Пише: Ђорђе Вукадиновић
Ако случајно мислите да је ово што предлажем „нереално” или „тешко оствариво” – сетите се само бајковитих обећања и прича о градовима, каналима, возовима и другим чардацима ни
на небу ни на земљи
Док свуда око нас све пршти од дешавања, српска јавност и српско друштво као да блажено почивају у својој постконфликтној идили („Србија је своје ратове завршила”) и виртуелној „постисторијској” летаргији сатканој од бесконачног низа премијерових спољнополитичких успеха, блиставих победа СНС-а на локалним изборима широм земље и вазда нових, мегаломанских пројеката који ничу као печурке после кише, и чији је број обрнуто пропорционалан броју обновљених и новосаграђених кућа у поплављеним подручјима.
Тако се само у последњих неколико недеља већ етаблираном и прослављеном „Београду на води” придружио и „Теслин град”, затим пруга Београд–Подгорица–Скадар–Тирана, аутопут до Сарајева, а сада, ево, након премијерове посете Пекингу, и супербрза пруга од Београда до Солуна.
Само се бринем да ово последње случајно не угрози онај претходни напредњачки пројекат, канал Дунав–Морава–Егеј, министра Бачевића. Али ваљда неће. И једно и друго би требало да раде Кинези. А зна се да Кинеза има много и да имају много пара (скоро као шеици) које једва чекају да потроше на балканске дневнополитичке пропагандне фантазије. (Што, да не буде неспоразума, нипошто не значи да са Кинезима не треба озбиљно сарађивати, али на реалној основи и плановима.)
Један мој пријатељ, који је пратио медијске најаве и одјеке овог најновијег Вучићевог пекиншког чуда сажео је то на следећи начин: „Први дан је најављена могућност изградње супербрзе пруге од Будимпеште до Београда. Сутрадан је та пруга већ стигла до Солуна и Атине. Да је премијер остао само још који дан дуже, вероватно би прошла испод Средоземног мора и избила до северне Африке.”
Али шалу на страну. Имам утисак да овај светски политички метеж српској власти чак савршено одговара, и то у двоструком смислу. Разуме се, привремено. Али шта то па у политици и животу привремено није? Власт, наиме, непрестано симулира тешку драму и притиске којима с муком одолева и због којих, ето, не може да испуни баш сва своја обећања о бољем животу. А грађани, или барем највећи део њих, не удубљујући се превише у материју, размишљају отприлике у стилу – „ма, добро је, само нека смо живи и нека је глава на раменима, видиш шта се све дешава”. Другим речима, спољнополитичка фрка и неизвесност служи власти да амортизује и одложи унутрашње незадовољство због политичке репресије и изосталог економског напретка.
Спонтано и иницијално, српска јавност је у овом геополитичком конфликту у огромном проценту на страни Русије. Али кад овај спонтани став прође кроз медијске и друге филтере и омекшиваче („наши пријатељи су и на истоку и на западу”, „нека свако гледа своја посла”, „шта има ми ту да се мешамо”, „ни нама није нико помогао”) добија се неки мутан политичко-психолошки амалгам прилично сличан ономе што говори актуелна власт.
Добро, а шта би требало радити? (Већ чујем коментаре типа: „Лако је критиковати. Шта ти нудиш и предлажеш?”) Пре свега, није лако критиковати, поготово разложно и конструктивно. Лакше је ићи низ длаку и удварати се моћницима и власти – док су на власти – а онда, рачунајући на брз заборав публике, и саме склоне таквим обртима, у следећем моменту преврнути ћурак и гудити другу песму, која је милија и дража новим властодршцима.
Дакле, шта да се ради? Укратко и дословно – све супротно од онога што ради актуелна власт (на страну што су нешто од тога, или већину, радили и они бивши, али то не може бити вечити алиби).
1. Суспендовати преговоре о прикључењу ЕУ, с обзиром да они – барем у облику у којем са сада воде – само продубљују проблем и воде новим уценама и све дубљој економској и политичкој колонизацији. Потпуно је јасно да је ова политика „и Русија и ЕУ”, коју на речима спроводи влада Вучића и Дачића, нереална и неспроводива барем колико и она претходна („и Косово и ЕУ”) и да представља само маску за одустајање од суверенитета и заштите националних интереса.
2. Треба престати са самообмањивањем и обмањивањем саговорника и на Истоку и на Западу. Јер овако делујемо неозбиљно. С једне стране, нарочито по руским и „патриотским” медијима, остављамо утисак да само што нисмо ушли у ОДКБ и друге проруске асоцијације. А, са друге, опет, навелико прилагођавамо војску НАТО стандардима и сваки час вежбамо са НАТО јединицама и партнерима.
3. Зауставити ову погубну и свеопшту приватизацију. Треба продати, тачније, ако купаца нема, поклонити или отписати оно што нема перспективу. Али оно што добро ради и што има перспективе треба сачувати у државним рукама и од тога направити окосницу државног суверенитета и националног опоравка.
4. Прекинути цензуру, деблокирати јавност и отворити медије за дебату о виталним националним питањима и правцима развоја, јер се само тако може спречити једноумље и растућа друштвена склероза. И само у таквој дебати се можда могу појавити и неки бољи предлози и идеје од ових који су тренутно у оптицају.
Ово је, наравно, само скица, о разради можемо говорити други пут. Али мислим да је концепт јасан. Не тражим ауторска права. Бићу срећан ако се нешто од овога што предлажем реализује, па ма ко од тога – укључујући и актуелну власт – убирао политичке дивиденде.
А ако случајно мислите да је ово што предлажем „нереално” или „тешко оствариво” – сетите се само бајковитих обећања и прича о градовима, каналима, возовима и другим чардацима ни на небу ни на земљи са почетка овог текста.
