Нема краја. После Косова, порашће апетити света и за другим деловима Србије. Оптужиће нас за Први светски рат и прогласити терористима. У сусрет стогодишњици од почетка Првог светског рата, уследиће серија, можда и лавина што научних, што псеудонаучних књига о Првом светском рату на англосаксонском и немачком тржишту нарочито, у којима
ће Србија бити означена као главни кривац, један од главних криваца или као саучесник у страшној, непотребној погибији милиона људи. Српски ће национализам, у таквој перспективи, бити главни подстрекач сукоба који ће прерасти у светску кланицу, а Срби, из Босне, или Србије свеједно, обележени као терористи који су угрожавали светски мир, наглашава др Душан Т. Батаковић у разговору за лист „Недељник“, који у интегралном облику преносимо читаоцима Српске аналитике.
Др Душан Т. Батаковић, директор Балканолошког института САНУ, једне од престижних научних установа у Србији, дојучерашњи је наш амбасадор у Француској. Докторирао је историју на париској Сорбони и писац је десетине књига, од којих су неколико на француском језику приручници на франкфонским универзитетима широм света. Батаковић је 2010. изабран за члана Светске академије уметности и науке. Осим несумњиве научне репутације, има и завидну дипломатску каријеру: био је наш амбасадор и у Грчкој и Канади. Током преговора око Косова у Бечу, био је, као експерт, с тридесетогодишњим искуством бављења прошлошћу наше јужне покрајине, саветник председника Србије и члан преговарачког тима (2005 – 2007).
Да ли се позиција Србије побољшала у последњој деценији или још владају стари стереоптипи? Ко све данас учествује у креирању слике Србије у свету?
Слика о Србији у западном свету се, ни после демократских промена 2000. године, нажалост није много променила. После ратне деценије обележене свакојаким, оправданим и неоправданим осудама, али и клеветама и злонамерним тумачењима савремених догађаја, није направљен битнији напредак. Чак и онда када су Срби били очите жртве или оштећена страна, после мартовског погрома 2004. или приликом протеста против албанског самопроглашења косовске независности 2008. овдашњим реакцијама паљењем двеју џамија и амбасаде САД поново смо се приказали свету, и злонамерном и добронамерном, у изразито негативном светлу. У оба случаја био сам на положају амбасадора, први пут у Атини, други пут у Канади: уместо да указујем на наше жртве или на наша права, доведен сам у ситуацију да упоредо с тим осуђујем ове заиста неприхватљиве реакције с наше стране.
Шта нам још следи и на који начин Србија може да се одупре тим непосредним оптужбама српског народа и стигматизацији наше историје?
Оно што је већ почело јесте преношење потпуне кривице на Србију за избијање Првог светског рата. Следеће године је стогодишњица, и централна прослава у име ЕУ треба да буде у Сарајеву на Видовдан. Видевши већ у најавама да међу учесницима неће бити најбољих светских стручњака који су озбиљни научници, дакле без предрасуда, као да су изостављени и наши проверени стручњаци за Први светски рат, већ сам упозорио неке од француских организатора да треба пажљиво бирати учеснике и избегавати оне којима је историја често увијена у научни дискурс само средство за нападе и оптужбе. Тешко ће бити, чини се, да избегнемо још једну, нову демонизацију Србије, која ће сада имати светску промоцију, а то свакако неће помоћи помирењу у региону. Упоредо с тим већ се на англосаксонском тржишту објављују и најављују нове студије о искључивој одговорности Срба за избијање Великог рата у јулу 1914, коју су помогли фриволни Французи и ратоборни Руси. Када читате такве књиге, на пример недавно објављену монографију „Спавачи. Како је Европа ушла у рат 1914.“, професора са Кембриџа Кристофера Кларка, читалац би, саблажњен, могао да извуче само један закључак: да је мрачна, терористичка Србија, охрабрена у Санкт- Петербургу, уз невољно саучесништво Париза, насрнула на две мирољубиве, скоро нејаке силе, Аустроугарску и Немачку.
Чека нас, дакле, тешка 2014?
Следи серија, можда и лавина што научних, што псеудонаучних књига о Првом светском рату на англосаксонском и немачком тржишту нарочито, у којима ће Србија, како је већ најављено, бити означена као главни кривац, један од главних криваца или као саучесник у страшној, непотребној погибији милиона људи. Српски ће национализам, у таквој перспективи бити главни подстрекач сукоба који ће прерасти у светску кланицу, а Срби, из Босне или Србије свеједно, обележени као терористи који су угрожавали светски мир. Такво преиспитивање прошлости има и одређену политичку мотивацију, а произвешће, несумњиво, и значајне политичке последице. Србија се неће још дуго ослободити бремена сталне кривице, не само за невоље на Балканском простору, него и на светској историјској позорници.
Да ли су тога свесне наше политичке и научне елите, како оне реагују на оваква упозорења?
Државне институције слабо реагују, тако да ни најважније публикације општег типа о нашој прошлости, традицији, култури или културној баштини нису добро преведене или су лоше написане, или промашују тему ( обраћају се, без општег контекста, домаћој публици): кад се на то указује, нико не реагује, углавном се слегало раменима, уз опаску „такви смо ми“… Већина наше елите (ово је наравно, услован термин, за оне који одлучују у политици, култури и науци) углавном је незаинтересована.
