На Сретење, 15. фебруара 2014.г, Патријарх српски Иринеј, председник техничке Владе Србије Ивица Дачић, министар одбране Небојша Родић и други вискоки представници како државе тако и цркве у католичкој “цркви” краља Криста у Београду, прославили су

стогодишњицу конкордата између краљевине Србије и “свете столице”. У току католичке мисе, присутнима се обратио надбискуп Станислав Хочевар, који је у својој проповеди рекао да “ко сеје обилато, обилато ће и жети, а ми ове године славимо стогодишњицу конкордата између краљевине Србије и “свете столице”. На темељу тога пре 90 година, поновно је након тешких историјских времена, успостављена наша надбискупија. Сви ми браћо и сестре, требамо све више откривати богатство и захтевност заједнице и заједништва, да бисмо могли достојно одговорити Творцу свега и сами напредовати путем мира, сарадње те органског и интегралног напретка”.

Занемарљиво мало људи у Србији данас зна шта је то Конкордат и каква се катаклизма надвила над Србијом пред Други светски рат увођењем Конкордата. Сви хвалоспеви краљу Александру I. треба да падну у заборав историје чињеницама да је он са својим „Окторисаним уставом“ преузевши власт као диктатор започео стварање услова да се Православље у тадашњој Југославији и Србији потчини Ватикану. Подсећамо на одредбу тог устава која каже да будући краљ Југославије може бити православне, католичке или мухамеданске вере ! Након тога га стиже злехуда судбина, коју је сам изазивао, давајући већа права католицима у Југославији но православцима у Србији. Али, његовом смрћу опасност за СПЦ и Православље не престаје, напротив. Долази Конкордат – корак до узимања црквене превласти Ватикана у Србији од СПЦ.

Међутим готово сензационално звучи данас чињеница да је један српски краљ кога сматрају највећим Србином над Србима – Краљ Петар I направио Споразум са Ватиканом 1914. године, који се тицао католика у Србији и Срба на територији тадашње Аустроугарске!

ПОТПИСИВАЊЕ КОНКОРДАТА

Кнез Павле Карађорђевић и надбискуп Бауер водили су разговор о мерама за сређивање односа између Римокатоличке цркве и државе, Бауер је тражио да се распусте масонске ложе и закључи Конкордат. Кнез Павле је обећао да ће католичкој цркви у већој мери изаћи у сусрет. Први потез Стојадиновићеве владе ишли су у том правцу. По Стојадиновићевом налогу, министар правде Људевит Ауер, католик из Сиска је пре поласка за Рим посетио Патријарха Варнаву Росића, текст конкордата био је достављен српском Патријарху. Министар Ауер је потписао Конкордат, у Риму, 25. јула 1935. године. О потписивању конкордата, Стојадиновићева влада и Ватикан издали су своја саопштења. У саопштењу Стојадиновићеве владе изнето је да ће се Конкордатом спровести, “Уставом код нас усвојена, равноправност католицизма са осталим признатим конфесијама.” Посебно је наведено да се Света Столица обавезала да ће поштовати југословенске државне интересе приликом попуњавања црквених положаја, нарочито оних најважнијих. Ватиканско саопштење садржало је више детаља. Ни Југословенска, ни Ватиканска страна није текст Конкордата ставила на увид јавности. Потписивање Конкордата прошло је без реакције у југословенској јавности. У међувремену, копија Конкордата извађена је из фиоке патријарха Варнаве, вероватно од неког из опозиције.

РАТИФИКАЦИЈА У НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ

Конкордат, који је чекао на ратификацију у парламенту, лежао је у Стојадиновићевој фиоци петнаест месеци. Пошто је, почетком новембра 1936, Намесништво издало указ којим је овластило председника Владе да Конкордат упути Народној скупштини, реаговао је Архијеријски сабор. Почетком децембра влади је упућен меморандум са поруком да Српска црква не може на такву одлуку да пристане. Тек од марта 1937. године у Народном представништву, борба око Конкордата се распламсавала, неколико месеци пре него што је његова ратификација стављена на дневни ред. Од пролећа 1937. свештенство и опозиција, ослањајући се на опозиционе говоре у Скупштини, развили су тако жестоку кампању против Владе, да се створила свеопшта психоза смртне опасности за српско православље. Стојадиновић је покушавао да парира кампањи која се захуктавала. Пред Светим синодом у Патријаршији изнео је све разлоге којима су његови претходници били руковођени у питању Конкордата.

Наводећи да је Конкордат дело краља Александра, и да Намесништво жели његову ратификацију, он је напомињао да је и Никола Пашић закључио Конкордат како би придобио Ватикан за идеју о уједињењу Јужних Словена. Гледајући како се око Српске цркве скупљају сви противници режима, и они који су нису имали појма шта садржи Конкордат, и они који су заборавили када су последњи пут ушли у цркву, Стојадиновић је питање Конкордата схватио као питање угледа шефа владе. Игром случаја, како је нарастала конкордатска криза, стање здравља патријарха Варнаве се погоршавало. У једном тренутку пронет је глас да је отрован.

