Обнављајући Атик џамију у Бијељини, у темељима је откривен хришћански археолошки материјал. Као и много тога у вријеме страховладе ОХР, и ова епизода је остала непозната широј јавности. О оваквим случајевима је у земљи попут наше неопходно говорити, без обзира

шта о томе мислио ОХР. Поразна је чињеница да је археолошко откриће поткрај 2002. године, жестоко протресло јавност и довело националне страсти до максималне затегнутости. Док се са једне стране говорило о средњовијековној православној цркви и догађају који ће освијестити муслиманско становништво да погледа до својих коријена, са друге стране су сумњичили да су камени споменици донесени из Србије, и да је све то покушај да се заустави обнова исламске богомоље. У сваком случају, на историјску и археолошку вриједност пронађених споменика се најмање обраћала пажња, као и на то како их сачувати. Након обављеног истраживања и након што су темељи Атик џамије заливени бетоном, прича је потонула у заборав. Темељи Атик џамије, срушене у току ратне 1993. године, приликом обнављања су избили на прво мјесто археолошких локалитета по бројности средњовјековних натписа на простору цијелог Западног Балкана. У питању су 23 надгробна споменика са ћириличним натписима српске редакције из друге половине 14. и прве половине 15. вијека, и више споменика без натписа, али са крстовима и другим знацима. О њиховом значају, због медијске неслободе у вријеме актуелности догађаја, данас зна веома мало људи ван стручне јавности. Истраживањем је откривено и да је најстарија бијељинска џамија млађа него што се раније сматрало. Историчари су вјеровали да је она подигнута као задужбина турског султана Сулејмана Величанственог (1520-1566), али се истраживањима испоставило да је зидана у вријеме мало познатог султана Сулејмана Другог (1687-1691). Поновно распитивање за овај случај, изнова покреће проблематичне теме, које су га пратиле. Магистар археологије Мирко Бабић, директор Музеја Семберије, истиче да је постојала реална могућност да ови споменици буду једноставно извађени багером и камионом одвезени на депонију смећа или шљункару, гдје би на дубини од 10-15 метара били за сва времена уклоњени.
 - Данас ми се чини као да су неки моћни појединци то тако и планирали, обзиром колико је тада била наелектрисана атмосфера у вези са обновом бијељинских џамија. То би се тако највјероватније и десило да један добар човјек из реда радника на градилишту није “непланирано изашао” иза чувара тарабе и то јавио у Музеј. Одмах сам са кустосом историчарем изашао на терен, а први споменик коме сам пришао бацио је ново свјетло на средњовјековну историју Бијељине. И сам сам размишљао да ли да пред тим људима прочитам шта пише, али су се сви сложили да је то нешто важно и да заслужује прекид радова због истраживања.
 Какво сте стање затекли?
 -Три стране темеља су биле повађене, остао је само један зид. За њега се предлагало да се конзервира и остане на том мејсту, јер су се у њему лијепо видјели ћирилични натписи и изрезбарени крстови. Исламска заједница као власник тог земљишта то није прихватила, и мени је то разумљиво, да би вјерницима било непријатно да се моле док са једне стране стоје обиљежја друге вјере, тако да то није спорно. Међутим, приликом вађења тог зида темеља, споменици су оштећени више него они вађени насумично.
 Откуд споменици у темељима џамије?
 Пошто у близини није било каменолома, Турци су у околини сакупили надгробне споменике. Може се претпоставити да из села Попови, источно од Бијељине, потиче највећи број споменика који су узидани у темеље џамије. Они су разбијани и тесани да би се употријебили као грађевински материјал за темеље џамије. На тај начин је уништен читав један епиграфски архив, али су ето неки сачувани и до данас.
 Тада се много причало о цркви која се ту налази. Да ли је њено постојање потврђено?
 Православна црква и гробље су индиректно потврђени, на натписима. Чак знамо име ктитора цркве, Бјелосав Лучић, за кога пише да је “сахрањен у својој цркви племенитој” и име свештеника, Богеле Гучевца, али ко је њега рукоположио и да ли је тај признавао ауторитет Рима или Цариграда, то ми за сада егзактно не можемо потврдити.
 Медији из Федерације који су се противили овој тези, наводе да израз “у својој цркви племенитој” значи да је особа сахрањена у вјери у којој је живјела?
 То може рећи само онај ко се не разумије у ову област. То уопште не значи то што кажете. Уосталом, ако имамо надгробне споменике и свештеника, логично је да постоји и црква. Рекох да овим истраживањима нису пронађени остаци те цркве и гробља. Да ли се оно налазило који метар или који километар даље, то могу разријешити само даља археолошка истраживања. Савремена наука је у стању да тачно идентификује одакле је који камен донесен, и прије колико је времена исклесан. Прошле године сам са колегама из Словеније пронашао каменолом и прави рудник камена у Дардаганима код Зворника, одакле су Римљани продавали камене израђевине у метрополи Сирмијум (Сремска Митровица). Тачно смо лоцирали одакле је који саркофаг био исклесан. Наравно, за оваква истраживања потребни су новци, али за то у РС ни у СО Бијељина ни од кога до сада нисмо могли добити подршку.
 Који проблеми су пратили археолошко истраживање темеља?
 Бројни су проблеми пратили то истраживање, почев од екстремних квазинационалних притисака и са српске и са муслиманске стране. Ту су свакако и лимити од стране ОХР, који је преко Комисије за заштиту споменика БиХ именовао мултиетничку екипу експерата да тај проблем разријеше археолошким истраживањима, али је дао рок од 15 дана.
 Прво смо се морали изборити да то буде 15 радних, а не 15 дана укупно, а затим и да се уважи да се истраживање не може обављати уколико је температура испод нуле. У проблеме свакако спадају и тотално игнорисање закључака научног скупа одржаног 3. и 4. марта 2003. године, и закашњели нереални захтјеви да се умјесто џамије овдје прави нови мултиконфесионални музеј, са скулптуралним рјешењима и слично. Најгоре је било поразно сазнање да у тој причи истина никога није занимала, него само краткорочни интереси, у основи базирани на приземним страстима.

