Na Vaseljenskoj televiziji, iz teksta Nenada Zorića “Kako je Vuk Drašković postao Žare Magare” (http://www.vaseljenska.com/misljenja/kako-je-vuk-draskovic-postao-zare-magare/), objavljenog 30. aprila, saznajemo da “današnji Vuk Drašković fanatično napada sve ono za šta se onaj nekadašnji Drašković fanatično zalagao”.

Ne bi se baš moglo reći da je Vuk Drašković toliko efikasan u potrazi za “društvenim putovima”.Ne bih se tom osobom ni sada bavio da naznačenim poređenjem nije nanesena nepravda rečenom magaretu, pametnoj životinjki koju su i stari Rimljani koristili kada im je trebalo trasirati neki put kroz neprohodne gorske krajeve: magarac im je svojim sporim hodom nepogrešivo “pronalazio” buduću trasu zamišljenog puta.

Poznanstvo

Upoznao sam toga momka početkom aprila 1986. godine, u Udruženju književnika Srbije, na protestnoj večeri kojom je obeležen izlazak iz dvomesečnog zatvora jednog univerzitetskog profesora iz Novog Sada, ali je taj skup iskorišćen i da se podrži Peticija 2.016, “poslednji napor” srbskog naroda sa Kosova i Metohije “da legalnim načinom” zašti­ti “pravo na živote” svojih porodica. A taj “poslednji napor” bio je u pomenutoj Peticiji vrlo jasno definisan:

“…Okupiran je deo Jugo­slavije, prostor našeg istorijskog i nacionalnog bića, a geno­cid fašista nad nama Srbima na Kosovu i Metohiji ste­kao je pravo građanstva…

Decenijama traje brutalni pritisak šiptarskih šovin­i­sta nad nama i našim porodicama, imanjima, grobljima i sve­ti­njama, na žalost, namerno ili slučajno to je skrivano i za­ta­škavano. Ni njihova otvorena pobuna 1981. godine, protiv­no svakoj pame­ti, nije doprinela da vlasti ove zemlje zaustave ostvarivanje ideologije koja po metodama i cilju pripada fa­šizmu. Ostvarivanje etnički čiste teritorije, a Kosovo i Me­tohija to skoro jesu, je osnova fašističke doktrine.

Posebna tragedija je u tome, što umesto radikalnih mera suprotstavljanja, vlasti na Kosovu i Metohiji je maskiraju socija­lističkom ideologijom.

Dok se nad nama vrši teror iz dana u dan, svuda i na sva­kom me­stu, institucije vlasti u Pokrajini ostaju pasivne… (a) teror nad Srbima se svakodnevno po­jačava naočigled Evrope i celog sveta, na sramotu Jugosla­vije… Zbog toga zahtevamo (između ostalog – IP)… “garanciju ostvarivanja naših osnovnih ljudskih prava po Ustavu SFRJ i međunarodnim konvencijama, a koja su nam apso­lut­no oduzeta”.

A Vuk Drašković je te večeri izgovorio i sledeće:

“Nisam ovde večeras da bih čestitao slobodu profesoru Dragoljubu Petroviću. On nije izašao iz za­tvora, on je samo promenio ćeliju… (Mora biti da je aforističar Aleksandar Baljak razmišljao slično kad je napisao da “život u slobodi ne može da se opiše. To je trebalo doživeti”). Nije uhapšen Kosta Bulatović, no mi svi. Taj transparent, ispisan težačkom rukom vijorio se nekoliko dana u Kosovu Polju, pa je po direktivi uklonjen… Otkuda nam pravo da slavimo slobodu Dragoljuba Petro­vića, ili bilo koga u Srbiji i Jugoslaviji, ako do nas dopire jauk mučenika sa Kosova… gde je okupiran jedan deo naše domovine… Samo golema nevolja može prinuditi seljaka da ostavi plug i kre­ne u bunt. Četiri i po decenije težak trpi teror, oslep­lji­va­nja, silovanja, paljenja… u pustoj nadi da će se nešto desiti… Če­lo­m je dodirnuo samo dno ljudskog poniženja i dublje se nema kud…. Evropa i svet su zbunjeni, ništa ne razumeju: kako da šiptarska manjina sprovodi genocid nad srpskom većinom… Nasedaju laži­ma iz Tirane, servirane iz Vatikana i Teherana… Ostadoše po strani čak i Voždova Topola i Njegoševo Cetinje… Od svakog na­pušteni mučenici došli su u Beograd i razgovarali sa pred­stavnicima nepostojeće jugoslovenske države… Otud ih isprati muka, ovde ih dočeka policija… Njima se više ništa ne može zameriti. Ako hoće da se izvuku, mogu samo da promene ime”.

