Пише: Војислав Милошевић

Историја је, кажу, мајка свих наука?! Али, многи, а посебно ми, Срби, или не знамо своју историју или су је дуго скривали од нас, па нам данас, у доба новог светског поретка и опште

глобализације чињенице, можда нису ни важне! Многи уредници штампаних медија чак су поборници идеје да у текстовима не би требало инсистирати на чињеницама, поготово болним, јер оне, чињенице, оптерећују читаоце и кваре им обећано светло на крају тунела…
Освануо је 16. април 1944. године. Велики хришћански православни празник, дан Христовог васкрсења.
Београд, намучен, разорен и искрвављен током претходне три ратне године и нацистичке окупације, покушао је да, макар на трен, заборави страхоте и голготу кроз коју је прошао.
И кроз коју још пролази.
И данас!
Све београдске цркве, тог Ускрса 1944, биле су препуне, на улицама је било живље него било ког другог дана окупације. Целе породице пошле су у кућне посете својим рођацима и пријатељима, својим ближњима.
Желели су да тога дана, макар на моменат себи приуште илузију радости и нормалног живота, да у ведром расположењу прославе Ускрс, и очекивани, скорашњи крај рата.
Некако у то време, у Београд стиже вест о „савезничком“ бомбардовању Ниша. Иако због тога потиштени и забринути, Београђани нису хтели да верују да се то исто може десити и њиховом граду. У ту мрачну могућност нису поверовали ни када је дат први знак за ваздушну узбуну. Многи су се склонили, али су се убрзо по престанку узбуне и вратили, те су улице опет оживеле.
И, небом су „запловили“ први англоамерички бомбардери, а Београђани су их радознало гледали, не слутећи пакао који ће их ускоро задесити.
Убрзо, небо над Београдом је било искидано летовима тешких бомбардера, укупно их је било 600. Почео је прави инферно.
Ако неко и није знао како је у паклу, онда је то да уживо гледа, чује и на улицама Београда осетио.
Ако је преживео!
А у Београду:
порушене су, или оштећене пре свега болнице. У кругу Опште државне болнице највише је страдало Дечије унутрашње одељење. И у тако страшним условима, лекари су наставили са радом. Нису имали где нису имали друге.
У Главној војној болници погођено је Рендгенолошко и Зубно одељење, а било је и мртвих. Жртве су били болесници и болничко особље. На Душевну болницу пало је више разорних бомби. Настрадала је и Болница за заразне болести, амфитеатар Патолошког института и Централни хигијенски завод.
Ортопедски завод са болницом и Инвалидско одељење потпуно су уништени…Демолиран је Државни дом за мушку децу, Државни дом за женску децу и Дом слепих. Школа за нудиље је срушена и погинуле су две сестре. Берза рада је тешко оштећена, као и Главни уред за осигурање радника.
Дом Српске заједнице рада добио је директан погодак.
Иако су биле тешко оштећене, све установе, изузев оних срушених, наставиле су да раде, а многе уопште нису ни прекидале под бомбама. Пример томе су давале Општа државна болница, Главна војна болница, Болница за душевне болести и Болница за заразне болести, која је под ватром успела да евакуише најтеже болеснике. Велико пожртвовање је показало Материнско удружење.
Све остале установе су наставиле свој рад, иако, али нажалост, не у својим просторима.
Страдало је поред болница, неколико галерија, библиотека, музичких школа, биоскопи на Теразијама, Српско народно позориште, Центар за хумор, издавачка предузећа, неколико млинова…
Срушене су Теразије, оштећени сви мостови на Сави и Дунаву. Прах и пепео је покрио Београд: од улица Крунске, Француске, Нишке, Стишке, Милетине, Римске, Звечанске, Краљице Наталије, до Хаџи-Ђерине и Немањине…
Разорне „пријатељске савезничке“ бомбе погодиле су главну Железничку станицу, те железничке станице у Топчидеру и Раковици. Погодили су и палату „Албанија“, Пошту број 2, фабрику штофова Владе Митића на Карабурми, Технички факултет, Студентски дом, пивару Ђорђа Вајферта…