Да ли се истраживање могло раније обавити, да ли се претпостављало да је ту могуће археолошко налазиште?
 Очекивао сам да се на овој локацији налазе најзначајнији археолошки слојеви на простору града Бијељине. Са колегама из Музеја и блиским спољним сарадницима годинама сам тражио да ту организујем званично археолошко истраживање, али није било разумијевања за то. Данас ми се чини да су неки људи од ауторитета, можда са правом, сматрали да ова археолошка истраживања могу само узнемирити јавно мнење, те нису никад одобрили средства за ове намјене. Ја, као археолог, замјерам више властима у Бијељини и РС које у периоду 1996-2001. године нису хтјеле да подрже археолошка истраживања овог локалитета.
 Споменици без натписа су прво проглашени за непокретно културно добро, што значи да се штите на мјесту налаза. Како сте добили дозволу да их измјестите у Музеј?
 Управо се на овом примјеру најбоље показује како се наоко тотално супротстављени антагонизми српских и муслиманских екстремиста, у ствари поклапају. Неки “српски интелектуалци” су писали петиције и захтјевали да се на мјесту Атик џамије подигне Археолошки парк са мултиетничким садржајима свих религија.
 Са друге стране, одобрили су да ИВЗ поруши једини сачувани зид са стећцима, за који је Комисија предложила да се конзервира на мјесту постојања. Мени су псовали Бога што преносим споменике у Музеј у децембру 2002. године, а годину касније су ми опет упућивали исту псовку, али овог пута што не преносим у музеј остатак споменика са плаца, када је подигнута џамија. Углавном, та прича је достојна цијелог романа, и некако сам успио након 2 године преговарања да све споменике пренесем у Музеј Семберије.
 Да ли је локалитет испод џамије адекватно испитан?
 Да се само ја питам, ја бих тај локалитет са међународном археолошком екипом систематски истражио бар на још 300-400 квадратних метара, јер заиста сматрам да археолошка истраживања до сада нису дала све потребне одговоре. То је потребно и ради науке и ради јавног мнења, како муслиманског, тако и српског. У августу 2009. године обавио сам на овом локалитету мања археолошка истраживања на мјесту проширења зграде Суда, али опет не могу бити задовољан резултатима, нити разумијевањем локалне заједнице.
 Тада је на том мјесту пронађена некропола, уз спорење да ли има везе са ранијим открићима и коме припадају скелети?
 Мултиетничка шесточлана археолошка екипа је након истраживања издала званично саопштење, а ја сам као руководилац истраживања објавио у археолошким часописима два стручна текста о том открићу. Међутим, јавно мнење је без обзира на све, очигледно погрешно протумачило ову ситуацију да су надгробни средњовјековни споменици били изнад скелета које смо истраживали око џамије. Чак је већина људи тада сматрала да су тамошњи темељи џамије у ствари темељи некадашње цркве. Оживјела је народна машта, паљене су свијеће за задушнице, писане су петиције. Већина јавности није могла да схвати да су се муслимански становници Бијељине ту поред Атик џамије сахрањивали преко 4 стољећа, све до краја Другог свјетског рата. Дакле, у таквој атмосфери скоро нико није ни придавао значај струци и чињеницама, него су преовладавале страсти и фантазије. Стручњаци су некрополу датирали у период 16.-20. вијек, иако до краја нису спроведене све научне експертизе, јер се у овом случају нису вршила систематска археолошка истраживања. Након завршетка истраживања некрополе поред Атик џамије, сви скелети су комисијски предати ИВЗ, која је скелете поново сахранила, бар колико ја имам сазнања. Иначе, скелети са археолошких истраживања се користе за разне научне анализе, али се ипак након тога врши њихово поновно покопавање најчешће на истој локацији, како је то и препоручено важећим међународним кодексима за археологе и музејске раднике.

Првобитно објављено 5. јануара 2009. године
(Фронтал)