БЕОГРАД-Бранко Радаковић је уистину аутентична и веома занимљива појава на српској културној и уметничкој сцени. По вокацији ликовни уметник Бранко Радаковић је већ годинама успешан и на музичкој рок сцени ако фронтмен бенда „Аргус“ као и на пољу седме уметности а са документарним филмом „Културе цвета“ стигао је и до

чувеног Канског фестивала. О сцом раду, плановима али о култури и уметности у Србији данас у интервјуу за Правду говори мултимедијални уметник Бранко Радаковић.
 Држава мора да негује уметнике!Важите за мултимедијалног уметника. Како ви лично доживљавате бављење са више врста уметности?
-Данас је много популарније бити мултимилијардер. Нажалост, у већини случајева, новац диктира вредности, а већ на помен уметник и то још мултимедијални, доводи људе до помисли да се ради о неком сумњивом лицу које фолира. Све то доводи и мене самог у једну неповољну ситуацију, те често долазим у неспоразум са околином јер ја уметност живим. Важно ми је да се изразим, а кроз медиј, кроз који се у датом тренутку или одређеном временском интервалу изражавам, дајем све од себе да то буде реализовано на највећем могућем естетском нивоу. Најбитније ми је, заправо, да иза себе створим дела која ће оставити траг и бити препозната и у будућности, а неважно ми је да ли ћу се изражавати кроз поезију, музику или неку другу уметничку дисциплину, мада чињеница је да сам од 2006. заокупљен пре свега филмом јер ту, на једном месту имам све оно чиме сам фасциниран. Не волим формалности, ни у приватном, ни у професиналном животу, те тако обожавам да самог себе изненађујем, па самим тим и оне најближе који никада не знају шта бих или чиме бих могао у наредном периоду да се бавим. И интервју сматрам креативним чином јер и ту преиспитујем своје стваралачке домете док већина такозваних савремених уметника, интервјуе користи само ради промоције њих самих, па тако имамо и публику која никако да схвати шта је то заправо уметност и да се код нас накотила велика количина кича.
По професији сте ликовни уметник. Како видите ликовну сцену данас у Србији и сматрате ли да је концептуализам однео превагу?
-Концептуализам је вероватно морао да се деси и доживи експанзију, с’ обзиром да је 20. век – век у коме се десило највише промена у дотадашњој историји уметности и уопште историји цивилизације. Питање је шта ће из свега тога остати значајно у будућности јер концептуализам је пружио ’’шансу’’ многим лењивцима да умисле да су велики креативци. Цртање, сликање и вајање у класичном смислу данас је у запећку јер пре свега, нико више не слика као рецимо ренесансни или барокни сликари, а иако има јаких потенцијала, брз живот им не дозвољава да један рад стварају неколико година, што је неопходно да би се достигао квалитет највећих сликара из например 15., 16 или 17 века. Што је најзанимљивије, и да неко то и уради, не би био интересантан јер је стална помама за нечим новим, а то ново, данас не може да се приближи ни делићу онога што су радили Леонардо, Дирер, Ребрант, Рубенс, Каравађо и остали великани. То не значи да је ликовна уметност пропала, већ изнова доживљава неке промене. Када се појавила фотографија, нормално је да је за иноваторе постало бесмислено да сликају реалистично, а за мене, који сам прошао све основне фазе кроз које мора да прође човек који жели да постане квалитетан уметник, у једном тренутку постало је бесмислено да више уопште било шта цртам и сликам јер сматрам да је већ све на пољу “класичног“ ликовног стваралаштва урађено. Дакле, схватио сам да не могу да створим ништа оригинално и почео сам да трагам за медијем који ће ми пружити могућност да дам оно што ја јесам, а не да понављам нешто што је већ неко створио. Због тога ми је филм, између осталог, најважнији јер он у себи садржи и тај ликовни квалитет који не могу да видим на радовима данашњих сликара, а поред тога имам и велику могућност да остварим нешто заиста иновативно јер филм је још увек неистражен, иако можда многи сматрају да је и на пољу кинематографије све речено.
Учесник сте бројних ликовних колонија. Колико оне значе за младог уметника?
-На ликовним колонијама можете наићи на неке мудре уметнике од којих можете нешто и научити али више има оних који учествују на тим манифестацијама да би се добро забавили, тако да их последњих година максимално избегавам јер страшно ми је важно да сретнем, па било то и у аутобусу, неког интелектуалца и разменим са њим пар паметних реченица него да будем по неколико дана на којекаквим скуповима где се окупљају разни квази типови којима је заправо уметност на задњем месту. Премало је окупљања на којима креативци желе да усавршавају и надограђују свој дух. Живот је кратак и не бих да га трошим на комуникацију после које ћу се осећати празно. Волео бих да се организују рецимо уметничке седељке на којима би се састајали ствараоци због проширивања својих интелектуалних енергија и на којима не би било важно да ли смо завршили ову или ону школу, да ли се бавимо поезијом, филмом или музиком, већ да би након тих разговора постали духовно богатији. Знате, грозно је што многе манифестације захтевају разне пропозиције и страшно су субјективне и штуре, што казује одмах у старту да се све то не организује због тога да би унапредили нешто. Исконски уметник и интелектуалац не би требао да буде формалан јер бирократски начин размишљања убија право стваралаштво.
