(Жељко Цвијановић)

Зашто повратак Микија Ракића у власт не гарантује Вучићу да ће у наредној влади бити моћнији него у претходној

1.

Биће да је мало поранио ко год је помислио да је Вучић на мартовским изборима срушио што је имало да се сруши по српским странкама и да је с тим сад готово. Јер остало је још тога за потапање. Вода се диже уз ноге социјалистима не само због тога што ће, упркос солидном резултату на изборима, морати да пристану на Вучићеве мрвице, већ и по томе што су и странци и Вучић заинтересовани за Дачића, добродошлог косовског преговарача, таман колико не држе пожељном његову екипу старих намазанаца. Ко се од њих са Ивицом не пробије у владу остаће го као пиле, а то ће рећи без добрих гаранција да сваког јутра може да буде ухапшен. Наравно, страначки барони, попут Обрадовића, Ружића и Бајатовића, неће чекати то јутро. Опет, да притисну Вучића, не иде већ по томе што му се после скоро 15 година српске „демократије“ тако наместило да, кога год да ухапси, напољу неће остати никог ко би помислио да тај можда у затвору лежи невин – таман је толико невиних остало. Зато ће притиснути Ивицу, пуни поверења да за то немају ни много времена ни боље прилике.

2.

Још занимљивије је у дружини која себе зове Нова демократска странка, где се Борис Тадић таман обрадовао свом новом филму. А сад би, наравно, требало неко да му каже да ће у том филму играти епизодну улогу и да су „визија за будућност“ и политичка сујета најпромашенијег политичког Србина за првих деценију и по 21. века послужиле само да би се са њих одбацио и на површину био враћен Миодраг Ракић, за странце и остале интимусе, Мики.

А Микијева улога у следећој влади биће веома занимљива. Биће нека врста ППВа, типа који – као у Тадићево време, када је био моћно срце таме тог режима – координише тајне службе. Е сад, нисам сигуран да ће Вучић тиме бити пресрећан и да ће се радо одрећи улоге, која му много више него премијерска палица омогућава контролу над људима, парама и медијима, и то у земљи где не постоји четврта ствар вредна тога. Али чини се да је Мики, поред осталог, био део предизборног дила, западног услова Вучићу за изборе, и да оне колумне у којим му је Ракић из опозиције отворено нудио „нови политички договор“, који ће променити Србију није сам писао.

А то ће рећи да је Вучић добио партнера, са којим ће у најбољем случају држати службе по принципу дуплог кључа, али је у тренутку своје велике победе добио и озбиљну конкуренцију на месту које конкуренцију не трпи, што се не може тумачити другачије него као резултат једначине према којој Вучић за укус странаца има несразмерно више моћи него што они у њега имају поверења.

3.

Онај ко је понешто пратио у каријери Микија Ракића, човека са карактером Берије и изгледом Примакова, додуше кад је имао шест година, пронаћиће вероватно најнегованију аквизицију обавештајног Запада у Београду за последњих 20 година. Држећи се на дистанци од медија, што се веома брзо претворило у то да су се медији држали на дистанци од њега, помињући га само колико су морали и колико су били неинформисани, Ракић је, чак и када је доспео у опозицију, био редак жути функционер којим се новине нису бавиле, чије послове нису истраживале, против њега кампања није било.

Како се у новинама о његовим пословима није могло прочитати много, тако је био једна од звезда Викиликса, често се појављујући у објављеним тајним депешама из Америчке амбасаде у Београду. Тамо се Ракићево име највише везује за настојања Србије да лоцира и ухапси генерала Ратка Младића. Колико је то за Американце било важно питање, сведочи то што је, према депеши из Амбасаде САД од 29. јула 2009. године амерички потпредседник Џозеф Бајден током своје раније посете Београду понудио Тадићу помоћ FBI у потрази за Младићем. Једна од депеша из тог времена Ракића описује као главног човека акционог тима за хватање генерала.

У депеши од 3. септембра 2009. године тадашњи отправник послова Амбасаде САД Џенифер Браш тврди како јој је Ракић открио да се Младић највероватније крије негде у Србији, у чему, како је рекао има помоћ “страних извора”. Захтевајући да “информација остане за овим столом”, Ракић је Брашовој открио да су „страни извори“ заправо руски. Он је рекао да је тадашњем директору ФСБ Александру Бортњикову, саветнику за националну безбедност Николају Петрушеву и Медведевљевом шефу кабинета Владиславу Суркову поставио “серију питања о специфичним контактима између Младићевих сарадника и руских дипломата, као и о телефонским разговорима и путовањима у Русију Младићевих сарадника“.

Та епизода из Викиликса само је једна од оних која је говорила о две темељне особине Тадићевог режима – амбицији и аматеризму. Човек који је, по свој прилици, кроз Тадићево Министарство одбране, где је био саветник, подизан за безбедносне послове, завршивши, претпостављам, неки од оних безбедносних НАТО курсева у Гармишу или неком другом Партенкирхену, ушао је са великом амбицијом у вођење обавештајно-безбедносног апарата. Али није сазнао ни толико колико је непаметно олајавати Русе Американцима и обратно, наивно верујући да са једнима и другима има бољи контакт него што га они имају међусобно. У сваком случају, тешко је поверовати да су Руси сазнали из Викиликса како их је Ракић денунцирао за Младића, као што је тешко веровати да су се у Москви обрадовали кад су чули како ће некадашњи шеф Тадићевог кабинета опет да води обавештајне службе у Београду.

4.