Zoranu Gluščeviću koji je predsedavao tome skupu ostalo je samo da Vuku zahvali “na ovim užasnim rečima od čije težine ne možemo umaći”.

Draškoviću godi “haški dokument”

Već na samom kraju oktobra 1991, paralelno se odvijaju i poli­ti­čke i vojne aktivnosti. Hrvatske oružane snage bezuspešno po­ku­šavaju da srbski Vukovar pretvore u uporište za svoju zami­šljenu ekspanziju ka istoku, do Tise i do Zemuna, uvek raču­na­ju­ći i sa nekom pomoći sa strane. Bezuspešan je i ustaški napor da se srbske odbrambene linije potisnu i kod Oseka, i u Baranji, i kod Vinkovaca. Pritisak Evropske zajednice na Gorana Hadžića i Milana Babi­ća, predvodnike srbskih oblasti Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema i Krajine, da na pregovorima u Parizu prihvate koncept specijalnog statusa za srbske oblasti bio je bezuspešan. Javnosti je ostalo nepoznato o kakvim se pritiscima tamo radilo, ali su i Babić i Hadžić po povratku u Beograd “otkrili” da su ih na pri­h­vatanje specijalnog statusa primoravala neidentifi­kova­na li­ca iz Beograda.

Sa svoje strane, Vuk Drašković, lider naj­ja­če opozicione partije u Srbiji, tražio je od Slobodana Miloševića da sta­vove Ev­rop­ske zajednice prihvati “kao osnovu za mirno rešenje srpsko­-hr­va­tskog ratnog sukoba i agonije svih u Jugoslaviji”, čime bi se sta­vila tačka “na pogibeljnu politiku koja Srbe gura u rat pro­tiv svih, a Srbiju pretvara u geto bez ijednog saveznika u Evropi i čitavom svetu. Haški dokument ne nudi sve što želi­mo i tra­ži nešto što i ne želimo, ali on ne znači poraz Srbije, niti srpskog naroda”. To “nešto što i ne želimo”, van svake sumnje, bila je Draškovićeva saglasnost da se srbski narod sa po­dručja brozovske Hrvatske ponovo stavi pod jurisdikciju usta­ške Hrva­t­ske i prepusti još jednom genocidu.
O kakvom se to “haškom dokumentu” radilo, može se videti iz narednih redaka.

Slobodan Milošević dao je 9. oktobra 1992. godine jedan poveći intervju Radio-televiziji Srbije, u kome ga je novinar podsetio da je pre skoro godinu dana, 5. novembra, odbio da u Hagu potpiše mirovni plan lorda Karingtona, nazvan Ugovorne odredbe za konvenciju. Odlučujući se na takav korak, Mi­lošević se, zapravo, držao zaključaka Narodne skupštine Re­pu­blike Srbije, održane dva dana ranije, u prisustvu članova Vlade i nekih drugih istaknutih ličnosti iz političkog života Srbi­je. Iako je sednica bila zatvorena za javnost, srbske karte za tu hašku seansu bile su otvorene. Republika Srbija, gotovo plebisci­tarno, stavila je do znanja urbi et orbi da nikakvi pritisci i ul­timatumi, kada se radi o garancijama za slobodu i sigurnost srb­skog naroda u bivšoj Brozovoj Hrvatskoj, neće biti prihvaćeni. Jasno je rečeno da se “rešenja za ostvarenje trajnog mira i opsta­n­ka srpskog naroda u sadašnjim administrativnim granicama Hr­va­tske ne mogu naći u okviru nadležnosti vlasti Hrvatske”, te se traži da haški dokument utvrdi garancije i modalitete za pu­nu zaštitu srbskom stanovništvu na teritorijama na kojima od­vajkada živi.

Takođe, Milošević je istog dana primio i pred­stavnike Srpske pravoslavne crkve (SPC), koji su izložili stav da se ne smeju prihvatiti nikakvi ultimativni zahtevi usmereni na istrebljenje srbskog naroda sa njihovih vekovnih ognjišta na savremenim hrvatskim prostorima. Istovremeno, bio je to i poziv Svetog arhijerejskog sabora SPC i rukovodstvu Srbije i svim Srbima da se maksimalno založe za pružanje zaštite i svestrane pomoći ugroženim srbskim krajinama; samo je Vuk Drašković, u nenamenskom odgovoru na taj poziv, izjavio za engleski Bibisi da će u Srbiji izbiti pobuna ukoliko Milošević odbije da prihvati Karingtonov mirovni plan.