Фронтмен сте рок бенда “АРГУС“. Колико су сликарство и конкретно рокенрол, блиски?
-За некога јесу блиски, за некога нису. То зависи од свести ствараоца. За мене су све гране уметности повезане на овај или онај начин, а рекао бих да је поп арт најближи рокенролу. Као тинејџер био сам фасциниран када сам открио повезаност Енди Ворхола и групе “ВЕЛВЕТ АНДЕРГРАУНД“. У међувремену сам откривао и одушевљавао се чињеницом да има доста рокера који су и сликари. Такође сам био импресиониран и када сам схватио свестраност Косте Бунушевца, Зорана Маринковића, па онда имате једног, нажалост покојног, Бојана Печара који је у Лондону почео да слика и још добар број оних који су се бавили и рок музиком и сликарством. И ја сам имао фазу где сам несвесно почео да сликам у стилу поп арта, што није случајно иако ја то нисам почео да радим са намером али очигледно је Ворхол оставио утицаја на мој пут још у тим неким тинејџерским данима. Дакле, и у свету и код нас има доста случајева где су познати рокери испољили себе, не само кроз сликарство, него уопште кроз визуелно стваралаштво, па тако многи у међувремену постану и редитељи и глумци или обрнуто. То само доказује да је уметност широка и да ко је схвати тако, за њега не постоји проблем због чега је неко прешао на нешто друго. Многи који се баве са по неколико медија или прелазе са једног на други, сматрам их људима који воле изазове и који не раде то због неког доказивања или из неких лоших порива, већ зато што сматрају да могу да допринесу и некој другој грани уметности. Наравно, и ту, као и свуда постоје разни преваранти. У сваком случају, 20 и нарочито 21 век нам је донео и ту неку позитивну страну – да можемо да се изражавамо кроз различите медије… не само кроз рок и сликарство, већ да се бавимо и некада јаком скупим делатностима које данас могу да се остваре развитком технологје која је јако јефтина у материјалном смислу, те се поставља само питање имамо ли шта да кажемо, имамо ли идеју и како да дођемо до што боље реализације онога што смо наумили. Филм више није баук, музички спот такође, анимације… Све зависи само од ствараоца – колико је спреман да истраје у ономе што ради. Наравно, увек постоје одређене препреке и не можемо сви да стварамо високобуџетне пројекте али свакако да прави љубитељи уметности ни не траже скупоцене ствари, већ пре свега, квалитетну свест аутора. За мене је највећи савремени уметник Дејвид Линч јер је преко режирања неких од највећих филмова свих времена, а иначе је и сликар, стигао до тога да данас ради одличне музичке пројекте. И све то има његов и само његов печат. Ако обратите пажњу на његов комплетан рад, схватићете да он има једну нит која повезује све те гране уметности у којима се и више него успешно опробао јер је он сваку уметничку дисциплину истински доживео и проживео.
Какви су вам планови на музичком пољу тренутно?
-Ускоро треба да изрецитујем уз музику, песму мог великог пријатеља – песника и рок критичара Милана Б. Поповића – “Убудуће не причај о будућности“ која ће се наћи на његовој новој компилацији чији излазак сви успешно очекујемо током наредне године. Музику ће урадити Владимир Ђедовић, клавијатуриста бенда “АЛОГИА“, а што се тиче бенда “АРГУС“ о томе пуно не размишљам. Са тим ћу се можда озбиљније позабавати када дођу и ако уопште дођу нека боља времена за ауторску рок музику у Србији. Имам хрпу музике и текстова које сам одавно урадио и некада сам се оптерећивао због тога што не могу да се наместе околности да се то реализује на прави начин али данас имам паметнија посла од патње за нечим што не могу да остварим, а што не зависи само од мене. Уосталом “АРГУС“ је, упркос свему, до сада оставио у званичној продукцији сасвим довољно квалитетних трагова. Није било пуно официјалних албума, ако узмемо у обзир чињеницу од када је настао “АРГУС“ али зато је изнедрио бар пет квалитетних песама и неколико хитова за сва времена, што ретко који бенд из новије продукције има јер се сви утркују ко ће више песама и албума да сними, у што бољем студију, од оног неког другог, па да то што више изрекламира, па још сто бесмислених чуда која им исцрпи енергију и на крају се бендови изгубе у целој причи. Не знају после ни зашто су почели да свирају, ни шта ће даље са тим што раде.
Као филмски уметник остварили сте успех на пољу документарног филма. Зашто баш тај жанр?
-Тако је судбина хтела. Пре бих рекао да је мене изабрао тај жанр јер ја нисам ни могао наслутити, када сам почињао да се бавим филмом, да ћу се икада бавити документарцима. Снимао сам прво експерименталне видео радове у којима се осећа да сам и музичар и сликар. Правио сам и кратка играна остварења која се нису баш нешто специјално прославила, а шира јавност ме је препознала као документаристу, пре свега јер сам до сада урадио два дугометражна остварења из тог жанра која су учествовала на веома битном фестивалу у Србији – ’’Белдоксу’’. Иако је рецимо и мој кратки експериментални филм “Поздрав видео касетама!“ добро исфорсиран у нашој јавности пошто је био по фестивалима у свету, наместило се тако да ми сада лепе ту етикету као да сам само документариста јер имам и документарна остварења која су одлично прихваћена и код критике и код публике. Надам се да ће се то поправити јер увелико спремам свој први дугометражни играни филм. На документарни сам прешао јер ми је било лакше доћи до актера, а са глумом и глумцима теже иде. Мене ипак, највише интересује играна форма али поносан сам на неке своје документаристичке подухвате.
