Век од смрти аутора прве српске оперете и аутора музике за српску химну „Боже правде“ Даворина Јенка (Дворје, Словенија, 1835 – Љубљана, 1914) ове године се обележава у Србији као и у Јенковој

родној Словенији.

Јенко је музику за српску химну „Боже правде“ компоновао на стихове Јована Ђорђевића, великог српског националног радника, професора, литерате, који је поред свега другог предводио и Народно позориште у Београду, као и Српско народно позориште у Новом Саду.

Јенко је студирао право у Бечу, где је водио словеначки хор, потом се преселио у Панчево, где је предводио Панчевачко српско црквено певачко друштво (основано 1838.) а потом је живео и стварао у Београду.

Од почетка шездесетих 19. века био је хоровођа Народног позоришта и диригент Београдског певачког друштва. Компоновао је прву српску оперету „Врачара“ првобитно изведену 1882.

Најпознатија његова дела су комади с певањем „Ђидо“, „Потера“, „Сеоска лола“, „Маркова сабља“ чији је саставни део и композиција која је постала српска химна „Боже правде“, потом „Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни“, „Сабљо моја димискијо“, концертне увертире „Косово“, „Милан“, „Александар“, „Српкиња“.

У народ су као популарне мелодије ушле његове композиције: „За тобом ми срце жуди“, „Где си душо, где си, рано“. У београдском музичком и позоришном животу памти се и да је позната словеначка глумица Вела (Августа) Нигринова у Београд доспела као плод љубави према Јенку.

Након њене смрти велики композитор се, после половене века проведене у Београду, 1912. године вратио у Словенију. Умро је 1914. у Љубљани, у јеку Првог светског рата.

Познато је и да је Јенко тестамент написао ћирилицом, у њему је изражена жеља да се део његове оставштине употреби за школовање српских сиромашних студената.

Аустроугарске власти су, интервенцијом из Беча, забраниле да се на гробљу одржи говор, пошто је Јенко био српски поданик… Јенко је био члан Српске краљевске академије почев од 1887. године, а претходно, од 1869. Српског ученог друштва.

Био је и члан Матице српске у Новом Саду. Српску химну „Боже правде“ компоновао је 1872. године, првобитно као завршни део позоришног комада „Маркова сабља“, наручен за пунолетство кнеза Милана Обреновића.

Коришћена као свечана песма, односно химна, у време Обреновића, та композиција је, коначно, након извесних дилема, прихваћена и од краља Петра Карађорђевића као химна Србије.

Почев од 2006. године химна Србије је поново композиција „Боже правде“. Београд му је, поред Међународног музичког такмичења, на којем учествују школе и студенти музике из целог света, посветио и назив једне од градских музичких школа.

Улица у Шапцу носи његово име. Јенково име носи и школа у Церкљу у Словенији, где му је подигнут и споменик, а пре неколико дана је отворена и пригодна изложба.

Извор: Танјуг