Piše: Savo Štrbac

Dok sam 12. marta putovao u Holandiju, u Hagu je na popodnevnom zasedanju Međunarodnog suda pravde, u sporu između Hrvatske i Srbije po međusobnim tužbama za genocid, član pravnog

tima Srbije, advokat Novak Lukić, predstavljao izjave svedoka koje je srpska strana izabrala da svedoče pred većem tog suda, među kojima sam i ja. Razlog zbog čega se ranije nisam pojavio u sudnici nalazi se u pravilu MSP da svedoci ne mogu biti u sudnici pre njihovog ispitivanja, odnosno predstavljanja njihove pisane izjave.

Sledećeg dana sam se pojavio u sudnici i pratio suđenje sa galerije predviđene za publiku, odakle je pucao pogled na sedamnaestočlano veće, na zid sa reljefima Istine i Pravde i vitraž kroz koji seprobijalo spoljašnje svetlo. Govorio je naš agent Saša Obradović skoro puna tri sata. Dokazujući genocidnu nameru, citirao je izjave mnogih hrvatskih visokih funkcionera, među kojima i F. Tuđmana, izgovorenu u Kninu 26. avgusta 1995: „…I nikada više nema povratka na ono što je bilo, da nam usred Hrvatske šire rak koji je razarao hrvatsko nacionalno biće, koji nije dopuštao da hrvatski narod bude zaista sam svoj na svome.” Uporedio je ovu izjavu sa skoro identičnom Pavelićevog ministra spoljnih poslova Mladena Lorkovića od 28. juna 1941. godine.

Dan kasnije, 14. marta, prvi je govorio advokat Vejn Džordaš iznoseći podatke o stradanju Srba u „Oluji”. Nabrajao je imena mesta i vremena događaja kao da je zaista bio u koloni. Posle njega govori profesor Vilijam Šabas, nesporni svetski autoritet broj jedan za genocid. Ima li razlike između sastanka nacista u februaru 1942. na jezeru Vanzeu, kada je donesena odluka o „konačnom rešenju” jevrejskog pitanja u Nemačkoj, i sastanka Tuđmana i njegovih saradnika 31. jula 1995. na Brionima, kada je donesena odluka o „konačnom rješenju” srpskog pitanja u Hrvatskoj, pita profesor Šabas i sam odgovara da nema.

Samo zbog ove tvrdnje najboljeg poznavaoca krivičnog dela genocida, isplatilo se Srbiji i Srbima doći na glavni pretres pred Međunarodni sud pravde. Od danas iskrivljena slika o događajima iz devedesetih prošlog veka, barem na prostoru Hrvatske i bivše RSK, neće biti ista. Hrvatska će se morati i te kako braniti od ovakvih optužbi.

Tako je i bilo. U nastavku rasprave, 18, 20. i 21. marta, žestoko su napadali članove tima Srbije koji su prethodne sedmice iznosili argumente u korist kontratužbe Srbije: profesore Cimermana i Tamsa, koji su osporavali odgovornost Srbije za događaje u Hrvatskoj pre nastanka SRJ, to jestpre 27.aprila 1992; advokate Džordaša, Ignjatovića i Lukića, koji su osporavali genocidnu nameru rukovodstva Srbije; a posebno profesora Šabasa i agenta Obradovića, koji su iznosili već pomenuta poređenja između četrdesetih i devedesetih godina prošlog veka.

Napadali su žestoko i na „Veritasove” podatke: našli su nekoliko grešaka na spisku od 7.143 imena direktnih i indirektnih žrtava na srpskoj strani, iako sami nisu dostavili spisak svojih žrtava, već se pozivaju na broj – 12.500 do kojegje došao njihov Memorijalno dokumentacijski centar o Domovinskom ratu, uskraćujući nam mogućnost da analiziramo taj spisak. Napomenuli su da taj centar vodi istoričar Ante Nazor, „dragovoljac”iz 1991. na istočno-slavonskom ratištu i podržavalac iz „moralnih razloga” antićiriličnog referenduma. Iz februaru ove godine, prilikom posete Australiji, registrovana je njegova fotografija ispod Pavelićeve slike.

O zločinima nad Srbima zastupnici Hrvatske su govorili uzgredno: ako su i stradali to je bilo zato što su se našli u „unakrsnoj vatri” između njihove i srpske vojske, a oni koji su, ako su, stradali u izbegličkim kolonama kroz Republiku Srpsku od raketa ispaljenih iz njihovih borbenih aviona, krivi su sami zato što su se izmešali sa vojskom i oklopnim vozilima.

Hrvatski agent, gđa Vesna Crnić-Grotić, ni za jotu nije odmakla od službenog stava njene države kojeg njeni predstavnici ponavljaju svih poratnih godina u svakoj prilici: Hrvatska je vodila odbrambeni rat protiv agresora koji je, u nameri da stvori Veliku Srbiju, počinio genocid nad pripadnicima hrvatskog naroda, a država i narod koji se brane ne mogu počiniti ratni zločin, a kamoli genocid. Na kraju je hrvatski agent „sugerisala” da će Srbija, za razliku od Hrvatske, teško ući u EU bez okončanja politike „negiranja” odgovornosti za zlodela u Hrvatskoj i spremnosti da se suoči sa sopstvenom prošlošću.

Očekujem da će u nastavku glavne rasprave, 28. i 29. marta, naši zastupnici sa dodatnim argumentima osporiti osnovanost hrvatske tužbe i još više potkrepiti osnovanost naše kontratužbe. Očekujem i da će postaviti pitanje zašto je Hrvatska, uprkos počinjenomponovljenomgenocidunad Srbima u prošlom veku u razmaku od samo 50 godina, primljena u evroatlantske integracije.