Ваш филм „Култура цвета“ уврштен је у каталог српског филма у Кану. Колико вам је то значило?
-Јако пуно. “Филмски центар Србије“ ме је замолио да тај филм убаце у каталог за промоцију у Кану и ја сам им проследио све што су тражили али нисам веровао у то да ће се наћи у каталогу. Поготово, зато што су ме контактирали 1. априла. Помислио сам да се шале и да од тога нема ништа, те како је време одмицало, заборавио сам на то, све док ме редитељ Младен Милосављевић није случајно нашао у каталогу и контактирао ме, да би ми честитао на томе. Било је то баш у време затварања фестивала у Кану. Тада се званично појавио каталог на Интернету. Био сам јако узбуђен. Мој филм и ја смо тако, раме уз раме са највећим именима домаћег филма постали, ни криви, ни дужни, део такозване званичне кинематографије. Знате, ту су филмови и аутори који су или одавно етаблирана имена или политички подобни, а уз то, сви до једног су финансирани са мањим или већим буџетом док је мој рађен за 0 динара, што је тотални парадокс. Због тога сам и сумњао када су ме звали, а и годинама сам најчешће игнорисан од стране официјалних медија и као музичар и као филмаџија и уопште као неко ко се бави културним стваралаштвом, тако да је то све за мене у почетку било прилично чудно. Данас, све то схватам као признање за огроман труд који сам уложио и да све то што радим није узалудно али свако признање и похвалу морам да заборавим како не бих назадовао или престао да радим. Самокритичност и сумња у оно што стварам, наставља се у мени и даље, како бих могао да напредујем.
Улаже ли држава довољно у културу и шта очекујете од новог министра Ивана Тасовца?
-Верујем да Тасовац има најбоље намере и неке изјаве које је дао, од како је постао министар, указују на то да се ради о човеку који жели да доведе праве ствари на право место али питање је да ли ће он и поред своје добре воље, моћи да изгура ствари до краја јер ипак, не зависи све од њега. Посебно ме је одушевио са изјавом да не може новац за културу да се даје за естраду. Ту се у потпуности слажем са њим. Одавно се буним против тога јер се те ствари бркају и то је неопростиво. Немоћан сам, као и многи други искрени уметници док гледамо неопростиве грешке које нам наносе, а те грешке су намерне и оне би заправо требало да се окарактеришу просто и једноставно, само као криминал. Правим уметницима многе такозване културне институције нису у стању ни путне трошкове да плате када учествују независно или групно на неком културном догађају али се зато новац, који би требао да оде управо тим људима који хоће нешто да ураде за културу, даје естрадним радницима. Они заправо у договору са чиновницима одређене политичке партије који се представљају у медијима као борци за културу, у своје џепове стављају огромне паре. Тако ти “официјални борци за културу“, перу новац и сви задовољни. Једино нису задовољни они којима је финансијска помоћ неопходна јер и поред тих криминалних радња које трпе интелектуалци, они из свог џепа финансирају и своје пројекте. То је брука и срамота и са тим сам се обрачунао у једном делу свог филма ’’Култура цвета’’ о коме смо већ говорили. Нисам могао да прећутим ту глупост и оштро сам је искритиковао. Шта би се десило да ми почнемо да добијамо новац као естрадни уметници? То се уосталом никада не би ни могло десити. Немам ништа против естраде али сам својим здравим разумом одавно разлучио да новац који је одвојен за културу, не може да се даје естрадној личности, ма колико она била позната. Дакле, држава мора да одлучи да ли ће сасвим да уништи културу и пусти да кич сасвим надвлада све поре друштва или ће да крене да препознаје коме треба и зашто треба да пружа материјалну помоћ, како би највећи уметници или они који то тек треба да постану, могли достојно да презентују културу Србије у сопстевеној земљи, а наравно и у свету. Естрадни радници требају да раде тезге, а не да се уметници осећају срећним само зато што им је нека културна установа дала простора да представе свој уметнички рад. Охрабрује и даје наду то, што се Тасовац као министар здраворазумно понаша и јавно говори оно што већ дуго сви нормални људи знају али о томе, никако да прозборе они који су на врху. Ја од државе, нити од било кога, никада нисам тражио ни динара, ни за једно своје кинематографско остварење јер сам одавно схватио да државу не интересује култура, те сам се за рад на пољу кинематографије сналазио како сам знао и умео. Готово за сваки свој филм радим послове које у цивилизованим државама ради огроман тим. Радим бар десет ствари паралелно, што је ван сваке памети али приморан сам да тако функционишем. И наставићу тако, и ако се ситуација не побољша. Светла тачка у целом том мраку је та, што имам велики број сарадника који ми, свако на свој начин, бесплатно помаже и на томе сам, сваком понаособ, бескрајно захвалан. Неки моји филмови не би могли бити реализовани да се ту нису нашли неки хумани људи. У техничком смислу, велику подршку око мог најновијег дугометражног документарца који је у фази монтаже, пружили су ми пре свега, песник, музичар и оснивач и главни продуцент “Ред & Блу студија“ Никола Митровић, његова сестра и редитељка Јелена Митровић. Не могу, а да не споменем, и мог дугогодишњег пријатеља – вероучитеља Игора Милина, који ми кад год ми треба, позајмљује његову камеру јер моја више не функционише. Филмски критичар Милош Живановић, музичар Зоран Новаковић и студенткиња и моја бивша ученица Наташа Милешевић увек су ту да ми помогну око превођења мојих филмова са српског на енглески, што је неопходно како би своја дела могао да пробам да пласирам ван простора бивше СФРЈ. Има ту још људи које бих могао да споменем али би то био сигурно подугачак списак. Све ово говорим како би пробао да скренем пажњу почетницима јер не би требало да посустају ако им држава у материјалном смислу не помогне. Своје снове могу да остваре ако свим срцем, дисциплином и огромним радом приђу послу који раде, а ту ће се онда увек наћи она шачица искрених пријатеља која ће им већ некако помоћи. Учлањењем у неку партију или неке кланове, постаће слепи послушници, а након тога више никада неће моћи да се врате на свој пут јер дар који добију од Бога не треба да упрљају неком тренутно лажном подршком која се после скупо плаћа. Искрено верујем да ће доћи време када ће сви они који су унаказили културу, морати да оду са сцене, пошто неће бити потребни онима који су у временима највеће кризе, успели да остану своји. Време чисте уметности мора да дође. Држава мора да се окрене култури или је неће ни бити.
