Светлана Васовић-Мекина
Зашто је „Хваљен Језус“ био први коментар у словеначким медијима на вест о смрти Александра Тодоровића
У Птују је, неколико сати пошто су „Печат“ и словеначка „Младина“ објавили да је нестао Александар (Аца) Тодоровић, почела стрка, о чему сведочи Мирјана Учакар, Александрова комшиница, такође „избрисана“. Она је међу првима алармирала његове познанике да му се од 14. јануара губи сваки траг. Полиција је, иако службено обавештена још 20. јануара о Ацином нестанку, пронашла његово беживотно тело тек три седмице касније, 14. фебруара, у напуштеном здању за физиотерапију иза болнице у Птују, у непосредној близини зграде у којој је живео. Напречац је јављено да је извршио самоубиство и да се ради о страном држављанину (Аца је пореклом из Костолца, Србија). Његови земни остаци су експресно кремирани. Оно што се зна јесте да је Александар (59) у последњим данима после тешке породичне драме остао да живи сам, да није могао да плати кирију за изнајмљени стан, да је био разочаран како радом Европског суда за људска права тако и невладиним сектором који је годинама паразитирао на „избрисанима“.
ПУСТИ СНОВИ Аца је годинама гледао активисте из невладиних организација како на „избрисанима“ граде каријере, магистрирају, докторирају, узимају новце за разноразне пројекте уз издашну помоћ мецена и донација из света и ЕУ а да притом никако „није било средстава“ да се „избрисанима“ конкретно помогне, нити уреди целовит регистар „избриса“. Са жаром би причао како је „готова ствар“ да ће добити канцеларију и скромна средства у једном од љубљанских института како би уредио документацију „избриса“, гору папира коју је током 20 година скупио док је од Триглава па до Ђевђелије пописивао жалосне судбине страдалих. Аца је вредно документовао злочиначки траг „избриса“, упозоравајући да се број „избрисаних“ из године у годину осипа, јер су, после 22 године живота на маргини друштва, у беди и сиромаштву, многи подлегли болестима или подигли руку на себе. „То је начин на који Словенија решава проблем ‘избрисаних’ – природним путем“, цинично је коментарисао пословичну незаинтересованост словеначке интелектуалне елите. Аца је открио податак да су више од 60 одсто „избрисаних“ били Срби, па отуда можда и не чуди зашто се „савест“ словеначког друштва – цивилни сектор – пробудио и стидљиво проговорио о „избрису“ тек почетком овог века, када је чак и Уставни суд Словеније потврдио да је „брисање“ било незаконито.
Уставни суд Словеније је заправо чак два пута (1999. и 2003.) донео одлуку да „избрисанима“ држава мора вратити сва одузета права. Потом је и Европски суд за људска права у Стразбуру јуна 2012. осудио Словенију и службеној Љубљани одредио рок од годину дана да донесе закон о одштетама за „избрисане“. Сви рокови су давно истекли а није се догодило – ништа. Словенија је изиграла не само „избрисане“ него и све пресуде, није се никада извинила „избрисанима“, нити казнила архитекте и извршиоце брисања од којих су неки инсталирани у различите организације УН што се баве избеглицама, или у различитим европским институцијама, док је део њих завршио на јаслама Европског парламента.
НЕПРИКРИВЕНА МРЖЊА „Хваљен Језус“ био је први коментар у словеначким медијима на вест о смрти Александра Тодоровића. Такво захваљивање богу поводом вести о смрти „првог међу избрисанима“, нажалост, није било усамљено у Словенији. Љубљански „Дневник“ је, на пример, на свом сајту обавестио читаоце: „Из пијетета према пензији смо онемогућили коментарисање чланка. Хвала за разумевање. Уредништво Дневник онлајн.“
Ни трага од пијетета према покојнику. Пијетет је само за – пензију? Коју Аца Тодоровић није ни дочекао, јер је њега словеначка држава, уз још 25.670 становника Словеније пореклом из других република некадашње Југославије, тајним актом избрисала из државних књига 26. фебруара 1992. године. Сви су „пресељени“, без знања и без права на жалбу у тзв. „мртви регистар“. Освета тек створене словеначке државе „браћи“ с југа бивше заједничке државе била је свирепа посебно ако се зна да је Словенија избрисала и 5.000 деце, онемогућивши им не само школовање и детињство него и шансу да икада окусе нормалан живот. Аца је том великом државном подухвату дао и име: „административно етничко чишћење“.
www.tragovi-sledi
