Piše: Stevan Lazić
Gde Sjedinjene Američke Države seju demokratiju, tu raste smrt. U džaku iz koga se zahvata prilikom zasejavanja po njivama sveta, koje su one zauzele za sebe pa oru i preoravaju, seme te
njihove demokratije dobro je izmešano s lažima, psihološkim ratovanjima, atomskim i napalm-bombama, bombama i visokosofisticiranim projektilima sa osiromašenim uranijumom… Nikako SAD, još od Hirošime i Nagasakija, nikako one da se smire.
Ogrezle u krvi Indijanaca prilikom njihovog istrebljena kako bi životni prostor (i Hitlera je taj Lebensraum odveo u rat – zna se i kako je završio) jednog velikog dela Severne Amerike pripadao isključivo njima, one stvaraju Nato, šire svoje vojne baze po zemljama koje su osvojile i porobile, proizvode hladni rat, proizvode vrele ratove u Koreji, Vijetnamu, po prostorima Srednje i Južne Amerike, pa u novije vreme u SR Jugoslaviji, Iraku, Libiji, Avganistanu, Siriji, Egiptu, Ukrajini…
A sada smo, evo, svedoci kako njihovo bliskoistočno mezimče Izrael ubija palestinsku decu po školama, žene i starce po selima i gradovima Gaze. Izrael to može. I po školi Ujedinjenih nacija može. Jer za njega Ujedinjene nacije ne postoje. One u stvari postoje onoliko i onako koliko i kako Americi trebaju. Koliko ih i kako ona koristi za sopstvenu upotrebu. Za zločine koje čine SAD i verni čuvari njenog lika i dela, nema međunarodnih sudova. Ujedinjene nacije ne smeju ni da pomisle na osnivanje bilo kakvih tribunala pa da se dokazanim, osvedočenim zlikovcima, krvnicima i kojekakvim belosvetskim satrapima bar donekle pravedno sudi. A da se ne napravi sprdačina od suda i suđenja kao što je slučaj sa haškim sudovima i suđenjima povodom zločina u građanskim ratovima na prostorima bivše Jugoslavije.
Gde Sjedinjene Američke Države seju demokratiju, tu ne postoji ni “d” od demokratije. Takva demokratija, projektovana iz laboratorija inženjeringa zla, laži, nadmenosti, proizvodnje straha, sile, raznih zaraznih bolesti… ne može da se primi. Umesto nje – iz tog zatrovanog semena niču nove satelitske sile i silice, koje bespogovorno učestvuju, izvršavaju naređeno, zahtevano… Jer Velika Sestra (da ne govorimo neprestano o Velikom Bratu) zna šta treba da se radi i zna kako se to radi: predsednik ciljane a njoj neposlušne i nepotkupljive države proglasi se diktatorom, izmišlja se sve najgore i o njemu i njegovoj državi, ubacuju se agenture, stvaraju se besmisleni i neverovatno glupih naziva kojekakve nevladine organizacije, okupljaju se, organizuju i u akcije kreću domaći fašistoidni plaćeni izdajnici, sa kojima se organizuju takozvane plišane ulične revolucije, u igri je, naravno, i Nato, ta ulična banda dobija i najsavremenije naoružanje… I šta? Po do detalja razrađenom scenariju sve teče dalje: krv, kosti, na sve strane mrtvi u ime te i takve američke demokratije. Skida se glava predsedniku dotične do tada nepokorljive zemlje – jedan se veša, drugi se pred kamerama strelja, treći se od strane tih uličnih zlikovaca masakrira, četvrtog, slančena, ulična rulja odvodi u Hag…
A Ujedinjene nacije ni da pisnu. Njihov savet bezbednosti zaseda, zainteresovane strane čitaju nekakve referate, predstavnici satelitskih država Velike Sestre govore jedno, druga strana govori potpuno suprotno. Onda jedna strana stavi veto na od druge strane predloženu rezoluciju. Pa se svi lepo raziđu. A krv se i dalje proliva, mrtvih je sve više. I nikoga nema, a to bi trebalo Ujedinjene nacije da rade, da to zaustavi. Ali, opet kažemo: njih niko ne sluša. Nikome one više nisu ni potrebne. Stoga nije ni čudo što se bez bilo kakvih sankcija ruši škola Ujedinjenih nacija u Gazi i što se u njoj ubijaju deca i službenici tih istih Ujedinjenih nacija.