“КРВАВА ЛИТИЈА”

konkordat

За 19. јул 1937. године, када је била заказана седница Скупштине о Конкордату, било је заказано и молетествије за оздрављење оболелог Патријарха. Замишљена “као велика манифестација у борби против Конкордата”, литија је кренула у Кнез Михаилову улицу. У Кнез Михаловој настала је туча и рвање грађана са полицајцима и жандармима. Интервениција полиције је била брутална.

Политичка борба, око Конкордата се наставила. Кнезу Павлу је упућен меморандум Светог синода “у коме се тражило да одмах Краљевска влада др Милана Сојадиновића поднесе оставку и да се Конкордат скине са дневног реда. Стојадиновић није хтео да одустане од ратификације Конкордата. Притисци на посланике да не гласају за Конкордат вршени су са разних страна – од Цркве, опозиционара, масона.

ГЛАСАЊЕ У НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ И СМРТ ПАТРИЈАРХА

Увече, 23. јула 1937. године, Конкордат је у Народној скупштини изгласан са 166 гласова, уз 129 против. Требало је да буде изгласан у Сенату, у коме је влада лошије стајала .Али, још исто вече, Стојадиновић је пред посланицима ЈРЗ објавио да ће се неко време сачекати са изношењем Конкордата пред Сенат. При крају дана, у коме је у доњем дому изгласан Конкордат, умро је патријарх Варнава. Свим члановима владе, осим генерала Марића, било је забрањено да присуствују сахрани.

Конкордат је прихваћен и по њему свака особа која није римокатолик, а склопи брак са римокатоликом мора да пређе у римокатолицку веру. Друга тачка које је била веома проблематична и упозоравајућа, била је одлука Ватикана да се Краљевина Југославија убудуће има третирати као мисионарско подручје. Да појаснимо: мисионарским подручјима су се проглашавале територије и земље у којим живе незнабошци и нехришћани – примитивни народи и племенске заједнице. На пример, католичке мисије састављене од језуита са мисионарским задатком су осниване током XVI, XVII, XVIII по Латинској Америци, Филипинима, Африци и слично, да би се домородачко становниство упознало са хришћанством и покатоличило ! То је била дакле судбина Срба у Краљевини Југославији.

ЕСКОМУНИКАЦИЈА

После гласања у Скупштини 1. августа 1937. године, Свети архијерејски синод једногласно је донео одлуку о ескомуникацији министара и посланика православне вере, који су гласали за Конкордат и искључени су из цркве. Стојадиновић је тражио да се укине ескомуникација. После Владиног одрицања од конкордата и Црква је попустила у свом ставу према ескомуникацији. На спољнополитичком плану, Стојадиновић је Конкордатом хтео да потврди своје пријатељске везе са италијанском владом. Али, и италијанска влада, бринући се да конкордатска криза не доведе до Стојадиновићевог пада, почела се хладити према Конкордату. Пошто су обе стране у спору попустиле, у фебруару 1938. године, за новог патријарха изабран је Гаврило Дожић. На тај избор утицао је Стојадиновић. Црногорски митрополит био је његов пријатељ још од двадесетих година, када је као радикалски посланик ишао по Црној Гори.

РЕАГОВАЊА

Телеграм Господину Милану Стојадиновићу
Председнику Краљевске владе
Краљево 20.07.1937.г.
Епископ Николај

Као сина ове Светосавске епархије, преклињем Вас, Скидајте зло са дневног реда. Прекините насиља према цркви Православној. Знајте, тешка је рука Немањића Саве!

Епископ Николај

Одговор Стојадиновића:
Телеграм
Његовом Велечасном Преосвештенству
Др. Николају Епископу Жичком
Београд
20.07.1937.г.

У одговору на Ваше жеље. молим Вас да имате поверења у мене лично. Водим о свему рачуна, али молим и Вас да са своје стране помирљиво утичете на своје колеге.

М.Стојадиновић

ПИСМО ЕПИСКОПА НИКОЛАЈА СТОЈАДИНОВИЋУ

Председнику краљевске владе г. Милану Стојадиновићу

Поштовани Господине Министре Председниче,
Ви, свакако, нисте прочитали мој јучерашњи телеграм, када ми одговарате да ја треба “помирљиво да дејствујем на своје колеге”. Какву помирљивост Ви можете очекивати после ономадашње туче пред Саборном црквом? Др. Корошец није тукао католике у Далмацији, који годинама најпогрдније руже нашег Краља, а туче српске владике и свештенике, када се моле Богу за свог болесног Патријарха! Уникум.

А, замислите како би Папа римски потресао цео свет, да је један српски жандарм, ударио католичког бискупа.

