Kada joj je u julu 2013. poginuo muž, Slavica Đurić je ostala sama sa troje male dece u trošnoj kućici na periferiji Smederevske Palanke. Udovica, samohrana majka, trebalo je decu prehraniti, obući, školovati.

Nimalo lak život odskora je postalo još teži; zbog duga joj je isključena struja, a to bi, sudeći po nalazu lokalnog Centra za socijalni rad, mogao da bude i razlog da joj budu oduzeta deca. Tako barem stoji na kraju zapisnika poslednje posete socijalne radnice i pedagoga Centra. „Preduzeće se mere iz porodično pravne zaštite, u zaštiti prava i interesa maloletne dece, kao i izdvajanje dece iz porodice po hitnom postupku – privremenim zaključkom“. Centar za socijalni rad radi na ovom slučaju i pokušava da u saradnji s majkom deci obezbedi koliko toliko normalne uslove za život.

Deca, Urošu je sedam, Milošu devet, a Tamari 14 godina, stiskaju se uz majku na kauču, u jednoj od tri prostorije nevelike kuće. U jednoj sobi su tri kreveta, tu spavaju deca, u drugoj, koja je ujedno i kuhinja, spava Slavica.

"Tamara mora imati svoju sobu"

I to je problem, tako su joj rekli iz Centra za socijalni rad; devojčica bi morala da ima svoju sobu. - Gde? Ovo je kuća koju je muž podigao, kada je poginuo, sprat je ostao nedovršen, nikada nismo imali para da ga završimo. Sa 20.000 porodične penzije, koliko je sada, jedva imamo da se prehranimo, treba deci za školu, moram i da ih obučem… Pa, ja nemam račune da platim, isekli su nam struju u avgustu zbog duga, morala sam kredit da dignem da uzmem šporet na drva, i to mi od penzije odbijaju, sada sam nabavila drva… Da deci makar bude toplo, ide zima, kad već struju nemamo. Kao da ja ne bih volela da svako ima svoju sobu – pita Slavica i brizne u plač. Ne prvi put, dok smo razgovarali, svako malo bi joj se otele suze, onda bi odlazila u kupatilo, tu treću prostoriju u kući. Kada smo ostali sami, objašnjava, sklanja se od dece kad plače, i njima sve ovo teško pada, ne moraju takvu da je gledaju, najmlađi, Uroš, pogotovo je osetljiv, kaže. Deca, sve troje, uče uz svetlost sveće. Čak ni ulično svetlo ne dopire do njih. Em je kuća na kraju slepe ulice, em je sijalica na banderi preko puta odavno pregorela. Htela je da kupi sijalicu za banderu, makar da to svetlo imaju, ali su joj rekli u Elektrodistribuciji da mora da plati i njihovu ekipu da je postavi ili da sama nađe nekog.

Centar za socijalni rad: Radi se na slučaju

Povodom naših saznanja o teškoj finansijskoj situaciji udovice Đurić i moguće mere, obratili smo se Centru za socijalni rad u Smederevskoj Palanci.
"Intenzivno se radi na slučaju sa majkom i porodicom, ali ništa više od toga trenutno ne možemo da vam kažemo", rekli su za "Blic" iz tamošnjeg Centra za socijalni rad.

Koliki je dug za struju?

Koliki je dug za struju? Na obračunu piše 195.000 dinara i Slavica te pare nema, pogotovo ne na gomili. A reprogram joj ne daju, jer sve je sporno, počev od toga kako su uopšte bili priključeni na mrežu. - Ni kada smo se uselili u ovu kuću nije bilo struje, nismo mogli da se priključimo jer nije legalizovana. Muž se nekako priključio, oni su to saznali, napisali mu prijavu, došli isključili. Posle je on nešto platio pa nas priključili – priča Slavica kako nije bilo lako ni dok joj je muž bio živ. A poginuo je radeći na građevini u Beogradu, pao je sa skele. Radio je u "Goši" 26 godina, kada je firma propala, počeo je da nadniči kod građevinskih preduzimača.

- Bio je sedam dana u komi, pre nego što je umro. Deca su tada imala dve, četiri i devet godina. Samo su mi doneli njegov kačket. Nisam imala kome decu da ostavim, da odem u Beograd dok je bio u bolnici. Nisam tužila tog preduzimača, nagovorali su me… Kako, ja nisam znala papire da izvadim, da to sredim kada je umro, a i s čim… Sve što mi je ostalo posle sahrane bili su sokovi i kisela voda. Niko mi nije pružio nikakvu pomoć. I tada su me odbili u Centru, rekli: „Dobićeš penziju“. Za pet godina od njih sam dobila jednom osam hiljada, i pred prošlu zimu 5.000, i to sam čekala 4-5 meseci.

Nasledila stan u Pirotu sa sestrom, a ne može da ga proda

Rešenje Slavičinog problema može biti u prodaji nasleđenog stana, ali je to još na dugačkom štapu. Naime, pre dve godine Slavici je u Pirotu umro otac, nasledila je od njega stan, zajedno sa sestrom. Pokazuje rešenje o nasledstvu, ali postoji začkoljica. Sestra se već godinu dana ne javlja, zna da je u Nemačkoj, ali kontakta nema, pa tako ni ostavinske rasprave. I to je Centar za socijalni rad u onom nalazu naveo: „Slavica se obavezuje da nakon dobijanja sredstava od imovine koju je nasledila, isplati dug za struju“. Ipak, to je uslov, baš kao i da prenese strujomer na svoje ime, da je u toku sa školskim i vanškolskim obavezama dece, da im obezbedi bolje uslove za život… Valjda, da radi i zaradi, za te bolje uslove, a u međuvremenu da bude „u toku…“.

"Ne stidim se nijednog posla"

Slavica je završila za kuvaricu, dok je bilo posla u Palanci, bilo je i za nju. Posle je brala višnje, sakupljala puževe… Sada ni toga nema.
- Ne stidim se nijednog posla. Volela bih da radim, ali volim i njih da čuvam. Kome da ih ostavim? Jedino moja majka dolazi, i ona je žena bolesna. Samo da mi decu ne oduzmu… Ja živim u strahu, plašim se, zaključavamo se, kad neko zakuca na vrata ja pretrnem! Pošto Slavica nije vična kompjuterima, njena prijateljica Tanja Cerović, majka Uroševog školskog druga, pomogla joj je da sve dospe u javnost, kako to već danas ide, preko društvenih mreža. Otvorile su i žiro račun za pomoć. I – ljudi počeli da uplaćuju.

- Neće Slavica da podigne ni dinar sa tog računa, strah je da joj i to ne uzmu za zlo. Pare stoje, kaže, "ne diraj", plaši se da joj decu ne oduzmu.