Како младе данас окренути култури и уметности уопште?
-Ми који никада нисмо припадали ниједној политичкој партији и који се сналазимо како знамо и умемо, не можемо да мењамо широке народне масе када је њену свест образовала естрадана кич машинерија. Шта се дешава са културом ове земље, дај Боже да разуме и 10 посто људи јер су направили тај паклени систем – естрадне звезде забављају и народ то воли и то сматра културом. Држава мора да негује уметнике и уметнички идентитет своје земље али очигледно је да је дугогодишњим лицемерством, затровала свој народ кичом, обезбеђујући важна места примитивцима како би лако управљала тим својим послушницима, а самим тим и масама. Наметнути систем вредности у тобоже демократском систему је довео до тога да многи људи нису свесни да не мисле својом главом. То је све донело то заправо лажно демократско уређење које дозвољава свакоме да мисли да је најпаметнији, а већина није свесна колико им је заправо све смештено јер немају времена и пре бих рекао да не желе да имају времена да преиспитају себе и своје ставове који заправо нису њихови. Они мисле да јесу али то је све заправо део савршено осмишљеног плана. Живимо у савршено контролисаном хаосу. Лажна и слатка патетика која се лепи за незреле, сујета, завист, насиље, злонамерност, малограђанштина и колективно наседање на примитивизам само су неки од пропратних елемената који је донео тај хаос у коме смо нажалост сви ми и из кога морамо под хитно да изађемо како не бисмо у будућности добили још гомиле изгубљених генерација. Ми који смо остали чисти, требамо константно да покушавамо да враћамо најмлађе нараштаје на прави пут, онолико колико је то у нашој моћи изводљиво. Праве вредности морају да опстану јер ако се и даље овако настави, доћи ће до потпуног урушења идентитета свих нас, што никоме не иде у прилог. Дакле, мисија нас неколицине мора да истраје, како би дошло до културне револуције јер је у Србији она неопходна. Уметници морају да ризикују. Не смеју да буду људи са предрасудама. Морају да експериментишу и улажу у свој дух, а не да се рецимо препуцавају преко медији ко је коме дао више пара, коме је филм гледанији, колико је награда освојио или на колико је фестивала филм приказан. Не мери се тежина дела по броју гледаоца, слушаоца, читаоца или по буџету пројекта. Уметност мора да процвета пре свега, у главама људи. Када се то деси, на путу смо да стигнемо до тога да нашу земљу вратимо у свест коју је имала некада јер имамо много квалитетних креативаца али због већ поменутог пакленог уређења, ти квалитетни људи не могу да дођу до изражаја у најачим медијима. Ипак, упркос свему, сви који су застранили морају да схвате да ће, и поред те екстремне хиперпродукције и превеликог броја информација које се и више него пребрзо смењују у нашим главама, остати упамћени само најзначајнији уметници и њихова најквалитетнија дела. То што је неко тренутно популаран из неких чудних разлога, а не због квалитета, биће заборављен истог оног тренутка када медији прекину да га промовишу. Знате, то је као када малом детету буде интересантна звечка, па је ускоро заборави, па после пређе на аутомобилчиће, па нешто касније почну да га занимају кликери. Тако је и са тим наизглед недодирљивим мега звездама које немају квалитета али које имају море фанова. Ипак, ти такозвани фанови их забораве када престану да им расту бубуљице, па пређу на нешто или неког другог, баш као деца што смењују играчке. Све у своје време. Неки се опамете, неки се никада не опамете али увек постоји и постојаће они који ће препознати и пратити квалитет. Значајна дела намењена су за интелектуалце и они ће их преносити наредним генерацијама и тако све до бесконачности, а увек ће бити и оних који ће негирати квалитет али њихови гласови су као ехо који брзо нестане јер нема тежину. Ситни људи су јаки на речима, а пред значајним делима које ригорозно криткују, постају веома јаки за неки трагикомични скеч.