Београд је био обогаљен, разорен више него 6. априла 1941, а немачки војни објекти, који су наводно били циљ: остали су нетакнути!!
Живот је изгубило више од 2.000 људи, махом жене и деца. Теже или лакше рањених Београђана било је преко 5.000.
Међутим, као и сва велика недела – Крвави београдски Ускрс 1944. године има своју ружну, тужну и дуго скривану предисторију.
Све је почело бесомучним англоамеричким бомбардовањем Ниша 20. октобра 1943. године, а окончано 18. септембра 1944.
Била је среда, 20. октобар 1943. године, 13 часова и 3 минута. Небо над Нишом је прокључало од заглушујућих мотора тешких бомбардера у ниском лету.
Помешаних осећања, између страха и наде, Нишлије с неверицом гледају у небо…из неверице их у стварност враћају потмуле, убитачне експлозије авиобомби тешких до 500 кг, које се чују са свих страна. Густа прашина прекрива цео град… А поред прашине и тежак задах високо експлозивног барута и смрти. Чују се вапаји рањених и беспомоћних са свих страна… Највише из најсиромашнијих делова града смештених око Железничке станице: из Шумадијске, Дринске, Призренске, Кајмакчаланске, Гвоздене, Бањалучке улице… Мртви се броје на хиљаде!
Рањених много више.
Немачки војни губици?
Не постоје!
Поред Ниша, који су разарали чак 15 пута, Београд 11 пута, Енглези и Американци масакрирали су и готово све веће градове по Србији и Црној Гори:
Краљево су бомбардовали 6 пута, Подгорицу, Земун и Алибунар 4 пута, Нови Сад 3 пута, Смедерево, Никшић, Ћуприју и Поповац код Параћина по 2 пута.
На њиховој мети нашли су се и беспомоћни цивили Сремске Митровице, Руме, Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине…
Поставља се питање: КО и ЗАШТО је наредио бомбардовање градова Србије и Црне Горе кад се крај немачке ратне машине већ „осећао“ у ваздуху?
Шта је (био) прави циљ овако страшних разарања наших градова?
Ко је направио сценарио класичне терористичке инвазије Енглеза и Американаца на Србију и Црну Гору ‘43. и ‘44.године?
Ко је и зашто тврдио више од 50 година да Тито и његов Врховни штаб нису имали никакве везе са масакрирањем српских цивила?
Зашто никада нису пописане жртве оваквих бестијалних бомбардовања?
Због чега су жртве цивила биле више од 300 пута веће од немачких окупатора?
Како, и уз чију асистенцију су Енглези и Американци организовали акцију „Недељу пацова“ у Србији?
Мистерија којом је ова акција Енглеза и Американаца била обавијена, полако се разоткрива. Кључне карике ове велике енигме, које су биле замагљене, добијају своје ликове.
Ко је операцију захтевао, а ко је изводио?!
Све је то чињено под изговором истеривања Немаца из Србије и Црне Горе. Али прави мотив је и даље скривен – бар је био до сада!
Зашто су наши „савезници“ ове операције изводили на „посебан начин“?
Зашто су Србију и Црну Гору засипали тепих-бомбама?
Зашто су над нашим градовима увежбавали оно што ће касније широко примењивати над градовима – бастионима нацизма у Хитлеровој Немачкој: Берлином, Бременом, Хамбургом?
Зашто се ова терористичка канонада систематски продужавала скоро годину дана, а од самог почетка се знало да Немци у Србији и Црној Гори немају готово никакве губитке, а да су праве последице десетину хиљада мртвих српских цивила, разорених домаћинстава, болница, школа, инфраструктура гардова?
Крајем новембра 1943. године, у Јајцу, Тито је на предлог својих сарадника из Словеније предложен и проглашен за маршала.
Два месеца касније, 5. фебруара 1944. године, он ће својим сарадницима у Србији послати депешу која ће (можда) дати одговор на сва претходно постављена питања и недоумице.
Тито овом депешом, своје саборце у Србији обавештава да им у специјалну мисију шаље енглеског мајора Џонија Ханикера, члана британске војне мисије при Врховном штабу НОВЈ:
„Све ваше жеље у погледу помоћи савезничког ваздухопловства, он ће достављати Савезничкој мисији при Врховном штабу НОВЈ. Врховни штаб ће пак ОДЛУЧИТИ да ли ће предложени циљ бити бомбардован“.
Дакле, бомбардовање свих градова Србије и Црне Горе, било је, ако депеша није лажна, а нико је није до данас оспорио?!) у режији Врховног Штаба НОВЈ, дакле и Јосипа Броза и његових најближих сарадника.
То је крајем јула 1944. године открио и Едвард Кардељ, у писму у ком пише:
„Договарајте се са Енглезима о сарадњи њихове тактичке авијације у вашим акцијама (митраљирање колона, мања бомбардовања на фронту итд.) Они на такав начин сарађују у целој Југославији. БОМБАРДОВАЊА ГРАДОВА И УОПШТЕ ВЕЋА БОМБАРДОВАЊА ОДОБРАВА САМО ВРХОВНИ ШТАБ“.
(Подвучено овако у оригиналу).

