остало.
   Довољно је само пажљиво посматрати књижевну мафију од врха до дна, с лева, с десна и по средини. Стекли су се сви услови да се појаве нови: Домановић, Стерија, Нушић...