Срећко Миловановић

БЕОГРАД-Бранко Радаковић је уистину аутентична и веома занимљива појава на српској културној и уметничкој сцени. По вокацији ликовни уметник Бранко Радаковић је већ годинама успешан и на музичкој рок сцени ако фронтмен бенда „Аргус“ као и на пољу седме уметности а са документарним филмом „Културе цвета“ стигао је и до чувеног Канског фестивала. О сцом раду, плановима али о култури и уметности у Србији данас у интервјуу за Правду говори мултимедијални уметник Бранко Радаковић.
branko БРАНКО РАДАКОВИЋ: Држава мора да негује уметнике!Важите за мултимедијалног уметника. Како ви лично доживљавате бављење са више врста уметности?
-Данас је много популарније бити мултимилијардер. Нажалост, у већини случајева, новац диктира вредности, а већ на помен уметник и то још мултимедијални, доводи људе до помисли да се ради о неком сумњивом лицу које фолира. Све то доводи и мене самог у једну неповољну ситуацију, те често долазим у неспоразум са околином јер ја уметност живим. Важно ми је да се изразим, а кроз медиј, кроз који се у датом тренутку или одређеном временском интервалу изражавам, дајем све од себе да то буде реализовано на највећем могућем естетском нивоу. Најбитније ми је, заправо, да иза себе створим дела која ће оставити траг и бити препозната и у будућности, а неважно ми је да ли ћу се изражавати кроз поезију, музику или неку другу уметничку дисциплину, мада чињеница је да сам од 2006. заокупљен пре свега филмом јер ту, на једном месту имам све оно чиме сам фасциниран. Не волим формалности, ни у приватном, ни у професиналном животу, те тако обожавам да самог себе изненађујем, па самим тим и оне најближе који никада не знају шта бих или чиме бих могао у наредном периоду да се бавим. И интервју сматрам креативним чином јер и ту преиспитујем своје стваралачке домете док већина такозваних савремених уметника, интервјуе користи само ради промоције њих самих, па тако имамо и публику која никако да схвати шта је то заправо уметност и да се код нас накотила велика количина кича.
По професији сте ликовни уметник. Како видите ликовну сцену данас у Србији и сматрате ли да је концептуализам однео превагу?
-Концептуализам је вероватно морао да се деси и доживи експанзију, с’ обзиром да је 20. век – век у коме се десило највише промена у дотадашњој историји уметности и уопште историји цивилизације. Питање је шта ће из свега тога остати значајно у будућности јер концептуализам је пружио ’’шансу’’ многим лењивцима да умисле да су велики креативци. Цртање, сликање и вајање у класичном смислу данас је у запећку јер пре свега, нико више не слика као рецимо ренесансни или барокни сликари, а иако има јаких потенцијала, брз живот им не дозвољава да један рад стварају неколико година, што је неопходно да би се достигао квалитет највећих сликара из например 15., 16 или 17 века. Што је најзанимљивије, и да неко то и уради, не би био интересантан јер је стална помама за нечим новим, а то ново, данас не може да се приближи ни делићу онога што су радили Леонардо, Дирер, Ребрант, Рубенс, Каравађо и остали великани. То не значи да је ликовна уметност пропала, већ изнова доживљава неке промене. Када се појавила фотографија, нормално је да је за иноваторе постало бесмислено да сликају реалистично, а за мене, који сам прошао све основне фазе кроз које мора да прође човек који жели да постане квалитетан уметник, у једном тренутку постало је бесмислено да више уопште било шта цртам и сликам јер сматрам да је већ све на пољу “класичног“ ликовног стваралаштва урађено. Дакле, схватио сам да не могу да створим ништа оригинално и почео сам да трагам за медијем који ће ми пружити могућност да дам оно што ја јесам, а не да понављам нешто што је већ неко створио. Због тога ми је филм, између осталог, најважнији јер он у себи садржи и тај ликовни квалитет који не могу да видим на радовима данашњих сликара, а поред тога имам и велику могућност да остварим нешто заиста иновативно јер филм је још увек неистражен, иако можда многи сматрају да је и на пољу кинематографије све речено.
Учесник сте бројних ликовних колонија. Колико оне значе за младог уметника?
-На ликовним колонијама можете наићи на неке мудре уметнике од којих можете нешто и научити али више има оних који учествују на тим манифестацијама да би се добро забавили, тако да их последњих година максимално избегавам јер страшно ми је важно да сретнем, па било то и у аутобусу, неког интелектуалца и разменим са њим пар паметних реченица него да будем по неколико дана на којекаквим скуповима где се окупљају разни квази типови којима је заправо уметност на задњем месту. Премало је окупљања на којима креативци желе да усавршавају и надограђују свој дух. Живот је кратак и не бих да га трошим на комуникацију после које ћу се осећати празно. Волео бих да се организују рецимо уметничке седељке на којима би се састајали ствараоци због проширивања својих интелектуалних енергија и на којима не би било важно да ли смо завршили ову или ону школу, да ли се бавимо поезијом, филмом или музиком, већ да би након тих разговора постали духовно богатији. Знате, грозно је што многе манифестације захтевају разне пропозиције и страшно су субјективне и штуре, што казује одмах у старту да се све то не организује због тога да би унапредили нешто. Исконски уметник и интелектуалац не би требао да буде формалан јер бирократски начин размишљања убија право стваралаштво.