    Сравнили све – осим свог капитала

    Савезничко бомбардовање 1944. није мимоишло ни Смедерево које лежи на Дунаву, на свега педесетак километара удаљености од Београда. Овај град је прошао слично, или исто као већина осталих градова у Србији и Црној Гори, са једним упечатљивим изузетком.
    Иако је већина постојећих фабрика у граду уништена или тешко оштећена, занимљиво је да „Сартид“ није имао никаква оштећења и да није ни бомбардован.
    Разлог припадао је страном капиталу.
    Дакле, савезници (или „Савезници“) су „тепих бомбардовањем“ умели да газе све пред собом (додуше, када је реч о Србији, чини се – најмање Немце), али када се радило о нечему што се тиче њиховог капитала ту су и те како могли да буду и прецизни и опрезни.
     
    *САРТИД (Српско акционарско рударско топионичко индустријско друштво) је основан 20.фебруара 1913. године у Београду , као мешовито друштво у кога је уложен капитал аустријскогконцерна за металургију Стег и капитал српских привредника)

Док су Енглези и Американци, према одлуци Врховног штаба и Броза лично, други пут сејали смрт по Нишу, 30. марта 1944. године Пеко Дапчевић шаље шифровану поруку и отворену жељу своме врховном комаданту:
„Треба тражити да савезници што прије бомбардују Никшић“.
Недељу дана касније, 7. и 8. априла, Никшић је сравњен са земљом: у граду који је тада имао 5.000 становника и 10.000 избеглица, настао је прави пакао. Сутрадан, 9.априла огласио се Радио Лондон:
„Приликом напада британских „велингтона“ на Никшић, бачене су на разне објекте блок бомбе од 2.000 кг. Порушено је или оштећено пола вароши. Никшић је бомбардован на тражење маршала Тита.“
Шест дана касније, 15. априла, на Велику суботу, енглески и амерички бомбардери су по налогу Броза опет бомбардовали Ниш.
  Београд је био обогаљен: животе је изгубило преко 2.000 људи, а рањено је преко 5.000. „Савезници“ су се окомили и на логор „Старо сајмиште“, где је изгинуло 60 а рањено 150 логораша, Срба и Јевреја.
Београђани су, пренеражено, на једној великој неексплодираној бомби, коју су им послали Енглези и Американци, прочитали поруку исписану крупним ћириличним словима: „Срећан Ускрс“.
Истога дана када и Београд, на Ускрс 1944. године, „савезнички“ бомбардери су се устремили и на престони град Црне Горе, Цетиње…остало је сво у рушевинама. Истога дана страдали су и Жабљак, Шавник, Колашин, Андријевица, Гацко, Билећа…
Само два дана касније, 19. априла 1944., Тито се обраћа Пеку Дапчевићу и Митру Бакићу, својим изасланицима у Штабу 2. корпуса НОВЈ:
„Јавите нам која мјеста треба бомбардовати“.
Била је среда, 26.април 1944. када је Радио-Лондон јавио, да је маршал Тито Енглезима и Американцима упутио поруку захвалности за бомбардовање југословенске територије.
Дапчевић и Бакић радио везом одговарају:
„Нека бомбардују Сјеницу, Бијело Поље и Подгорицу. Молимо хитан одговор на ове предлоге. Пеко и Митар“.
Титов одговор је стигао из ваздуха: 5. маја 1944. на Подгорицу је кренуло 120 четворомоторних бомбардера, који су иза себе оставили пакао. Пола Подгорице је сравњено са земљом. Од 15.000 житеља, 4.500 деце, жена и стараца је теже или лакше рањено. Енглеске и америчке бомбе убиле су сваког шестог житеља Подгорице. Убијено је 2.500.
Нацистички окупатор имао је само 15 мртвих.
На помену невиним жртвама англо-америчког бомбардовања говорио је Митрополит Јосиф:
„Напади над српским народом и његовом јуначком престоницом су извршени на први и други дан Ускрса, па поновљени 18. маја, нису ничим од српског народа заслужени…Обично се каже, да се траже војни циљеви. Али ми питамо: да ли су болнице, школе, цркве, сиротињски станови… војни циљеви? Нека на то одговоре они који су то учинили…напади су учињени на најсветији хришћански празник, на дан када сви ми славимо победу живота над смрћу…Где је ту цивилизација, где култура, где хришћанство?“
Као да ништа нисмо научили, времеплов нас враћа на 1999. годину, и поновно бомбардовање Србије и Црне Горе, од наших историјских „савезника“, Енглеза и Американаца.
Круг се затвара. О поновном Ускршњем бомбардовању Београда, Новог Сада, Ниша, Подгорице, 1999. године…
Из ове приче виде се хиљаде невиних жртава. Виде се јасно и џелати, и сценарио по коме је све то чињено. Види се и сав цинизам ове тзв. „хумане мисије недеље пацова“, као и морбидни цинизам необјављеног рата Србији и Црној Гори 1999. године, кога назваше „Милосрдни анђео“.

