Piše Ratko Dmitrović
U utorak, 10. juna, nakon skoro stotinu godina pauze, u Berlinu će ponovo za politički astal sesti predstavnici nemačke i srpske države. Licem u lice. Negde u prašnjavim arhivama postoji, nema
sumnje, zabeleška o poslednjem susretu predstavnika vlasti carske Nemačke i kraljevine Srbije. Beše to u vreme pred Prvi svetski rat. S jedne strane, bio je kancelar Teobald fon Betman s druge Milovan Milovanović ili Marko Trifković. Verovatnije ovaj drugi. Ovoga puta nemačko-srpske razgovore vodiće Angela Merkel, najmoćnija žena na svetu, kancelar Nemačke, i Aleksandar Vučić, predsednik Vlade Srbije.
Vučić u Berlin putuje s koferom punim velike strepnje i malih nadanja. Šta god otuda donese, a da to nisu nove ucene i ultimatumi, dobro je prošao. Na stolu ga čeka sedam nemačkih uslova, donetih u Beograd prošlog decembra, koje Srbija mora da ispuni pre nego što joj se otvore vrata EU.
Dakle, Vučić ne može da ponudi ništa što Nemačka već ne traži, a da Srbija od Nemačke nešto traži, bez davanja, to u trgovini, što politika jeste, ne biva. Manevarski prostor predsednika srpske vlade u berlinskim razgovorima manji je od bakarne površine nacionalne valute. Nemci su veliki, ozbiljan narod, Nemačka je ekonomska i politička velesila, odnose s drugim državama menja sporo i veoma teško, posebno odnos s malim državama i malobrojnim narodima. A Srbija i Srbi spadaju u takve.
Prvi odnos, tačnije kontakt, između Srba i Nemaca zabeležen je u vreme Stefana Nemanje i nemačkog cara Fridriha I Barbarose; susret u Nišu, 1189, za pohoda u Trećem krstaškom ratu. Među vitezovima cara Dušana bilo je i Nemaca (čuveni Palman). A iz tih vremena i danas u Srbiji ima toponima koji podsećaju na Nemce iz Saksonije, zvane Sasi, pridošle u carsku Srbiju u cilju unapređenja rudarstva. Padom Srbije pod tursku vlast, srpsko-nemački odnosi prekinuti su i obnavljaju se tek u drugoj polovini 19. veka.
U dva svetska rata Nemačka je na tlu Srbije ostavila strašne tragove. U danima raspada Titove Jugoslavije upravo je Nemačka (Kol i Genšer) ultimativno, preteći da će istupiti iz tadašnje Evropske zajednice ako ne bude po njenom, prisilila ostatak EZ da prizna nezavisnost Slovenije i Hrvatske. Iz tog vremena pamtimo zastrašujuću satanizaciju Srba u nemačkim medijima. Tako je bilo do pre neku godinu. Stiče se utisak da je ovo utihnulo nakon otimanja KiM od Srbije, čemu je Nemačka dala ogroman doprinos.
Gde je Vučićeva i srpska nada, da li je uopšte ima? Angela Merkel nije od onih koji likuju nad malima i nejakima. To prepušta svojim saradnicima. Ako je pozvala predsednika Vlade Srbije da poseti Berlin nije realno pretpostaviti da to čini kako bi premijera Srbije, i Srbiju preko njega, dodatno ponižavala. Stari zahtevi su na stolu, novi je u vezi s Ukrajinom, ali i to nam je mesecima poznato.
Kolika god da je razlika u snazi, bogatstvu i uticaju dveju država, a ogromna je, skoro nezamisliva, berlinski susret možda otvori i vrata na koja su Srbi odavno zaboravili. Na Vučiću je da proceni ono što je u politici najteže; šta njegova odluka (u Berlinu će sigurno nešto morati da odluči) donosi ne njemu već njegovom narodu. I ne sutra, već u periodu od sledećih 50 godina.
(Novosti)
