Piše: Mirjana Bobić – Mojsilović
To se zove nebrano grožđe. Srbija se ponovo, silom prilika, našla u nezavidnom položaju, a njena tužna sudbina ispostavlja se kao paradoksalni kamen spoticanja na raskrsnici interesa Istoka i
Zapada, i na neki način, podseća na situaciju pred Prvi svetski rat. „Kosovski presedan“ danas je postao metakontrolna instanca, primer za ugled u međusobnom potkusurivanju Rusije i Amerike. Srbija pred vratima Evrope pristisnuta je da u isto vreme uradi dve potpuno kontradiktorne stvari – prizna Kosovo i udari sankcije Rusiji zbog krimskog referenduma.
Nikada politika duplih standarda nije bila očiglednija nego sada i nikada međunarodno pravo i pravda nisu bili sa više povoja na očima. Jer, ako se izvedu najjednostavnije analogije, stvari izgledaju ovako: pravo na referendum o otcepljenju imaju samo oni koje podržava Amerika. Revolucije i građanski ratovi su OK, samo pod uslovom da ih organizuje CIA, i sve je u redu dok se podela na dobre i loše momke sprovodi po sistematizaciji koja stiže iz Vašingtona. Dakle, u ovom slučaju, krimski referendum i proglašenje nezavisnosti Krima od Ukrajine apsolutno je isto što i proglašenje nezavisnosti Kosova. Amerika i zemlje EU listom su podržale odvajanje Kosova od Srbije. Vladimir Putin se i pozvao na taj presedan kada je podržao referendum na Krimu, na kome živi većinsko rusko stanovništvo. Dakle, u ovom slučaju, ko brani Ukrajinu – mora da brani Srbiju, a ko podržava otcepljenje Krima od Ukrajine mora da podrži nezavisnost Kosova. Iako je sada već i maloj deci jasno da se savremene revolucije fabrikovane u svim bojama, od narandžaste do braon, u istom centru i sa istom logistikom, i da Soroševa filantropija i bukvalno nema granica, otpor američkom novom prekrajanju sveta, kao da ne postoji. Osim u Rusiji.
U Srbiji, naravno, ljudi lakše izvode analogije, pošto je scenario isti, samo su zamenjene strane u ovom filmu koji svet sada gleda. Ipak, ono što jeste neverovatno u celoj ovoj priči jeste srpski sindrom. Oni koji su u ime „modernosti, demokratije, pravde“ i drugih floskula podržavali bombardovanje svoje zemlje i potom albanski referendum i proglašenje nezavisnosti Kosova, ubeđujući nas da moramo da prihvatimo realnost i pomirimo se sa činjenicom da je Kosovo nezavisna država, kao i da su na otcepljenje od Srbije imali puno pravo, sada su zapenili objašnjavajući kako je Putin jeziv lik, i kako je otcepljenje Krima od Ukrajine jedan opasan presedan.
I iz novog Centralnog komiteta ovih dana je stiglo još jedno saopštenje – nezavisnost Kosova, uspostavljena bombardovanjem Srbije je u redu, a Krim – ne može. Od Srbije se traži da, ako želi da uđe u EU uvede sankcije Rusiji, i pod hitno prizna Kosovo. Izgleda ovo sada kao neka nova rezolucija IB, samo što ultimatumi i direktive ne stižu sa Istoka nego sa Zapada. Oni koji se slepo drže katehizisa napisanog u Vašingtonu, međutim, mogu mnogo da se iznenade. Ni EU nije baš jedinstvena oko uvođenja sankcija Rusiji: Nemačka, vođena mirisom ruskog gasa, a ne idejama međunarodne pravde, već se protivi horskom pevanju „Ode Radosti“. Zato nejaka Srbija ovih dana gleda da ne kaže baš mnogo, jer takozvano „zauzimanje stava“ može mnogo da nas košta. Zanimljivo je i da upravo ova situacija, sa Ukrajinom, pokazuje kako je srpsko javno mnjenje u potpunosti pomireno sa nezavisnošću Kosova.
Ruski ambasador u Srbiji, Čepurin, ovih dana je izjavio da „Rusi i Srbi ne mogu da izdaju svoje nacionalne interese, praveći se da su ‘poslušni majmuni’“.
Da li je Čepurin dobro video sadašnju Srbiju?
(Novosti)