    Андре Шарл, француски министар пропаганде:
    Бомбардовање Београда представљају несумњиво једну од највећих ваших свињарија
    Андре Шарл, француски министар пропаганде, поводом Англо-америчког бестидног бомбардовања Београда, одржао је преко француског радиа говор:
    „Има један по броју мали, али велики по духу и витештву народ у Европи, који се зове Српски, а који је одувек био предмет симпатија нас Француза. Тај народ коме сте се ви Енглези правили пријатељима, данас је вашом заслугом упропашћен и уништен, и на путу је, опет вашом заслугом, да га сасвим нестане. Последњи догађаји са бомбардовањем њихове престонице Београда, предстсављају несумњиво једну од највећих ваших свињарија, коју сте ви учинили у овом рату. Пре нешто више од три године, ви сте Енглези те исте Србе натерали да уђу у рат који њима није требао.
    Већ пуне три године ви Енглези вршљате по тој истој намученој земљи, натерујући је да брат на брата диже оружје, и најзад, да пре неколико дана, на највећи српски празник, ударите на њихову престоницу. Збиља, ово је за вас, иако сте Енглези, исувише. Француска саучествује у тузи и болу кога данас витешки и јуначки српски народ подноси под теретом кога му ви Енглези намећете.
    Али запамтите, да кад једном дође час одмазде народа Европе, које сте ви издали, и овај догађај, биће убележен у стране дуговања“.

    Како је Едвард Кардељ спасао Љубљану
    Још онда, један аршин и политика према Србији и Црној Гори, а друга према Словенији.
    Едвард Кардељ упућује писмо ЦК КП Словеније 29. јула 1944. године. Посдсећа Кардељ у свом писму да је Титов Главни штаб у Словенији тих дана „предлагао да се бомбардује Љубљана“ и љутито даље наставља:
    „Не разумем које вас потребе терају на то и у чију корист би било то бомбардовање. Нема сумње да би у Љубљани било на хиљаде наших мртвих људи, а непријатељ не би претрпео готово никакве губитке. У ТОМЕ ИМАМО ИСКУСТВО ИЗ ЦЕЛЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ. Имајте на уму да савезнички авиони бомбардују на ПОСЕБАН начин, тако да покривају ЦЕЛЕ ПОВРШИНЕ. Можете лако замислити како би то изгледало у Љубљани. Била би КРАЈЊА ЛАКОМИСЛЕНОСТ пред својим народом немати у виду све те моменте. То важи не само за Љубљану, већ и за друге тачке.“
    Захваљујућу свом посебном односу са Титом, Кардељ је спасио Љубљану и друге градове Словеније од разарања.
    Бомбардовање Србије је настављено, чак и појачано.

Данас се види сав смисао и бесмисао оних који се и даље плаше истине, којима су заблуде важније од живота народа и државе, којима су догме и лажи – прече од људског морала, утопија дража од образа.