Пише: Радован Б. Милић
       Која ли би то несрећа смела данас да окупира Србију, надвијајући се над њеним слободарством осим ако није сâм ђаво из пакла у њу дошао?

       Која ли би то несрећа смела данас да окупира Србију осим ако у њу нису долетеле маскиране вештице и то баш на празник посвећен Светом апостолу Луки јеванђелисти и Светом Петру Цетињском? Ко је данас тај који би некажњено смео говорити језиком повампиреног фашизма за који се у Србији мислило да не постоји, да је фашизам за Србе омражена мртва и непостојећа реч, осим ако тај неко нема подршку званичне државне политике?
       Да ли је и зашто, сваки Србин, који је неистомишљеник елите „просветљених“ добошара западног зла, за њих, „елиту“, типични фашиста и ко је заправо у Србији фашиста?
       Наравно да Србин никада није био фашиста, али неретко су се могли наћи појединци, штићеници моћних и то увек онда, када би у Србији власт бивала централизована.
       Е, па у том случају није чудо  што је неартикулисано зло спопало Србију уселивши се у њу, па неометано и некажњено, годинама понижава сопствени народ, одговарајући на сваку критику претњом и застрашивањем демонстрирајући чист пример „елитистичке“ фашизације државе преко уцењених и натутканих нерадника, будала и битанги..
       Свакодневни дискурс „моћника“али и утренираних  штићеника који ће моћницима кад тад вратити услугу кружићем на гласачкој листи, или урликањем у мегафон испред скупштинског здања, пример је понашања фашиста који би своју улогу доделили народу не би ли се ослободили сопственог баласта сваљујући одговорност на друге.
       И док они „велики“ свој бес према народу исказују устима и плаћеничким мозговима привилегованих тв уредника, они други, боранија, бивши криминогени осуђеник, силоватељ председник Удружења убијених и киднапованих на Косову и Метохији, киднапер властите деце, моћницима враћа дуг тако што са мегафоном у руци и уличним реметилачким жаргоном урличе против народа за „скромну“ буџетску плату којом је себи приуштио лагодни живот у Београду и џип „Пајерo“, а да се притом води као социјални случај.
        Ослобођен па уцењен је и председник „Српске деснице“ професионални провокатор у служби моћника са задатком обрачуна са свим оним Србима који не мисле онако како мисле моћници или не онако како би они желели да  народ мисли.
       И док силоватељ и киднапер, специјални изасланик  и добошар удара по народу и прети малобројно преосталим слободним медијима, овај други, ратни хушкач и кукавица уз пратњу четрнаест џипова обилази српске гласаче у Медвеђи и Бујановцу. Улази им у куће и штале, мази козе и краве, а потом гласаче џиповима вози на бирачка места обећавајући им да ће он лично мобилисати њихову децу за рат на Косову ако не гласају за „десницу“ а можда ће их протерати називајући их наводним Србима.
       Овакво екстремно понашање ни најмање није сметало српском министру Ђорђевићу, његовом саветнику и државном секретару да присуствују премијери полусатног филма „Миша“, посвећен  председнику „деснице“ као да је његов, Мишин говор мржње обична шала, и да не производи и не подстиче дискриминацију и непријатељство према Србима који неће у строј тог надувеног фашисте и „бизнисмена“ без дана радног стажа.
       У таквом стању какво јесте, није чудо да је у Србији могуће и оно што нигде у ниједној цивилизованој земљи на свету не би било ни замисливо. А управо се то (не)могуће догодило у Новом Саду и то баш на Светог Луку.
       Чланови екстремистичко фашистичке организације „Млада Војводина“ плакатом на зиду Српске академије наука и уметности, некажњено, поручују највећем живом песнику и књижевнику, академику Матији Бећковићу; „Да иде кући“.
       Мобилизацијом чланова, и дизањем тензија у ноћи вештица, у тренутку Бећковићеве припреме за књижевно вече „100 мојих портрета“ српски радикални фашизам удара на Див човека, који не цитира Макса Вебера, који не пише мемоаре, већ описује своје пријатеље и најупечатљивије догађаје којих се сећа из живота.

Да ли је баш то засметало српским фашистима свих боја који би да учврсте политику и апсолутну владавину једне партије, или су им сметња портрети из књиге који никада нису ни покушали парчати српску земљу, већ су је у ратовима бранили и учвршћивали оружјем, а у миру је чували и оплемењивали речју као што то данас чини Бећковић, или је нешто сасвим друго по среди?
       Није ли можда „моћницима“ засметала Бећковићева реч којом је отказао учешће и говор на недавно одржаној свечаности поводом 800 година аутокефалности СПЦ и доделе највиших ордена цркве?
       Ипак, ничим изазван, , тај „храбри“ јуришник и „филмски стар“ бивши осуђеник због нелегалног поседовања оружја који би притом да протера народ, на миг са врха пирамиде, а да се народ не досети смицалице, скаче у режирану„осуду“ чина  „Младе Војводине“ уставши у академикову одбрану, као да академику његова одбрана треба.
       Неће ли сутра ти и такви „устати“ и у „одбрану“ права ратних ветерана који већ данима протествују испред великог здања малих људи, оправдано захтевајући оно што им као борцима припада?
       Боље да не, јер фашизам у Србији мора нестати, на овај или онај начин, као што је одувек и био непознат слободарском српском народу пре наступа владавине тоталитаризма.

Радован Б. Милић – књижевник -
Добровољни учесник рата на српском Космету 1999. године
Припадник 125 МтБ/БГ 2
Беч; 2. 11. 2019