У најцрње доба одох у пензију коју сам тако дуго прижељкивао, како бих се коначно вратио својој кући у свој дом.
       Две недеље после испуњења услова, пораним, и после осамнаест година проведених у иностранству дођем у Србију, својој кући у радост.

Од повратка не прође ни једна цела недеља, појави се овај билошки вирус, а господин Диктатор започе са игром претњи, застрашивања, кажњавања, хапшења и премлаћивања људи. На чело епидемиолошке струке постави Јеврејина, Предрага Кона, који по неком чудном случају није у затвору због набавке вакцина 2010 године, већ га Диктатор унапреди у чин шефа кризног штаба. По угледу на Диктатора, курсиста,  „десетар“ Вулин, војни министар, унапреди Кона у чин санитетског потпуковника, као да се „стручњак“  не може супродставити вирусу или штитити људе без чина. Лукави Јеврејин, претњом напуштања кризног штаба, уцени Диктатора да му овај потпише неку бланко аболицију. Сигуран сам да они знају шта их чека после свега, само не знам ко је тај ко би Диктатору потписао његову аболицију због суспензије живота, суспензије Народне скупштине Р. Србије, суспензије државе, за уништење привреде и безразложно „притварање“ свих нас који дођосмо кући, а старији смо од 65. Не знам ни ко би био тај да му потпише аболицију због одрицања од сопственог народа из расејања, који бејагоше принуђени да се врате у матицу.
       Знам ја, да вирус постоји, да може бити опасан, и нисам против опреза и потребне дистанце, али исто тако знам да се вирус не преноси ваздухом нити може опстати на металним предметима, јер, за његово ширење вирус тражи живи организам. Знам и то да је српски народ дисциплинован и да поштује препоруке, али не знам због чега сам изолован од цркве, од васкршњег причешћа и од живота, кад га је и тако мало остало.
       У оваквој ситуацији дође ми да пукнем, да полудим, да псујем и урлам, али онда одем дубоко у шуму (кућа ми је на периферији града), па шетам, шетам и шетам. Завирујем у сваки грм у свако дрво, удишем слободу, и кад осетим да сам се колико толико умирио, вратим се у кућу, у коју су ме и струка и диктатор уредбом, а не законом затворили као у апсану.
       Данас је тачно петнаест дана како не видех човека, како не проговирих реч ни са ким уживо, осим телефоном. Уместо да уживам у заслуженој пензији, постоји шанса да после свега изађем из изолације нервно потпуно растројен, уосталом као и већина мојих вршњака. Надам се да до тога ипак неће доћи.
       Више пута се запитам, има ли у било којој држави на свету, било који председник, да толико мрзи свој народ, као што овај наш мрзи свој. Због чега и шта смо му се замерили не знам? Ако уважим тврдњу писца Дејана Лучића онда ми је можда и то јасно, јер Лучић каже и тврди да је овај наш председник син шиптарског новинара Фахри Муслије. Да ли је то тачно не знам, али председниково понашање говори томе у прилог.         
      Да буде још компликованије, и у небу се догађају чудне ствари. Пре неки дан, беше подне, радећи у башти, јер ће после свега ова година бити тешка, па да припремим колико толико, мора се нешто јести, зачуше се неки чудни звуци из висина. Личило је то на обрачун „планетарних сила“, а допирући звукови ме подсетише на Тв серију Звездане стазе коју сам у младости гледао. О чему се радило не знам? Чујем да обрачуни између глобалиста и суверениста трају и да ће им ускоро, до краја априла бити крај, а да ће у мају (надам се победи суверениста) све бити јасно и прецизно презентирано народу како би знали о чему се ту радило?
       Да ли је у Загребу био земљотрес, или бомбардовање подземних бункера који се протежу све до Словеније не знам ни то, али Хрвати су се нешто брзо ућутали око тога. Да ли је у тим бункерима био стационар за отету децу са Балкана такође не знам? Углавном, прича се, да су ту били смештајни капацитети баш за ту децу која су Боже ме опрости, употребљавана у различите намене. Због згрожености не бих набрајао које су то намене.
       Оно што мене занима је: Да ли ће после свега било ко објавити податак колико је изолованих пензионера „цикнуло“ за време Вучићевих мера које је он наводно спроводио на основу препоруке „струке“ (Кон) за којег ми се чини да ужива у наредбама полицијског часа, баш као што ужива Вучић или можда Муслију, не знам. Могао бих поставити још низ питања, попут; Како ће из свега изаћи ратни ветерани? Да ли ће тек сада код њих доћи до потпуног изражаја ПТСП синдрома? Кколико је похапшено људи у време суспензије закона, и у ситуацији када један човек спроводи свој закон уредбама силе и диктатуре. Да ли ће неко одговарати због хапшења и незаконских суђења путем скајпа...?
И поред свега, свима вама који славите, желим, да у здрављу, весељу и радости обележите празник Христовог васкрсења.

Радован Б. Милић
Аранђеловац, 19. 04. 2020