Milošević je, dakle, odgovarajući na pitanje da li je njegovo prošlogodišnje odbijanje bio pogrešan korak, izjavio da se “radilo o pitanju časti, cele nacije i vitalnog interesa srpskog na­roda. Da smo prihvatili da se Jugoslavija izbriše, i da se razi­đe­mo onako kako nam je sugerisano, preko dva miliona Srba bilo bi onemogućeno da ima pravi oslonac kakav je našao u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Kada bi se ponovila takva situacija, ope­t bih isto postupio, jer čast nije roba koja se može razmenjivati”.
Petnaestak dana ranije, o tom dokumentu govorio je na beogradskoj televiziji i Radovan Karadžić. Re­če­, da je, nekim čudom, Milošević potpisao onaj dokument iz Haga – bila bi to katastrofa za sve Srbe”. Tu je konstataciju ponovio još jednom, pošto se neki gledalac uključio takvim pi­tanjem, ne znajući da je Karadžić već o tome pričao.

Karadžićev odgovor direktno je suprotan onome što Vuk Drašković govori: “Savetovao sam srpskom predsedniku: potpisuj haški dokument!” Vuk veli da bi se potpisivanjem toga pa­pira izbega­o rat u Bosni i svi bi srbski problemi otpali.

U svemu tome neobično je i to što je lord Karington tih dana takođe pričao o haškom dokumentu, valjda prav­da­jući se zbog povlačenja s mesta predsednika evropske Konfere­n­cije o Jugoslaviji (mada nije isključeno da su ga otud “povuk­li”). On tvrdi da bi Miloševićev pad bio pad Srbije, pad Krajine i pad srbske Bosne. To bi bio i kraj srbskog pitanja.

Po svemu, prihvatanje “haškog dokumenta” nije dolazilo u obzir, utoliko pre što su hr­vatske vojne snage u međuvremenu krenule u opsežnu akciju po Za­padnoj Slavoniji, s osnovnom namerom da se sprovede siste­matsko i nemilosrdno istrebljenje srbskog stanovništva sa tog područja. Posle ultimatuma hrvatskih vlasti da se svi Srbi ise­le iz svojih kuća tokom narednih četrdeset osam sati, preko de­set hiljada pripadnika hrvatskih paravojnih i vojnih formacija odmah je započelo sa zlostavljanjem i ubijanjem srbskog stanov­ništva i razaranjem i uništavanjem svega što je srbsko. Bila je to “prava” prilika da se decenijama (od nastanka parole o “brat­stvu i jedinstvu”) suzbijana ali neprikrivena hrvatska mržnja prema Srbima iskaže na izrazito neljudski na­čin.

Uveravajući da je trebalo potpisati “haški dokument”, Vuk Drašković zalagao se baš za to.
Vidljivo je to i iz jednog ranijeg pisma kojim se lordu Karin­gto­nu obratio Srpski pokret obnove iz Beograda, onaj koji je, to­kom prethodnih petnaestak meseci višestranačja u Srbiji, naj­žešće slovenačke i hrvatske separatističke poteze i antisrb­ske političke stavove propraćao pritiscima na srbsku vladu da pri­hvati kojekakve federalne, konfederalne, simetrično-kon­fe­deralne, asimetrično-federalne i razne druge geometrijske progresije. Ovoga puta, potpisnik te poruke Vuk Drašković au­toritativno predlaže Londonskoj konferencija o Jugoslaviji da Srpskoj Krajini “neophodno” garantuje konfederalni status. “Ta Hrvatska može da bude samo konfederalni savez dve ravno­prav­ne republike: srpske republike i hrvatske republike”, a novina­ri­ma vizionarski izražava uverenje da će se, verovatno sa godina­ma, Srp­ska Krajina u Hrvatskoj “razvesti” od Hrvatske i sklopi­ti federalni ili konfederalni “brak” sa Srbima u Bosni i Hercego­vini, a isto će učiniti i Hrvati u Bosni i Hercegovini sa Hrvatskom, “i on­da ćemo mo­žda dobiti unitarnu državu Srba i Muslimana”.

