Mnogo pre privrednika, građevinara, bankara, belosvetskih Arapa i haiku investitora, Aleksandar Vučić je morao da sedne i porazgovara sa sopstvenom savešću.
Onako, otvoreno. Jedan na jedan, o zadužbinaru čija je on živa pokajnica – Vojislavu Šešelju!
Pitanje batajničkog Mandele odavno nema više nikakve veze sa politikom, ponajmanje sa zločinom i kaznom, već isključivo sa voljom ovdašnjih da se u Srbiju vrati živ i živahan koliko i Slobodan Milošević!
Čovek je na samrti! Šta god da je dugovao – odužio je i preplatio!
Koliko svoje grehe, toliko i Vučićeve, Nikolićeve, Maje Gojković i ostalih koji su se u međuvremenu posuli pepelom njegove/svoje političke urne, odrekli se oca, neumireni što će doveka samo juriti svoj rep bežeći od fakta da su njegova politička deca…
Tragedija Vojislava Šešelja utoliko je veća što ovakvi nalik meni, koji se u mnogo čemu nisu slagali s njim, ustaju u poštovanje najdostojnije smrti, jer se Šešeljevo tamnovanje pretvorilo u Golgotu čitavog naroda i tu više nema zbora o zločincu, već o žrtvi!
Hoću da kažem: ako su ovi dobili mandat da vladaju, iliti haraju Srbijom, najmanje što duguju nekadašnjem četovođi jeste isto ono što su omogućili i obećali Slobodanu Raduloviću…
Namerno ne pišem o živom čoveku, već o živom mrcu, zaboravljenom Prometeju koji je krao i palio vatre, čije su baklje osvetljavale puteve tada izvitoperenih lica njegovih jurišlija, koji su u međuvremenu, uz mirišljave sveće i eterična ulja, trampili redenike za šaku soli, kocku šećera i štap sa šargarepom.
Prethodne donekle i razumem, prezauzeti su bili tantijemom Đinđićeve smrti, akcije njegovog stradanja bile su jedini kapital kojim su realno raspolagali, ali za ove nema i ne sme biti opravdanja jer, lično, pre verujem u časnog čoveka negoli u vrlog političara, jer bez časti nije ništa drugo do šibicar koji na brzinu izvara i pokrade lakoverne dođoše…
Mislim da je zaista previše limenih sanduka komercijalnim letovima poslato iz Haga na adrese primalaca u Srbiji!
Mogli bismo ponešto da naučimo od Hrvata, Bošnjaka, Albanaca…
Rečju, da Dačić sutra i dobije Nobela, doveka će ostati u senci jednog groba ispod požarevačke lipe!
Da Vučić jednog dana ponosno stane u kupaćim gaćicama i s peškirićem preko ramena na obalu “Beograda na vodi”, premali će biti da zakloni jednu humku na batajničkom groblju…
Nije to, rekoh, pitanje politike, ideologije, starih dugova i nezaraslih rana od bedža – već ljudskosti!
Svojim tamnovanjem njima je dao slobodu!
Ključ njegove ćelije u njihovim je rukama, garantujem!
Hagu još jedan leš sasvim sigurno ne treba – Srbiji živi mrc sasvim sigurno ne šteti.
Ako je još nešto ostalo od Srbije…
Mihailo Medenica
dvaujedan.rs/koreni.rs
