Ko radi, taj i greši. Lekari rade. Lekari greše. Hipoteza na mestu, ali ne i njen ishod. Jer završetak rutinske operacije, bezazlene intervencije ili porođaja (koji se dnevno u Srbiji obavi na stotine puta) često ume da bude smrt pacijenta. Posledica lečenja može da bude i novi zdravstveni problem.

Invaliditet. Estetska osakaćenost. Videli smo smrt deteta kome nije blagovremeno urađen skener glave. Bili smo svedoci neuspešnog rađanja bebe nedeljom po podne, kada doktore mrzi da porađaju carskim rezom. Videli smo i devojku koja je posetila estetskog hirurga, a iz ordinacije izašla kao da je bila model kursa za šivenje koji lično vodi dr Mengele.

Opravdanje je da lekarima treba veća plata. Treba. Kao i vozačima GSP, kao i novinarima, kao i nastavnicima. Fale im i bolji uslovi. Ali to nedostaje i svim nesrećnim bolesnicima koji se muče da razumeju od čega boluju, koji lunjaju bolničkim krugom sa spremnom kovertom i flašom pića, koja će im osigurati da ne čuju povik lekara: ništa te ne boli, stani na noge, nije to ništa, što se prenemažeš... A ne sećam se da je iko to isto rekao nekadašnjem ministru Tomici Milosavljeviću, koji svoje tegobe nije lečio u Beogradu, nego u Nemačkoj. Pitam se zašto.