Фронтмен сте рок бенда “АРГУС“. Колико су сликарство и конкретно рокенрол, блиски?
-За некога јесу блиски, за некога нису. То зависи од свести ствараоца. За мене су све гране уметности повезане на овај или онај начин, а рекао бих да је поп арт најближи рокенролу. Као тинејџер био сам фасциниран када сам открио повезаност Енди Ворхола и групе “ВЕЛВЕТ АНДЕРГРАУНД“. У међувремену сам откривао и одушевљавао се чињеницом да има доста рокера који су и сликари. Такође сам био импресиониран и када сам схватио свестраност Косте Бунушевца, Зорана Маринковића, па онда имате једног, нажалост покојног, Бојана Печара који је у Лондону почео да слика и још добар број оних који су се бавили и рок музиком и сликарством. И ја сам имао фазу где сам несвесно почео да сликам у стилу поп арта, што није случајно иако ја то нисам почео да радим са намером али очигледно је Ворхол оставио утицаја на мој пут још у тим неким тинејџерским данима. Дакле, и у свету и код нас има доста случајева где су познати рокери испољили себе, не само кроз сликарство, него уопште кроз визуелно стваралаштво, па тако многи у међувремену постану и редитељи и глумци или обрнуто. То само доказује да је уметност широка и да ко је схвати тако, за њега не постоји проблем због чега је неко прешао на нешто друго. Многи који се баве са по неколико медија или прелазе са једног на други, сматрам их људима који воле изазове и који не раде то због неког доказивања или из неких лоших порива, већ зато што сматрају да могу да допринесу и некој другој грани уметности. Наравно, и ту, као и свуда постоје разни преваранти. У сваком случају, 20 и нарочито 21 век нам је донео и ту неку позитивну страну – да можемо да се изражавамо кроз различите медије… не само кроз рок и сликарство, већ да се бавимо и некада јаком скупим делатностима које данас могу да се остваре развитком технологје која је јако јефтина у материјалном смислу, те се поставља само питање имамо ли шта да кажемо, имамо ли идеју и како да дођемо до што боље реализације онога што смо наумили. Филм више није баук, музички спот такође, анимације… Све зависи само од ствараоца – колико је спреман да истраје у ономе што ради. Наравно, увек постоје одређене препреке и не можемо сви да стварамо високобуџетне пројекте али свакако да прави љубитељи уметности ни не траже скупоцене ствари, већ пре свега, квалитетну свест аутора. За мене је највећи савремени уметник Дејвид Линч јер је преко режирања неких од највећих филмова свих времена, а иначе је и сликар, стигао до тога да данас ради одличне музичке пројекте. И све то има његов и само његов печат. Ако обратите пажњу на његов комплетан рад, схватићете да он има једну нит која повезује све те гране уметности у којима се и више него успешно опробао јер је он сваку уметничку дисциплину истински доживео и проживео.
Какви су вам планови на музичком пољу тренутно?
-Ускоро треба да изрецитујем уз музику, песму мог великог пријатеља – песника и рок критичара Милана Б. Поповића – “Убудуће не причај о будућности“ која ће се наћи на његовој новој компилацији чији излазак сви успешно очекујемо током наредне године. Музику ће урадити Владимир Ђедовић, клавијатуриста бенда “АЛОГИА“, а што се тиче бенда “АРГУС“ о томе пуно не размишљам. Са тим ћу се можда озбиљније позабавати када дођу и ако уопште дођу нека боља времена за ауторску рок музику у Србији. Имам хрпу музике и текстова које сам одавно урадио и некада сам се оптерећивао због тога што не могу да се наместе околности да се то реализује на прави начин али данас имам паметнија посла од патње за нечим што не могу да остварим, а што не зависи само од мене. Уосталом “АРГУС“ је, упркос свему, до сада оставио у званичној продукцији сасвим довољно квалитетних трагова. Није било пуно официјалних албума, ако узмемо у обзир чињеницу од када је настао “АРГУС“ али зато је изнедрио бар пет квалитетних песама и неколико хитова за сва времена, што ретко који бенд из новије продукције има јер се сви утркују ко ће више песама и албума да сними, у што бољем студију, од оног неког другог, па да то што више изрекламира, па још сто бесмислених чуда која им исцрпи енергију и на крају се бендови изгубе у целој причи. Не знају после ни зашто су почели да свирају, ни шта ће даље са тим што раде.
Као филмски уметник остварили сте успех на пољу документарног филма. Зашто баш тај жанр?
-Тако је судбина хтела. Пре бих рекао да је мене изабрао тај жанр јер ја нисам ни могао наслутити, када сам почињао да се бавим филмом, да ћу се икада бавити документарцима. Снимао сам прво експерименталне видео радове у којима се осећа да сам и музичар и сликар. Правио сам и кратка играна остварења која се нису баш нешто специјално прославила, а шира јавност ме је препознала као документаристу, пре свега јер сам до сада урадио два дугометражна остварења из тог жанра која су учествовала на веома битном фестивалу у Србији – ’’Белдоксу’’. Иако је рецимо и мој кратки експериментални филм “Поздрав видео касетама!“ добро исфорсиран у нашој јавности пошто је био по фестивалима у свету, наместило се тако да ми сада лепе ту етикету као да сам само документариста јер имам и документарна остварења која су одлично прихваћена и код критике и код публике. Надам се да ће се то поправити јер увелико спремам свој први дугометражни играни филм. На документарни сам прешао јер ми је било лакше доћи до актера, а са глумом и глумцима теже иде. Мене ипак, највише интересује играна форма али поносан сам на неке своје документаристичке подухвате.