Све то народ гледа. Све то народ слуша, ја Вас уверавам да у народу кључа гнев, као у вулкану. Уверавам Вас, да је народ на ивици побуне. Ја знам Ваша добра дела за последње две године, знам и за тај злокобни Конкордат. Ја не заборављам ни оно ни ово. Но, сав народ је потпуно бацио у заборав све што сте Ви учинили, као да сте јуче дошли на власт – све због овог Конкордата. Као кад би дјак написао читко пропис, па просуо по њему мастило. Народ ништа у Вама данас не види до Конкордата. Од времена тзв. “владановштине” ја не памтим оволику узрујаност у народу, оволику жучност. Ко год Вам друкчије реферише, не верујте му, ласка Вам и обмањује Вас.

И немојте мислити да је овако страшно незадовољство у народу створено агитацијом свештеника. Инстиктивно сав православни народ осећа и сазнаје, да је Кнез црне интернационале наш свагдашњи непријатељ, историјски непријатељ. Уосталом и сви просвећени католици ужасавају се власти, која се даје том кнезу у овој нашој слободној земљи.

Зато вас и овим путем и последњи пут, молим и преклињем – скините то чудовиште с дневног реда, те сачувајте земљу од потреса. Сачувајте своју част и повратите углед у народу. Сачувајте и себе од моралне и политичке смрти. То је оно чему неизбежно гредите, ако се не тргнете у дванаестом часу.

Србима нису на одмет ни људи мањих способности, него што сте Ви. Рећи ћете: тешко је сада скинути с дневног реда. Можда. Но, сетите се да ће теже бити ако продје. Нека језива атмосфера окружава нас. Свак очекује најгоре. Ако изагитујете насупрот вољи народној, вољи седам милиона Срба, и скоро толико католика, да се Конкордат изгласа у скупштини, шта сте тиме учинили? Отворили сте једну живу рану, која се годинама неће моћи залечити, а своје сте име уписали не на листове славе, него у списак оних које народ проклиње, а Ви нисте самац, Ви имате и пород. Ово је смисао и садржај мога јучерашњег телеграма.

Нека Вам је сам Бог у помоћи.
Ваш поштововалац

Епископ Николај с. р.
Краљево

Епископ Николај је иначе докторирао на старокатоличком факултету у Берну у Швајцарској на тему “Вера у Христово васкрсење, као основна догма апостолске цркве” и на философском факултету у Оксфорду на тему “Философија Берклија”. После тога једно време борави у Русији, да би по повратку почео серију проповеди по београдским црквама. У време И. Светског рата задесио се у Америци, а потом отишао у Енглеску борећи се својим беседама за српску и југословенску ствар. За Епископа Жичког постављен је 1919 г., а потом је 1920 г. пребачен у Охрид. Вратиће се у Жичу 1934 г. и у њој ће као Епископ Жички дочекати Конкордатску кризу.

Конкордатска борба 1937.г. несумњиво је један од најдраматичнијих унутрашње-политичких догадјаја у краткотрајном животу Краљевине Југославије. Српско-хрватски односи и питање односа вера, била су два горућа питања која су тровала државни организам од самог настанка државе. Са појавом државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца нестала је српска држава у којој је становништво било готово 100% православно. Православље је престало бити државна вера, а свим осталим вероисповестима загарантована је равноправност, нарочито католицима, који су после православних били најбројнији.

Међутим, с обзиром да је центар Католичке цркве био у Ватикану, ван границе државе КСХС, положај католика се морао регулисати уговором између државе и Ватикана тј. Конкордатом. Од Конкордата је очекивано ако не да реши, оно бар да ублажи два горућа питања у држави. Та два питања су била однос Срба и Хрвата и статус католичке вере, која је у пракси имала пуну равноправност, али се инсистирало на правном документу са “Светом Столицом” који би то озваничио. Ово је имало за циљ и да се одобровоље хрватске странке које су од убиства Стјепана Радича 1928 г. биле у опозицији, а такодје и да се покуша демократизовати држава услед нарушавања демократије Шестојануарском диктатуром Краља Александра I.

Историја ће показати да демократија у заједничкој држави Срба и Хрвата не може опстати. Краљевски намесник кнез Павле је тражио личност способну за овакав подухват, и био је убедјен да ју је нашао у Милану Стојадиновићу. У дотадашњим владама, почевши још од Николе Пашића, Стојадиновић је заузимао разна министарска места, а био је познат као стручњак за финансије. Стојадиновић се самоуверено ухватио у коштац са овим проблемом, не слутећи да ће против себе имати Српску Православну Цркву, која ће жестоко реаговати против овог пројекта. Уз Православну цркву у ову борбу ће стати и политичка опозиција, али из сасвим других разлога од црквених. Упорност краља, владе и Стојадиновића и жилавост и одлучност цркве да не дозволи озакоњење Конкордата, довешће државу до ивице градјанског рата.

Насртање полиције на литију 19.07.1937 г. у Београду, туча српских Епископа од стране жандарма , прогони у унутрашњости свештенства и верника и загонетна смрт Патријарха Варнаве, довешће до кулминације ионако већ распаљених политичких и духовних страсти.