Наравно, није се Ракић бавио само Хагом, већ свим оним тајним и полујавним операцијама у којима су се преплитале политика и службе – од убеђивања Дачића да 2008. године од евроскептика постане еврофанатик, док га Викиликс налази како је Томиславу Николићу предлагао још у мају 2008. године да напусти Шешеља и пређе у редове евроентузијаста. Наравно, осим странаца, актера на политичкој сцени и обавештајно-безбедносних оперативаца, у видокругу Ракићевог кретања био је српски крупни капитал, кога је неко требало да убеди да Дачићев и Вучић-Николићев прелазак рубикона кошта и да тиме код странаца купују индулгенције због тога што су се богатили у Милошевићевом времену и што су се примили на Коштуничину идеју о окупљању домаћег капитала као бране страном.

Проблем, међутим, са службама је у томе што, када оне престану да служе основној намени – заштити државе – тада постају страни сервис (хватање Младића) и средство за унутрашњу политичку контролу. Речју, постају чувари режима, и то се у Ракићевом случају догодило оног момента кад су његове фиоке са фасциклама постале место највеће мрачне моћи у Србији.

У тим фиокама створено је све што је Србију тада закуцало за земљу и до данас јој није дало да се подигне – од напуштања националне политке и косовског консензуса, преко почетка најмрачније епохе у историји српских медија, који су дајџестираним садржајима тих фиока опомињали непослушне политичаре и нередовне платише међу пословним људима, затим преко разрађивања система уцена и изнуда, којима су контролисана политичка сцена и финансијски токови, па све до највеће пљачке државног буџета у историји Србије. Тада је Тадић, стварајући сопствену пословну елиту, увео режим њеног дизања преко кредита у домаћим банкама и развојним фондовима, где је сва добит била њихова, а сваки губитак – који се појављивао редовно, без обзира на добит – социјализован.

5.

Чак и ако није био идејни покретач свега тога, Ракић је био онај центар преко кога су се завршавале све такве операције, у његовим пословима секли су се сви нерви тих непочинстава. Због тога је изостанак било какве истраге о његовим пословима после Тадићевог пада био најпоузданији показатељ да су 2012. године странци жртвовали фигуру да би спасили игру.

Без обзира што га је Вучић толико пута јавно описао као свог пријатеља, из чега не треба извлачити закључке о њиховој блискости колико о Вучићевој свести о Ракићевој јакој позицији унутар хијерархије коју су у Србији поставили странци, тешко је веровати да се Вучић радује њиховој међусобној сарадњи, јер ће пред собом имати човека који ће можда и слушати његове налоге, али он потпредседник владе и координатор служби неће бити да би слушао, него да би делио власт и на свој начин контролисао самог Вучића, бринући се да овај под притиском динамичних и деликатних међународних догађања не покуша да промени страну.

Улазак Ракића у игру можда ће ојачати оно што де данас у медијима декламује као Вучићева политика, али ће, нема сумње, самог Вучића слабити. По томе би улазак Ракића у игру могао да буде најважнији тренд следеће владе.

6.

Други важан тренд биће идеја о уласку тзв. експерата у Вучићеву владу, пре свега у економске ресоре. Ако се уопште запитамо шта је то што има статус експерта у политичкој јавној свести, плашим се да нећемо доћи до људи који о неким пословима знају више и боље од осталих. По чему је то, на пример, једна Кори Удовички економски експерт осим по нешто школе, ништа више од многих који не добацују до те титуле, по служби у међународном финанијском систему или по педигреу и ујаку Гонзалу Санчезу де Лозади, бившем председнику Боливије који се прославио тако што је продао тамошњи водовод. По чему је експерт Божа Ђелић, по којим резултатима, којим успесима, по чему је то Лазар Крстић?

Онима којима до тада није била јасна природа експерата само се отворило после удара економске кризе 2008. године на земље јужне Европе. После тога под притиском међународног финансијског система на чело влада Италије и Грчке долазе експерти Марио Монти и Лукас Пападемос. Тада је постало сасвим јасно да експерти нису они који више знају, већ они који нису лојалнији својој влади и земљи него, рецимо, моћној Тројки, коју чине ММФ, Европска централна банка и Европска комисија. То је свет неукорењен у својим земљама, који најчешће не живи у њима пре ступања на дужност и, што је још важније, ни после одласка с ње. Отуда су много лакше руке за оштре мере према грађанима него неко ко планира живот и политичку каријеру у својој земљи, и баш им, као Божи Ђелићу, пуца прслук кад их опљачкани народ проклиње јер, кад се то догоди, они већ више нису ту.

7.

Ако ће експерти и Мики Ракић бити главна разлика између нове и претходне владе, онда је јасно да ће она бити још више прозападно оријентисана. А то у тренутку незабележене динамике на међународној сцени није тек обична констатација. Ако се то догоди, биће то пре свега пропуштена прилика да Србија својим уравнотеженим наступом између Русије и Запада постепено формира националну политику. Али у такав посао се не иде са Ракићем и експертима. Уколико не успе да задржи тај баланс, веома брзо постаће то једна антируска влада, влада којој, попут Ђукановићеве у Црној Гори, нема више назад, која ће се веома брзо одвојити и од интереса грађана и од унутрашње политичке кохезије са политичким полом који чини Томислав Николић.

8.

А пропуштена прилика и тешкоће са којима ће се сусретати земља у тренутку кад ће цела Европа да ври даће нам, већ се може закључити из два доминантна тренда, једну драматично неуспешну владу. То што ће бити неуспешна не значи и да ће бити краткотрајна јер данас ће се само безнадежни аматери упуштати у процену њеног трајања, јер оно неће бити одређено димаником унутрашњих догађаја и односа снага, већ спољњих, који су већ толико напети да би напетији био једино светски рат.

Речју, биће то влада у којој ће људи – и Вучић, и Ракић, и експерти – да снују, али ће Бог да одлучује. И то је у овом моменту и њеном назирању за сада можда најбоља страна нове владе.

(Нови стандард)