Ваш филм „Култура цвета“ уврштен је у каталог српског филма у Кану. Колико вам је то значило?
-Јако пуно. “Филмски центар Србије“ ме је замолио да тај филм убаце у каталог за промоцију у Кану и ја сам им проследио све што су тражили али нисам веровао у то да ће се наћи у каталогу. Поготово, зато што су ме контактирали 1. априла. Помислио сам да се шале и да од тога нема ништа, те како је време одмицало, заборавио сам на то, све док ме редитељ Младен Милосављевић није случајно нашао у каталогу и контактирао ме, да би ми честитао на томе. Било је то баш у време затварања фестивала у Кану. Тада се званично појавио каталог на Интернету. Био сам јако узбуђен. Мој филм и ја смо тако, раме уз раме са највећим именима домаћег филма постали, ни криви, ни дужни, део такозване званичне кинематографије. Знате, ту су филмови и аутори који су или одавно етаблирана имена или политички подобни, а уз то, сви до једног су финансирани са мањим или већим буџетом док је мој рађен за 0 динара, што је тотални парадокс. Због тога сам и сумњао када су ме звали, а и годинама сам најчешће игнорисан од стране официјалних медија и као музичар и као филмаџија и уопште као неко ко се бави културним стваралаштвом, тако да је то све за мене у почетку било прилично чудно. Данас, све то схватам као признање за огроман труд који сам уложио и да све то што радим није узалудно али свако признање и похвалу морам да заборавим како не бих назадовао или престао да радим. Самокритичност и сумња у оно што стварам, наставља се у мени и даље, како бих могао да напредујем.
Улаже ли држава довољно у културу и шта очекујете од новог министра Ивана Тасовца?
-Верујем да Тасовац има најбоље намере и неке изјаве које је дао, од како је постао министар, указују на то да се ради о човеку који жели да доведе праве ствари на право место али питање је да ли ће он и поред своје добре воље, моћи да изгура ствари до краја јер ипак, не зависи све од њега. Посебно ме је одушевио са изјавом да не може новац за културу да се даје за естраду. Ту се у потпуности слажем са њим. Одавно се буним против тога јер се те ствари бркају и то је неопростиво. Немоћан сам, као и многи други искрени уметници док гледамо неопростиве грешке које нам наносе, а те грешке су намерне и оне би заправо требало да се окарактеришу просто и једноставно, само као криминал. Правим уметницима многе такозване културне институције нису у стању ни путне трошкове да плате када учествују независно или групно на неком културном догађају али се зато новац, који би требао да оде управо тим људима који хоће нешто да ураде за културу, даје естрадним радницима. Они заправо у договору са чиновницима одређене политичке партије који се представљају у медијима као борци за културу, у своје џепове стављају огромне паре. Тако ти “официјални борци за културу“, перу новац и сви задовољни. Једино нису задовољни они којима је финансијска помоћ неопходна јер и поред тих криминалних радња које трпе интелектуалци, они из свог џепа финансирају и своје пројекте. То је брука и срамота и са тим сам се обрачунао у једном делу свог филма ’’Култура цвета’’ о коме смо већ говорили. Нисам могао да прећутим ту глупост и оштро сам је искритиковао. Шта би се десило да ми почнемо да добијамо новац као естрадни уметници? То се уосталом никада не би ни могло десити. Немам ништа против естраде али сам својим здравим разумом одавно разлучио да новац који је одвојен за културу, не може да се даје естрадној личности, ма колико она била позната. Дакле, држава мора да одлучи да ли ће сасвим да уништи културу и пусти да кич сасвим надвлада све поре друштва или ће да крене да препознаје коме треба и зашто треба да пружа материјалну помоћ, како би највећи уметници или они који то тек треба да постану, могли достојно да презентују културу Србије у сопстевеној земљи, а наравно и у свету. Естрадни радници требају да раде тезге, а не да се уметници осећају срећним само зато што им је нека културна установа дала простора да представе свој уметнички рад. Охрабрује и даје наду то, што се Тасовац као министар здраворазумно понаша и јавно говори оно што већ дуго сви нормални људи знају али о томе, никако да прозборе они који су на врху. Ја од државе, нити од било кога, никада нисам тражио ни динара, ни за једно своје кинематографско остварење јер сам одавно схватио да државу не интересује култура, те сам се за рад на пољу кинематографије сналазио како сам знао и умео. Готово за сваки свој филм радим послове које у цивилизованим државама ради огроман тим. Радим бар десет ствари паралелно, што је ван сваке памети али приморан сам да тако функционишем. И наставићу тако, и ако се ситуација не побољша. Светла тачка у целом том мраку је та, што имам велики број сарадника који ми, свако на свој начин, бесплатно помаже и на томе сам, сваком понаособ, бескрајно захвалан. Неки моји филмови не би могли бити реализовани да се ту нису нашли неки хумани људи. У техничком смислу, велику подршку око мог најновијег дугометражног документарца који је у фази монтаже, пружили су ми пре свега, песник, музичар и оснивач и главни продуцент “Ред & Блу студија“ Никола Митровић, његова сестра и редитељка Јелена Митровић. Не могу, а да не споменем, и мог дугогодишњег пријатеља – вероучитеља Игора Милина, који ми кад год ми треба, позајмљује његову камеру јер моја више не функционише. Филмски критичар Милош Живановић, музичар Зоран Новаковић и студенткиња и моја бивша ученица Наташа Милешевић увек су ту да ми помогну око превођења мојих филмова са српског на енглески, што је неопходно како би своја дела могао да пробам да пласирам ван простора бивше СФРЈ. Има ту још људи које бих могао да споменем али би то био сигурно подугачак списак. Све ово говорим како би пробао да скренем пажњу почетницима јер не би требало да посустају ако им држава у материјалном смислу не помогне. Своје снове могу да остваре ако свим срцем, дисциплином и огромним радом приђу послу који раде, а ту ће се онда увек наћи она шачица искрених пријатеља која ће им већ некако помоћи. Учлањењем у неку партију или неке кланове, постаће слепи послушници, а након тога више никада неће моћи да се врате на свој пут јер дар који добију од Бога не треба да упрљају неком тренутно лажном подршком која се после скупо плаћа. Искрено верујем да ће доћи време када ће сви они који су унаказили културу, морати да оду са сцене, пошто неће бити потребни онима који су у временима највеће кризе, успели да остану своји. Време чисте уметности мора да дође. Држава мора да се окрене култури или је неће ни бити.
