Пише: Радован Б. Милић
       Није тајна да је Министарство за дијаспору укинуто како би се смањили трошкови и спречило расипање народних пара.

Успостављањем  Канцеларије наместо министарства, очекивало се да ће она постати важан и стабилизациони фактор у изградњи и побољшању веза дијаспоре и матице. Не само да се очекивало, већ је Канцеларија то и постала?! Од дијаспоре је направила тесто, од њеног духа квасац и хлеб, а канцеларијски чиновници су јој постали свакодневни гости. Мало, мало, па ето их у Љубљану по свој комад хлеба. Не пропусте прилику, кад су већ ту, да не скокну до Бледа на чувену кремпиту, звонећи богињи љубави Живи призивајући је, вероватно са жељом, да им са дна Бледског језера омогући продужетак личног благостања и да им ништа не мења у животу.  
       Размажени канцеларијски чиновници су одавно навикнути  да им жеље буду испуњене и да то ради неко други у њихову корист. Да ли су то порески обвезници Србије, или  Срби из Словеније, њих не занима. Дружећи се са  шачицом пословенчених Срба, припадника разних секти и јеретика немају осећање за српске проблеме. Унапред се међусобно договоре како ће Србима у Словенији мењати свест и како ће притом оправдати свој вишеструки и узалудни боравак у дежели. Мишљом су сами себе претворили у највеће, упркос томе што дијаспора за њих каже да су ништа.
       Тако су недавно по други пут у непуних годину дана, вредни руководиоци Канцеларије за дијаспору боравили у Словенији. Први пут прошле године у мају, Србе у Словенији  је посетила Славка Драшковић, а овог фебруара је дошао њен заменик Александар Влајковић.
       Славка Драшковић је у току своје посете констатовала да би Срби у Словенији добијањем статуса националне мањине решили неке од најважнијих питања свог положаја. Све је остало на констатацији. Обећала је да ће преко постојећег система организација које брину о прогнаним и избеглим лицима у Србији, упознати јавност о обавезама које „избрисани“ морају предузети како би остварили право на накнаду штете. Обећала и ништа. Обећала је да ће по повратку у Србију упознати српске власти са проблематиком „избрисаних“ и опет ништа. Истакла је потребу за успостављањем минимума слоге међу представницима дијаспоре, а потом је неслогу распиривала још више и снажније. Обећала је да ће израдити докуменат који ће бити разматран у Влади Србије и служити као смерница за будуће деловање. Документа нема ни до данашњег дана. Посетила је приватни „Радио Штудент“ и  школу српског језика у кућној радиности, у којој се под масонским обележјима учи двоје Србчади  да је задње слово у српској азбуци латинично Ж.  Скокнула је до Бледа на кремпите, и трећег дана се расположена вратила на радно место у Београд.  Ипак, да би њен туристички боравак у Словенији добио на значају, Тања Малешевић из Канцеларије за дијаспору електронском поштом обавештава Србе у Словенији, да то што су чули нису чули, а што је Славка Драшковић изјавила да није изјавила. По свему судећи, и исмејавајући дијаспору на сваком кораку очито је да Славка Драшковић сматра  да јој дијаспора није потребна, већ само име дијаспоре, од које се може и те како лепо живети.  
       Поведен примером своје шефице, Александар Влајковић њен заменик, боравећи у Словенији, убеђивао је дијаспору да  су дебили, а да једино он и Славка, више раде за дијаспору, него што она ради сама за себе.
       Влајковићева посета Словенији је изазвала низ полемика и расправки међу Србима. Пронеле су се гласине, да је заменик директора Канцеларије за сарадњу са дијаспором дошао изненада и непланирано, а на лични позив једног Србина из  љубљанског огранка Вукове Задужбине. Причало се и то, да се са Влајковићем све може договорити уз добру вечеру. О томе ко би ту добру вечеру морао платити, није било речи. Одговор се наслућивао у ваздуху. Да ли су све те тврдње тачне, у овом тренутку није важно. Ипак, ако се њима дода изјава Сање Илић  у Вестима онлајн, да је Влајковић својевремено радећи као  новинар, правио репортаже не о ономе што се догађа у српској дијаспори, већ о онима који му плате, словеначки Срби су можда у праву. Ако не сви, а оно бар онај који је Влајковића позвао у посету и који га је најбоље познавао.