Зашто?
Зато што је велика већина сачувала, свесно или несвесно, југословенски, чак и титоистички идентитет, где има и извесне резерве према традицијама Србије. Припадници такве још увек доминантне „елите“ још више воле Ровињ него Зајечар, Крањску гору него Копаоник, или Блед од Врњачке Бање. Тај приступ да је у Србији све некако лоше, а све туђе некако лепше, деценијама је, људима који су данас средњих година, усађиван кроз школу, црвене пионирске мараме и друга пропагандна средства за идеолошку индоктринацију у доба комунизма. Тако смо се неосетно удаљавали од разумевања света у којем живимо. Док је Србија (ван Београда) под комунистима само заостајала, у наше име одлучивалу су, по Титовим упутствима, само они из партијског врха Југославије, без обзира да ли су те одлуке биле у интересу Србије.
Где је историјски корен косовског проблема?
Ако се дубље загледате у нашу скорију историју, видећете да се систематски радило против Срба, као народа – oд образовања аутономије за Косово 1946, до Устава из 1974, дакле против дугорочних интереса већине грађана у Србији који су српске народности. Они су били лишени било каквог демократског права да одлучују о сопственој будућности, после „црвеног терора“ (1944 – 1947), а у класичној комунистичкој диктатури, наметнутој не вољом народа, него неодољивом снагом тенкова и каћуша, Стаљинове Црвене Армије. Стаљин је, не треба заборавити, инсталирао Тита. Без совјетске интервенције, комунизам никада не би победио у Србији, земљи сељака који су остали одани краљу, генералу Михаиловићу и својим малим пољопривредним поседима, као поузданој основи наше демократије. Да су се они заиста питали, не би аутономија имала садржаје које јој је Тито октроисао. Кад су Титови сарадници упитани у Москви зашто Косово није припојено Албанији, одговорили су, правдајући се Стаљину, да „Срби не би разумели“.
Томе нико није могао да се одупре?
У идеолошкој репресији унутар Титове Југославије, која је, после сукоба са Стаљином 1948, а затим и следећих деценија била само делимично или тек формално ублажена, било је наших истакнутих интелектуалаца који су јој се супротставили, да поменем само „отпадника“ Милована Ђиласа и филозофа Михаила Ђурића. Уследили би прогони, хапшења, отпуштања, застрашивања слободоумних људи, забране часописа и књига. То је било главно обележје такозваног титоистичког раја, у којем су борбе за политичке слободе и национална права континуирано гушени, а народ, већ идеолошки индоктриниран, заокупљен јефитиним кредитима, социјалним летовањима и друштвеним становима. Све ове иначе важне социјалне мере имале би оправдања, да цена овог „благостања без слободе“ бар у Србији, није била превисока, показало се, замало фатална по суверенитет Србије.
Били сте члан преговарачког тима Београда 2005 - 2007. године. Можете ли да повучете неку паралелу с дијалогом који се води(о) у Бриселу?
Није се променило много у односу снага: од Србије се редовно захтева да у свему попусти, а од Приштине да попусти само у споредним питањима локалног карактера која не угрожавају, онда најављивану, а данас већ опипљиву независност Косова. Међутим, те 2007, преговори су вођени под покровитељством Уједињених нација, уз могућност вета у УН на решење које не одговара Србији. Данас нема такве могућности јер се дијалог води унутар ЕУ, где је већина држава – чланица признала Косово. Србија има мањи маневарски простор, али је апсолутна подршка државотворним тежњама косовских Албанаца и даље неспорна.
Како оцењујете споразум Београда и Приштине о северу Косова? Једни га тумаче као победу реализма, други као издају због добијања датума за почетак преговора са ЕУ? Јесмо ли од „Ахтисари плус“ стигли до „Ахтисари минус“ решења?
Немам довољно увида у све оно што је договорено, писмено или усмено, али ми се чини да су направљени неоправдани, превелики уступци, а да је мало шта изборено за српску заједницу. Уосталом, једини начин да се верификује парафирани споразум, који после 13 година отпора враћа север Косова под власт Приштине, јесте да се о томе најпре изјасне на референдуму Срби на Косову, који су иначе листом гласали за садашњу администрацију, очекујући супротан исход дијалога, а да се затим и референдумом провери воља грађана Србије. То је једино демократско решење, јер парламентарна већина увек одобрава ставове владе која је из ње проистекла, а ти није веродостојан показатељ воље бирача. Ако погледате каква су била изборна обећања српске администрације изабране у мају прошле године, јасно је да је дошло до коперниканског обрта у приступу косовском питању: једни су се заклињали да ће га бранити оружјем, други да ће и живот положити само да га сачувају у Србији. Сви расположиви елементи овог нацрта будућег споразума указују да се спроводи супротно. Ахтисари је ту, увек присутан, јер тај план учвршћује, у свакој варијанти, независност Косова.
(коришћени извор:“Недељник”, април – мај 2013)