Bilo kako bilo, Draškovićevo je mišljenje da hrvatske snage koriste situaciju što srbski narod nigde u svetu nema zašti­te i što je “Srbima nametnuta omča oko vrata”. Tu omču, kaže on, “Srbima oko vrata namakao je i čvrsto je drži, ne ni Kozirjev, ni Buš, ni Mejdžor, nego režim srpskog predsednika g. Miloše­vi­ća. G. Panić ne čini ništa, ili bar za ovih pedeset dana (od samog početka jula 1992, do Preobraženja – IP) nije učinio ništa da razmahne po tom čvoru, da pukne ta uzica oko srpskog vrata i da na taj način ubrza ostvarenje svih onih prin­ci­pa koje je izložio kad je došao iz Amerike u Beograd”.
Što bi značilo da su Vuku Draškoviću i njegovom Po­kretu obnove, navodno srbskom, Panićevi mondijali­sti­č­ki i brozovski pogledi, u svakom slučaju: antisrbski, bliži srcu od stvarnih interesa srbskog naroda.

Vuk Drašković mitinguje

Kao što je bi­lo i predviđeno, u Beogradu je 9. marta 1992. godine održan veliki miting srbske opozicije; teško je reći koliko je ljudi na njemu uče­stvo­valo, ali je, prema procenama pojedinih dopisnika španskih li­stova, tamo bilo oko 30.000 ljudi. Vuk Drašković, neprikosno­ve­ni predvodnik navodno Srpskog pokreta otpora i stvarni inspirator o­vo­ga skupa, izjavio je da je “veliki podvig što se juče, posle ona­kvog zastrašivanja, ispred Hrama Svetoga Save okupilo onoli­ko desetina hiljada ljudi. Za mene, juče ih je bilo nekoliko miliona”. Prema rečima Dragoljuba Mićunovića, vođe Demokratske stranke, održani miting bio je “prekretnica u političkom ži­vo­tu Srbije”, pošto će “vlast ubuduće opoziciju morati da pri­hva­ti kao konkurenta i partnera u nalaženju izlaza iz krize”. Na konferenciji za štampu, on je još dodao da je vlast, višedne­v­nim širenjem straha, učinila da je centar Beograda izgledao kao avetinjski grad. “Zastrašivanje je kršenje jednog od osnov­nih ljudskih prava, pa ćemo sudovima podneti tužbe protiv onih koji su plašili narod i klevetali organizatore mitinga”. Obe­ćao je takođe da će tužba zbog klevete biti podnesena protiv pred­sed­nika Socijalističke partije Srbije Borisava Jovića i se­kreta­ra iste partije Petra Škundrića, a protiv Ministar­stva unut­ra­šnjih poslova zbog uznemiravanja javnosti.

Bilo kako bilo, bečki list Standard, vrlo zainteresovan za pro­mene u Srbiji (do kojih mitingom nije došlo), zapisao je da se “ovakva prilika neće uskoro ukazati: Srbija je na međunarod­nom planu prikovana za stub srama, a kod kuće vlada privredni, kul­turni i moralni haos”, zbog čega je “prirodno da, u takvim okolnostima, građani traže promenu vlasti”.

U Srbskoj Krajini nije se o mitingu mnogo govorilo. Ipak, tek da stvar ne prođe neopaženo, vlada Republike Srpske Krajine uputila je kratak a­pel srbskim opozicionim vođama da se na najavljenim deveto­martovskim demonstracijama uzdrže od svih aktivnosti koje bi mogle štetiti srbskoj stvari u celini. Nešto op­ši­r­niji bili su baranjski borci, Milorad Bošković iz No­vog Čeminca i još tridesetorica, koji su se, ozlojeđeni “mitin­škim” događajima u Beogradu, obratili Vuku Draškoviću otvo­re­nim pismom:
“Predsedniče Srpskog pokreta obmane, zašto pozivate svoje ljude u propast – na obustavu rada, obustavu škole i svega što nas vodi ka tome? Mi borci Baranje, a i svi ostali ratnici sa prvih vatrenih linija, znamo da je i ovako teško, a kamoli da se još potpuno obustavi rad. Mi borci ratujemo, ali i radimo, jer bez rada nema života. Predsedniče SPO, lako je pozvati ljude da ne rade. Probajte da ih pozovete da rade i uzmu pušku i dođu na prve vatrene linije, da pomognu svojoj braći.

Nemojte da ih pozivate da ruše Beograd i da pljačkaju. Ako to žele, zovite ih da odu na liniju prema Osijeku, pa neka tu na rušilaštvo, braneći srpski živalj, uzvrate rušenjem. Predsedni­če Srpskog pokreta obmane, mi dobro znamo da u vašim redo­vi­ma ne­ma velikih Srba. Uglavnom su to srpski neprijatelji. Za­je­dno sa nji­ma razbijate ovo naše Srpstvo, koje je sada složnije nego ikad. Ja i većina mojih saboraca delimo isto mišljenje, pa je zato kraj­nje vreme da shvatite šta radite i Vi i Vaši istomi­šlje­nici.

