Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik
-Nova zbirka pesama Đura Milekića-
Pesnik Ðuro Milekić nema potrebu da ga iko prezantira srpskoj čitalačkoj publici, jer ga prezantiraju
njegova dela. Ipak, mojim prikazom, u vezi njegove knjige HAJDUČJI URANAK NA GORI MOTAJNICI, objavljen u mom delu KRUNA, Ulcinj 2013, ja sam ga već prezantirao, bar onima koji čiitaju moja dela.
Ovih dana, sa srdačnom posvetom-autografom, stiže mi poslednje izdanje (Ne bilo poslednje !), koje - na korici – uz naslov KOJEKUDA PO ZEMLJI SRBIJI, Slovenske Konjice 2013, ima sliku Karađorđa, na njegovom belcu, sa isukanom sablom i u napadu.
Sa isukanom sabljom i u napadu je, kao dostojan sledbenik Velikog Vožda, i Ðuro Milekić, koji nam na samom početku knjige prezantira fotografiju ordena Ðurđevdanskog krsta, kojim je odlikovan od Kulturno-istorijskog centra SRPSKA KRUNA iz Kragujevca. Inače, Ðuro je odlikovan i Medaljom mira vojske Ujedinjenih nacija. On je i uvaženik Majstorskog pisma i Majstorskog pera, redovan član Matice srpske, Matice rusinske i Društva geografa Srbije, nosilac Povelja K.K. „Branko Ćopić“ i Vijeća sindikata Srbije, zastupljen u književnoj Enciklopediji Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske, počasni član Slovensko-srpskog kulturno-umetničkog društva „Sretenje“. Ðuro Milekić je i dobitnik nagrade grada Aranđelovca za životno delo. Sve se to bazira na samopregornom radu i značajnom doprinosu do sada oko 30 objavljenih dela, koja pretstavljaju njegovo sublimno sveto zaveštanje na sveti altar domovine i naroda svog, srpskog.
Nova knjiga Ð.Milekića sadrži 96 pesama, od kojih su neke i kratke poeme, a neke druge – baš kratke pesme, pa i od svega 4 stiha. Sve su podeljene u 5 poglavlja, koja se tematski ne razlikuju mnogo jedno od drugog, bar ona prva, gde Vožda i Voždovinu imamo skoro iz pesme u pesmu.
Svim pesmama prethodi člančić Zaveti slovopisom, koga nema u sadržaju, meguće jer ga autor smatra nedostojnim toga. A upravo tu nas on stavlja na znanje da „Obeležavajući 250.godišnjicu rođenja slavnog srpskog besmrtnika Vožda Karađorđa Petrovića, kao i 200.godišnjicu rođenja Petra Petrovića Njegoša u slavu svih palih slobodara učesnika i dobrovoljaca Balkanskih ratova Srbije, autor Slovensko-srbsko kulturno humanitarno društvo Srečanje – Sretenje iz Slovenskih Konjica, Udruženje potomaka slavnih ratnika 1912 – 1920, i OO Saveza boraca NOP-a iz Aranđelovca, štampanjem knjige srpskog rodoljuba ispisuju pamćenik i nezaboravnik sa dužnim poštovanjem“.
Sledi prvo neoslovljeno poglavlje sa 11 pesama, kroz koje „I kad plače pjeva i kad pjeva plače“, jer
I nema naroda da ratovo nije, prije ili kasnije
Samo je jedan narod, srpski, rastao sa ratom
I kad nije imao ni sa kim i ni sa čim
Ratovao je nebratski brat sa bratom!
Lepo rečeno, upravo poetski, ali nelepo i nebratski osporeno drugim narodima, jer od tog - nebratskog ratovanja brata sa bratom – nema naroda na svetu, koji ga izbegao, koji ga nije okusio i koji ga neće okusiti. Od klasne borbe, dragi moj Ðuro, spasa nema, jer ona svetu preporod sprema !
Sledeće, drugo poglavlje, zvano Zemlja Voždovina, ima10 pesama, pretežno posvećene Voždu Karađorđu i njegovim suborcima, dostojnim sledbenicima i nedostojnim odrođenicima. Udaljujući se od stvarnosti, od sadašnjosti, naš pesnik – iz početka XIX veka – upada kao meteor u aktuelnost XXI veka pozivom:
O, Vožde! Danas je Srbija
Zagledana u tebe,
Vostani, vostanii, vostaniii !
O, Vožde !
Želja je lepa i presveta da se – gde drukčije ne može – „čalma tame“ sabljom smakne. Ali treba znati da u toj tami nemamo samo čalme već i nešto drugo. Ne prikrijmo stvarnost! Budimo objektivni! Savremeni! Srpski je narod priklješten na dva fronta: brat s bratom i – sa čalmom. Sa svojom i sa tuđom čalmom! Nikada Srbija nije bila u težim okolnostima! Srpski Gordijev čvor se tako zapleo, od samih Srba i od tradicionalnih srpskih neprijatelja, da ga stvarno – na prvi pogled - samo sablja može razrešiti.
Ali pesnika uvek treba biti spremni da ga metaforično shvatimo. I u vezi vožda i u vezi čalme!