Seme demokratije Sjedinjenih Američkih Država, posle Drugog svetskog rata, bubrilo je na stalnoj temperaturi hladnog rata. I na strahu uterivanom u kosti vlastitog naroda i u kosti naroda država njihovih vernih satelita, njihovih belokućnih dvorskih ljubimaca. Dugo je to u godinama posle Drugog rata bio komunizam, dugo su to bili Rusi. (Stariji mogu, koji su gledali, da se sete one sjajne filmske burleske “Rusi dolaze”.) A danas je to terorizam. Prilikom čega glavni svetski terorista plaši svoj narod i narod svojih vernih pratilaca terorizmom koji im preti iz, recimo, Avganistana! I to ga plaši terorizmom koji je sam, taj svetski terorista, proizveo i koji i dalje prozvodi i izdašno ga hrani. Itd.
A šta je danas Evropska unija nego kolonija Sjedinjenih Američkih Država! Ni o čemu ona ne odlučuje. Osim što fabrikuje bezbrojne nesuvisle zakone i nameće ih svojim budućim, novoprimljenim i starim članicama. Članice Evropske unije nisu suverene države. One to znaju: imaju ministre spoljnih poslova, ali im se spoljna politika kreira u Vašingtonu, imaju ministre odbrane (sve je više žena na toj funkciji, zbog ispraznih parola o gluposti koja se zove rodna ravnopravnost!), ali im je odbrana u sedištu Natoa, opet u Vašingtonu (u Pentagonu), mada formalno jeste u Briselu, imaju svaka svoje mišljenje, ali im je mišljenje – centralno, zajedničko, evropsko, unijsko – u stvari američko, jedinstveno, cementno, kakvom ni kominternovska ideologija ne bi danas bila ni do kolena. Pa je, Evropsku uniju naime, Amerika pujda na Rusiju. A Rusija je mnogo više i mnogo dublje Evropa nego što su to SAD. Jer svakako je bolje i za demokratiju mnogo lepše, srećnije i bezbrižnije da se bilo kakvi sukobi vode što dalje od američkog tla. Inženjeri krvi i ratova neprestano na tome rade.
A Ujedinjene nacije, ulegle u kutiju od zgrade, nalik na okomito postavljenu šibicarsku kutiju, smeštenu na američkom tlu, s bezbrojnim činovnicima raspoređenim po debelim karticama svojih masnih plata (čast iznimkama), ćute o bezbrojnim mrtvima širom Americi neposlušnih država sveta. Dok se nuklearno naoružanje širi, dok se laži i strahovi nezaustavljivo šire, dok fašističke plišane revolucije cvetaju po asfaltima ulica do juče sasvim mirnih gradova sveta… dok se sve to iz Sjedinjenih Američkih Država izvozi kao demokratija, po obrascu onih genocidnih vrednosti po čijim su uzusima uništeni Indijanci, dotle Ujedinjene nacije ćute. Ili stidljivo, kao kakva tek u bogatu kuću pridošla sirotinjska mlada – šapuću. Da ih ne bi neko slučajno čuo. Neko ko ne želi da ih čuje kad njemu to nije u interesu.
I tako se to vrti: od demokratije do demokratije, od krvave ulice do krvave ulice, od ubijene dece do ubijene dece po školama Ujedinjenih nacija, od… A šest i po milijardi bespomoćnog sveta posmatra tu smrtonosnu, apokaliptičku igru šačice svetskih siledžija.
Jer, gde god da Sjedinjene Američke Države seju demokratiju, tu raste smrt.
Samo, dokle!?
(Intermagazin.rs)