Moramo da priznamo da mi borci Baranje, Slavonije i Zapad­nog Srema teško možemo da verujemo bilo kome, jer srpski na­rod je verovao u Tita i bio zaveden, zbog čega smo i došli u ovu si­tuaciju. Moramo da budemo iskreni i kažemo da vama pogotovo ništa ne verujemo, jer smatramo da radite protiv srpskog naroda. To je naše mišljenje i na to imamo pravo. Mi znamo onu sta­ru: da nam ne bi Vuka Brankovića – stvari bi se odvijale mno­go drugačije, a i rat bi se pre završio”.

Oni su od Draškovića očekivali i odgovor, ali ga nije bilo.

Vuk Drašković za novi Nirnberg

Na dan u kome su u Srbiji držani parlamentarni izbori, 31. maj 1992, Drašković je organizovao demonstracije. Bila mu je to lepa prilika da izjavi kako “uskoro sledi Nirnberški proces za po­li­tičare i novinare koji su krivi za rat”. Ništa neobično za Draškovićevu logiku, ali se desilo da je nema­čki mi­ni­star spoljnih poslova Klaus Kinkel istoga dana poručio da je “razuman pred­log da se formira međunarodni sud za zločine protiv čove­čno­sti”. Ne zna se ko je kome “pozajmio” ideju o stvaranju međunarodnog suda, još manje ko je izdao na­ređenje da se ideja saopšti javnosti, sa dve strane istovre­me­no. Mada se to nigde ne kazuje, očigledno je da i jedan i drugi mi­sle da u “njihovom međunarodnom Nirnberškom sudu” treba sudi­ti isključivo Srbima. Jer, istog tog 31. maja, Drašković je izra­zio svoju spremnost da ode u Sarajevo i tamo se, u ime Srba, izvini (kako sam reče: “da bi se izvinuo”) muslimanima i Hrvatima za klanja koja su pretrpeli.

Podrazumeva se da su Draškovićeva “klanja” izveli Srbi, čemu nije protivrečila ni peticija četrde­set čet­voro lica učlanjenih u takozvanu Srpsku akademiju nauka, peticija koju je pro­čitao književnik Slobodan Selenić, bivši Srbin, rođen u Zapadnoj Slavoniji,

“Imajući u vidu katastrofu koju doživljava Srbija, mi dole­pot­pisani članovi SANU smatramo da bi neodložno trebalo preduzeti vanredne mere za izlazak iz ove nesreće i za spreča­va­nje još većih nesreća koje mogu da snađu zemlju u najskorijoj bu­du­ć­nosti. U vidu imamo sledeće: dolepotpisani akademici oce­ni­li bi kao lep gest najvišeg patriotizma povlačenje Slobo­da­na Mi­lo­ševića iz političkog života. Izgubivši pregovarački kredi­bi­litet u celom svetu, a svojom političkom akcijom i ak­ci­jom o­nih koji su ga sledili u ovim okolnostima, može samo da odmogne u pokušajima da se Srbija vrati civilizovanoj zajed­ni­ci naroda i dr­žava. Takođe smatramo da treba odmah formirati privremenu koncentracionu vladu koja bi imala dva najpreča zadatka: da ruko­vodi poslovima zemlje do raspisivanja i sprovo­đenja izbora za us­ta­votvornu skupštinu, svim sredstvima obuz­da­va­jući ratna delo­vanja, da stupi u pregovore sa institucijama koje su donele sankci­je prema Srbiji”.

Barem što se iznetih zahteva tiče, akadem(ij)ski peticionaši nisu mnogo odstupali od zahteva koje je nekoliko dana ra­nije obrazlagao Vuk Drašković, lider tada najjače opozicione grupacije u Srbiji. A kako su na te zahteve gledali Srbi iz ra­se­janja, može se videti iz pisma koje je Srpski kulturni forum iz Minhena uputio Vuku Draškoviću:

“Gledali smo te 31. maja na de­monstracijama u Beogradu kako vodiš onu malu povorku zave­de­nih Srba. Tužno i jeftino. U ime kojih Srba se ti izvinja­vaš… Ako još imaš malo morala prestani sa politikom ‘u korist srp­skog naroda’, a ako ti je do izvinjenja stalo, izvini se srpskom na­rodu za svoje besramne izdaje. Mi Srbi u Nemačkoj dobro poz­na­je­mo informacije koje nam se ovde serviraju. Pitamo se zašto Nem­ci koji nas ne vole i nikad nas nisu voleli, tebe veličaju, vo­le i samo tebe hoće na čelu srpskog naroda”.

(Ilija Petrović / Vaseljenska)