Treće poglavlje, sa sinjifikativnim nazivom (Posle poziva Voždu da vostane !) Rado ide Srbin u vojnike, ima 65 potsticajnih pesama, preko kojih se kliče Srbiji:
Srbijo Božija, iže jesi...
Okreni se da vidiš gde si !
Pa pomognimo joj da vidi gde je. A da bismo to učinili, postigli, ostvarili, treba pre svega da vidimo sebe gde smo i s kime smo. Sa Voždom (Bez metafore!) i onima koji mu srubiše glavu, ili sa narodom, sa kukom i motikom, sa metaforom i bez metafore ?!
Ovo je cikal sa najvećim brojem pesama. Ovde je i najduža pesma-poema Vožd, sa još nekoliko drugih pesama, koje mislim da pripadaju prethodnom poglavlju. Ðuro opet poziva Vožda da vostane, jer „Do grla narod tvoj plimi jadovanje./ Vostani Vožde, sad jal nikad/ Za sto i jedno radovanje“.
Ovde je i najljepša pesma ove zbirke, moguće i najlepša pesma u čitavom pesničkom stvaranju Ðura Milekića – Srbija, čija su dva poslednja stiha postavljeni kao moto ove knjige. Ništa manje lepa je i pesma Kobni karabin mauzer, ali i nešto kontradiktorna sa naslovom ovog poglavlja. Treba znati u kojem nam je smislu nečija krv tuđa, da bismo uznastojali na apostrofiji: „Tuđu krv ne mogu da podnesem“. U rasnom, verskom, nacionalnom, ili društvenom?! Samo oni koji su prešli tri prva okeana krvi, mogu pozitivno zaplivati u četvrtom, koji je najteži upravo zato što brat s bartom ratuje, što brat bratu vadi oči, siše krv i mele kosti. Svi drugi – u jednoj zemlji koja je prebrodila pređašnje okeane – na negativnoj su strani.
Četvrto poglavlje, sa svega 4 pesama, naslovljeno je Vučji rodoslovnik. Sâm ator nam kaže da ne razmišlja da li je „Bolani Dojčin ili smrtnik Vuk“, koji „sa zvezdom ljutobol blaži/ I posvunoć zdravac travu traži“, jer se „Pred skoru smrt pričešćuje“, pošto „Život je smrti protivrečnost“.
Sa zvezdom ljutobol blaži !
Peto i poslednje poglavlje, sa svega 6 pesama, nosi naslov Svetkovina slobode, koja se simbolizira Sutjeskom, kroz koju „MRTVI JUNACI POLJEM PROJEZDIŠE“. Ovo je refren svih četiri strofa sa po četiti stiha, kroz koje nam pesnik kaže da „Zadrhta zemlja od koraka tvrda...Zaigra mladost i tuga i radost...Digoše glave s večne straže trave“. Moguće za „Pusti blagoslov majke koje nema“. Zašto je nema?! Pa još je Šantić rekao: „A majka vaša, zemlja vam je ova“ !
Ovde, na kraju četvrte strofe i čitave pesme MRTVI JUNACI nam se javljaju kao MRTVI HEROJI. Ova je pesma puna simbola i puna ekvivoka, tame, nejasnoće. Istorija jugoslovenskih naroda je dokazala da je Sutjeska simbol najkrvavog proboja i stentorskog, prometejskog poziva Save Kovačevića i svih sinova radnog naroda da kroz svaki obruč, bio on spoljašnji ili unutrašnji, bio dan ili noć – mi moramo proć'! Jer sin radnog naroda, odgojen istinom, čim čuje komandanta Save doziv „I mrtav uvek spreman (je) na proziv“. Ili ne?! Ovde smo i glavom i nogama na svome, u aktuelnost srpskog naroda. Za ovaj poziv treba da osvestimo narod, a ne da ga ostavimo u nedoumici za „Ko zna kakav i koji poziv“. Sviđalo se ili ne sviđalo kome, dijalektički razvoj društva je neminovnost. Ko mu se bude suprotstavio, bezdrugo će pretrpeti neuspeh, kao što su pretrpeli to Titoisti i oni koji su mu prethodili.
Između njegovih skoro 30 knjiga, od kojih sam mnoge pročitao, pa – kako rekoh – o jednoj od njih sam i pisao, mišljenja sam da je ova najzrelija sa poetskog stajališta. Ma da su pesme u slobodnom stihu, njeni su stihovi često rimovani, pa i sa ritmom. Ono što je od presudnog značaja u poetskom stvaranju, one obiluju lepim metaforama i jarkim simbolima, uspešnim upoređenjima i, posebno, čistotom zavičajnog jezika, ili – kako su se izrazili oni iz SRPSKE KRUNE – filigranskom gradnjom reči.
Knjigu prate tekstovi mr. Dušana Stojkovića Lirsko uvečenje, prof. dr Miodraga D. Ignjatovića Kratka ocena vrednosti rukopisa, književnika Radovana B. Milića Ikonografija srpske duše i Milke Blažić-Bajić Ðuro Milekić-Orfej Rodinski. Svi su najpozitivnije ocenili ovo delo, ističući svaki sa svoje strane i sa svog gledišta ono što im je privuklo pažnju svojim pozitivnim otsjajem i vokacijom.