       Било како било, по сазнању које је словеначким Србима доступно, Влајковић је током тродневног боравка у Словенији, безуспешно исто као и његова шефица, „обавио“ разговоре у Канцеларији Владе Р. Словеније, са градоначелницима Љубљане и Бледа, и са представницима српских заједница. Шта је разговарао, шта су му рекли и шта је сазнао у некој од Канцеларија словеначке Владе, остало је тајна. Није пропустио прилику да не изјави, онако славодибитно, како нам је преко неког човека средио да можемо јефтиније телефонирати својим кућама. Говорио је и о томе, да је са градоначелником Љубљане договорио, да се  у центру Љубљане подигне споменик Вуку Караџићу, а да му је бледски градоначелник изразио захвалност, јер да није било Михаила Пупина, Блед би данас припадао Аустрији. Ваљда је том приликом и он пробао чувене кремпите.
       Ако се изузму крканлуци, кремпите и незаобилазни фолклор, то је била срж и сва суштина његове посете Словенији.
       И док су једни Срби тапшали заменику директора, одушевљени „успехом његових преговора у Словенији“,  други су му се отворено и забринуто смејали, питајући се притом, о чему то прича овај човек? Да ли је он уопште чуо за комуникацијску технологију која омогућава пренос звучне комуникације путем интернета? Зна ли он да та технологија омогућава уштеду у међународним позивима у односу на уобичајен комуникациони саобраћај преко телеком оператера за више од 90%. Ко га је овластио, са којим циљем и у чијем интересу је разговарао са „неким“ човеком о јефтинијем телефонирању?  Зна ли он, да се у Словенији ништа не може нити сме градити без одговарајуће грађевинске дозволе? Зна ли он, да и за најобичнији гробљански споменик мораш поседовати хрпу дозвола и потврда, и да  није довољна само реч љубљанског градоначелника. Потребно је много више од речи. Мислили он то, да је дијаспора скуп дебила, који се могу и жедни преко воде водити? Чија је замисао подизање споменика Вуку Караџићу у Љубљани? Његова, државе Србије, Канцеларије за дијаспору или Србина из љубљанског огранка Вукове Задужбине? Ко ће финансирати пројекат и када и где је био расписан тендер за избор  и аутора и дела? Ко ће бити председник комисије за избор? Да ли ће то бити Влајковић? Како, када он није кадар оценити вредност пројеката на расписаном конкурс Канцеларије, осим ако се не ради о филму „Црни Мерцедес“.  Али, по сопственом признању, ипак је за нешто кадар. Као заменик директора Канцеларије за дијаспору, не сме се сумњати у његову изјаву, да од расположивих средстава намењених Канцеларији, нису још нити половину средстава потрошили. То значи, да је пара доста, и да ће их он и његова шефица и даље немилице трошити. Ипак, у журби да не закасни на прославу због које је и дошао у Словенију, остао је дужан одговора; да ли заиста мисли да ће српској заједници у Словенији Вук Караџић донети статус националне мањине?
       Не беше ли му паметније, и политички мудрије, да је минутом ћутње, ако не другачије, одао последњу почаст трагично настрадалом  Александру Аци Тодоровићу, највећем борцу за људска права и права избрисаних у Словенији? И када се Влајковић тога није могао сетити, а нити му је ко од његових домаћина скренуо пажњу на мученичку смрт овог истакнутог Србина, крајње је време да се дијаспора сети, да се организује и минутом ћутања испрати Директорку Славку Драшковић и њеног заменика што даље од поштене дијаспоре и од државне касе. Без њих ћемо бити сложнији, телефонираћемо како будемо хтели, подизаћемо споменике нашим јунацима, а Александар Аца Тодоровић је био српски јунак у Словенији.