Piše: Ratko Dmitrović
Smenjeni su izuzetno važni ljudi u MUP-u Srbije. Predsednik Vlade, Aleksandar Vučić, tvrdi da se radi o poštenim policajcima koji ipak nisu odgovorili na jedan od najvećih izazova današnjice –

borbu protiv narko-mafije – i zato su morali da odu.

Najveći narko-bos s ovih prostora, Darko Šarić, završio je pre određenog vremena iza brave i zakonomerno moglo se očekivati da će njegovo hapšenje dovesti do pada krupnih kadrova MUP-a. Zašto? Zato što je Šarić postao ono što je doskora bio jer je za njega radio jedan deo srpske policije. I crnogorske, naravno, mada će ovde cinici dodati da je teško pronaći liniju koja deli ova dva bezbednosna aparata s obzirom na broj crnogorskih kadrova na vrlo važnim mestima u policiji Srbije.

Ovo što je Vučić predstavio srpskoj javnosti nije od prošlog utorka. Sada je, nadajmo se, počelo raščišćavanje. Veliki i opasan posao. Ako se ne dovede do kraja, sve će eksplodirati kao bomba s odloženim paljenjem. Nadam se da je Vučić toga svestan.

Kad bi, za vreme velike Jugoslavije, u neku kafanu ušao policijski inspektor, zatečeni kriminalci bi ili odmah izlazili napolje ili bi, ako su njegovi saradnici, a nije bilo ozbiljnijeg kriminalca koji nije radio za policiju, diskretno ga pozdravili, ispili piće i napuštali kafanu. Početkom devedesetih stvar se okrenula. Zamenjena su mesta. I tako je ostalo do danas.

Ako visoki funkcioner u MUP ima kuću vrednu pola miliona evra, opremljenu po katalogu firme za enterijer koja radi isključivo s najskupljim uvoznim materijalima, ima stan u Beogradu, površine dva ara, automobil vredan 200 prosečnih srpskih plata i pet lokala, od kojih se dva vode na suprugu, dva na decu, a jedan na šuraka, onda taj nije problem sam po sebi. Problem je država u kojoj on živi. Ako je to država.

Za spomenuto bogatstvo, pod uslovom da čovek živi od plate i ponekog honorara, potrebno je između 400 i 500 godina predanog rada. Metuzalemi su davno izumrli, malo ko u Srbiji prebaci 100 godina života, pa otkud našem policajcu gore navedena imovina? Od švercovanog paradajza i kukuruza kokičara?

Šarić je u apsani, pre njega, za poslednjih petnaestak godina, u zatvor ili crnu zemlju dospelo je desetak ljudi koje su nam predstavljali kao glavne dilere droge za Srbiju. I onda, nakon njihovog pada, i danas nakon pada Šarićevog klana, droge je na ulicama Srbije bilo i ima je u izobilju. Cena ista. Govori li to nekome nešto?

Sve je jasno i skoro da se sve zna. Ova jednačina ima samo jednu nepoznatu: kakvi su oni koji će doći na mesto smenjenih? Ima li Srbija svog Eliota Nesa i svoje „Nesalomive“? Ako naslednici smenjenih – pretpostavimo skromnog imovnog stanja – sledeće godine „audijem“ odu do Aerodroma „Nikola Tesla“, a odatle avionom, sve sa porodicom, na odmor do Ibice ili Tasosa, onda smo džaba farbali ogradu. Ono što Vučića čeka složenije je od ovoga što je urađeno.

(Novosti)