Како младе данас окренути култури и уметности уопште?
-Ми који никада нисмо припадали ниједној политичкој партији и који се сналазимо како знамо и умемо, не можемо да мењамо широке народне масе када је њену свест образовала естрадана кич машинерија. Шта се дешава са културом ове земље, дај Боже да разуме и 10 посто људи јер су направили тај паклени систем – естрадне звезде забављају и народ то воли и то сматра културом. Држава мора да негује уметнике и уметнички идентитет своје земље али очигледно је да је дугогодишњим лицемерством, затровала свој народ кичом, обезбеђујући важна места примитивцима како би лако управљала тим својим послушницима, а самим тим и масама. Наметнути систем вредности у тобоже демократском систему је довео до тога да многи људи нису свесни да не мисле својом главом. То је све донело то заправо лажно демократско уређење које дозвољава свакоме да мисли да је најпаметнији, а већина није свесна колико им је заправо све смештено јер немају времена и пре бих рекао да не желе да имају времена да преиспитају себе и своје ставове који заправо нису њихови. Они мисле да јесу али то је све заправо део савршено осмишљеног плана. Живимо у савршено контролисаном хаосу. Лажна и слатка патетика која се лепи за незреле, сујета, завист, насиље, злонамерност, малограђанштина и колективно наседање на примитивизам само су неки од пропратних елемената који је донео тај хаос у коме смо нажалост сви ми и из кога морамо под хитно да изађемо како не бисмо у будућности добили још гомиле изгубљених генерација. Ми који смо остали чисти, требамо константно да покушавамо да враћамо најмлађе нараштаје на прави пут, онолико колико је то у нашој моћи изводљиво. Праве вредности морају да опстану јер ако се и даље овако настави, доћи ће до потпуног урушења идентитета свих нас, што никоме не иде у прилог. Дакле, мисија нас неколицине мора да истраје, како би дошло до културне револуције јер је у Србији она неопходна. Уметници морају да ризикују. Не смеју да буду људи са предрасудама. Морају да експериментишу и улажу у свој дух, а не да се рецимо препуцавају преко медији ко је коме дао више пара, коме је филм гледанији, колико је награда освојио или на колико је фестивала филм приказан. Не мери се тежина дела по броју гледаоца, слушаоца, читаоца или по буџету пројекта. Уметност мора да процвета пре свега, у главама људи. Када се то деси, на путу смо да стигнемо до тога да нашу земљу вратимо у свест коју је имала некада јер имамо много квалитетних креативаца али због већ поменутог пакленог уређења, ти квалитетни људи не могу да дођу до изражаја у најачим медијима. Ипак, упркос свему, сви који су застранили морају да схвате да ће, и поред те екстремне хиперпродукције и превеликог броја информација које се и више него пребрзо смењују у нашим главама, остати упамћени само најзначајнији уметници и њихова најквалитетнија дела. То што је неко тренутно популаран из неких чудних разлога, а не због квалитета, биће заборављен истог оног тренутка када медији прекину да га промовишу. Знате, то је као када малом детету буде интересантна звечка, па је ускоро заборави, па после пређе на аутомобилчиће, па нешто касније почну да га занимају кликери. Тако је и са тим наизглед недодирљивим мега звездама које немају квалитета али које имају море фанова. Ипак, ти такозвани фанови их забораве када престану да им расту бубуљице, па пређу на нешто или неког другог, баш као деца што смењују играчке. Све у своје време. Неки се опамете, неки се никада не опамете али увек постоји и постојаће они који ће препознати и пратити квалитет. Значајна дела намењена су за интелектуалце и они ће их преносити наредним генерацијама и тако све до бесконачности, а увек ће бити и оних који ће негирати квалитет али њихови гласови су као ехо који брзо нестане јер нема тежину. Ситни људи су јаки на речима, а пред значајним делима које ригорозно криткују, постају веома јаки за неки трагикомични скеч.

Срећко Миловановић