Ових дана Словенијом се пронела вест, а српска друштва су о томе обавештена, како се опет спрема оснивање неког савеза, ваљда четвртог по реду, и ваљда опет неког кровног.

       Протагониста, вођа или првак најновијег споразума, адвокат из Љубљане Марко Сладојевић, уз здушну помоћ амбасаде Србије у Љубљани као покровитеља,  планира да би се сва српска друштва и постојећи савези, удружили у нови савез, и то кровни, под именом Савез Срба Словеније.
       Све је то лепо и врло корисно, рећиће многи којима је до српства иоле стало, када не би поново, по ко зна који пут, овог пута Марко, подметао кукавичја јаја Србима у Словенији, нудећи им поред споразума и приступни лист који би требали унапред потписати.
       У споразуму пише: „Полазећи од чињенице да постоји државни интерес Републике Србије, и да је нови Савез у интересу српске заједнице у Словенији“, да је амбасада покровитељ, а да је Митрополит Загребачко – љубљански дао благослов за оснивање Савеза“, је чиста брука и срамота свих споменутих.
       Немогуће је а не запитати: Да ли је интерес државе Србије да се самоизникли српски „првак“ Сладојевић, у тексту споразума, Србима обраћа латиничким писмом, када Устав Р. Србије,  члан 10., говори о службеној употреби ћириличког писма?
Не припада ли овај „споразум“ у категорију службеног? Зар још ни један једини корак нисмо успели направити као откорак од Бечко – берлинске школе и књижевног договора из 1850., а касније и новосадског из 1920. године, по којима је српско писмо ћирилица бачено на колена?
       Набрајајући у споразуму која друштва и савези постоје у Словенији, „творац“ споразума пише: „Постоји Национални Савет Срба Словеније, Савез Српских Друштава, али  постоји  и  Савез Српске Дијаспоре, као и  друштва која нису у ниједном савезу и  који немају битнију улогу у друштву“.  
       Да ли је у интересу државе Србије, амбасаде Србије у Љубљани и Српске Православне Цркве да своје Србе, било где да су, макар се радило сâмо о једном једином човеку, дели на битне, мање битне и небитне, виђеније, мање видне и невидне?   
       Да ли је управо због тих и таквих подела, амбасада пристала да буде покровитељ, а Митрополит дао благослов, или се и ту ради о оној смицалица са почетка текста.
       И оно што је најважније.
              Споразум овакав какав је, а који је постављен наглавчке, овлашћеним лицима – председницима друштава сугерише у члану 1. Споразума:
       „Потписници се обавезују да ће приступити Савезу Срба Словеније након његовог оснивања и регистрације“.
       Оно што је збуњујуће, налази се одмах у другој алинеји истог члана, у коме дословце пише: „Потписници су сагласни да се приликом оснивања Савеза Срба Словеније изради Статут и друга правна акта...“
       Ако је то већ тако како пише у споразуму, чему се уопште приступа ако субјект не постоји?  Да ли је уопште познато да се пре приступа учлањењу у неки Савез, друштво, клуб, спортску секцију или било шта слично, мора ономе ко приступа доставити програм и статут друштва, а не да се и Статут и програм састављају накнадно? Није ли по Међународном праву, правним актима, папирима и на крају логиком, исправније да су уместо овог ништавног, деградирајућег, дискриминацијског и правно неуког споразума, Србима слали Статут и Програм на основу којег би се развила дебата око отклањања евентуелних недостатака у циљу избољшања ситуације  у којој су данас. Не ради ли се у овом споразуму о оној жаргонској, потпиши, кеве ми, потпиши на реч, на дођем ти, а ми ћемо већ знати шта са потписима чинити?
       Да ли потписници морају унапред бити сагласни да нацрт  Статута  и дугих правних аката припрема нестручна група људи, поред хвала Богу драгом, врхунских стручњака из Словеније, доктора међународног права итд итд..?
       Зашто „творац“ сматра и којим правним актима доказује да једна организација мора бити члан друге? Ако то већ не може доказати, а не може, у том случају ни приложена шема уз споразум не вреди.
       И на крају.
      Творац овог накарадног споразума, адвокат, заборавља да је он само чиновник у служби права и правде, и да његова улога није да Србе у Словенији сматра мање мислећим него што је он сам. Зашто он мисли, баш као и његови претходници, да Срби неће  видети нити разумети  шта им се подмеће и да ће тек олако преко споразума „прелетити“, журећи да ставе свој потпис или печат којим би себи за вечно запечатили судбину, а он „творац“, сеирио гледајући како Срби у Словенији нестају. На жалост српску има и оних који су са потписима добрано пожурили.
       Све у свему ипак, се ради о смицалици, на потпиши кеве ми, на дођем ти.

Ко је творац споразума?
 
Рођен у Београду, студирао права, на почетку зликовачке НАТО алијансе на Србију, побегао у Холандију, где је и завршио студије. Запослио се 2004. године у Међународном казненом суду у Хагу, и тамо живео до 2014. године. Обновитељ југословенског братства међу народима некада заједничке државе. Његова жена ради докторату о трговини оружјем: Срби су у Босну слали оружје, али како доказати да је ово оружје  коришћено само за ратне злочине?
 
Изјаве Марка Сладојевића

 - Чини ми се важним да се Срби суоче са њиховим злочинима у Босни. То им може помоћи да постану бољи“.
- Не тврдим да се Сребреница није догодила! Сребреница је одвратан злочин, гнушам се тога.

Радован Б. Милић
Словенске Коњице
22. 5. 2019