Одлуку Претресног већа у предмету професора Војислава Шешеља о привременом ослобађању оптуженог вреди још једном оценити. Подсећам да су увече 6. новембра судије Антонети (Француска) и Латанци (Италија) већином гласова донели одлуку о ослобађању

Вјислава Шешеља из “хуманитарних” разлога.[1] У одлуци је указано да је трећи судија – Мандиај Нианг из Сенегала гласао против и “приложио своје несагласно мишљење”. Међутим, све до 12. новембра није било познато зашто је судија Нијанг гласао против. И ево, после 6 дана, текст несагласног мишљења судије Нианга је публикован. У вези са тим јавља се читав низ питања која заслужују највећу могућу пажњу.

Као прво, испоставило се да мишљење судије Нианга није “несагласно” (супротно мишљење), него је само “издвојено” (????? мишљење). Несагласно мишљење представља такво мишљење судија, које се не подудара са главном одлуком коју је донела већина. Издвојеним се назива такво мишљење судија које, мада се и подудара са главном одлуком, али се базира на другим аргументима. После читања мишљења судије Нианга постаје јасно да је он сагласан са ослобађањем Шешеља али има неко неслагање са већином судија по питању тога како то треба да буде урађено (о томе ниже). На тај начин се поставља питање: ради чега је било потребно стварати погрешно мишљење да судија Нианг није био сагласан са ослобађањем оптуженог?

Друго питање које се јавља после публиковања мишљења судије Нианга, јесте питање о томе зашто је за његову припрему или објављивање била потребна скоро цела недеља? Чак и уколико претпоставимо да судији нису били довољни ти дани када се припремала заједничка одлука суда, плус још један радни дан (7 новембар), а 8 и 9 је био викенд, тешко је поверовати да је судија Нианг чекао следећи радни дан да би завршио свој текст који се састоји од свега три странице. Формално, на последњој страници текста стоји датум “11. новембар”. Да ли то значи да је судија Нианг био против одлуке већине али још ни сам није схватао због чега, па је тражио допунских 6 дана времена. Да би то све објаснио на три странице? Та необично дуга припрема свега три странице текста, као и очигледна противуречност између назива и садржаја мишљења судије, дозвољава нам да претпоставиммо да је судија М. Нианг можда трпео одређени притисак у односу на то шта ће бити написано или шта неће бити написано у његовом тексту. Или – уколико судија Нианг покаже чврстину у одбрани своје позиције – када ће његов текст бити публикован (то јест, медији неће обраћати пажњу на његов текст).[2]Таква претпоставка се јавља приликом пажљивог изучавања ипак опубликованог текста.

Прва ствар коју треба истаћи  – то је признање судије Нианга да је Трибуналу познато све о Шешељевом здрављу без обзира на несагласност последњег да направи доступном информацију о његовом здрављу. Дословно тај део текста изгледа овако: “То нам је познато упркос његовом одбијању да дозволи службено објављивање своје медицинске документације”.[3]

Други важан аспект издвојеног мишљења судије Нианга јесте признање чињенице да је В. Шешељ “тешко болестан”, но није могао имати ефикасно лечење због противуречности међу лекарима (“Познато нам је и то да он не добија најбоље лечење, не због тога што би оно било недоступно, него због дубоког неслагања између њега и оних који му то лечење пружају о томе како би оно требало да се води”).

Ризикујемо да претпоставимо да је управо та информација и постала основом за “трзавице” са представљањем или публиковањем издвојеног мишљења судије. У сваком случају слична информација има огромну вредност за појашњење онога што се реално догађа у Хашком трибуналу уопште и у предмету В. Шешеља посебно. И тако, оптужени већ две године болује од тешке болести али се ефикасно не лечи у вези са неслагањем лекара! Таква информација која долази од судије има колосално значење. Раније се цурење информација сличног нивоа није догађало.

Та изјава је сама по себи важна али она захтева даље истраживање. О каквим лекарима је реч? Каква је улога затворског лекара? Између кога су постојале несугласице? Да ли су то биле противуречности између лекара које је изабрао Шешељ или лекара које је одредио Хашки трибунал или затворски лекар? Какве су биле препоруке сваког од тих лекара? Узгред, судија Нианг није употребио реч “лекар” него чудну за ову ситуацију реч care-givers,што у принципу може да значи свакако не само лекара! Да ли то значи да је у противуречност ступила позиција лекара са једне стране и затворских или трибуналских власти са друге? Свако од тих питања тражи правилан одговор!!! У предмету Слободана Милошевића ми смо имали примере када су “најбољи лекари Холандије” (како је о њима лагала светску јавност тужилац МТБЈ Карла дел Понте) тврдили да губитак слуха при постојању тешких облика церебралне циркулације, треба лечити “најбољом поставком звука у слушалицама”! Та препорука “најбољег лекара” званично је публикована међу документима које је обелоданио сам Трибунал после смрти Слободана Милошевића! Трибунал се притом жестоко обрушио на руског лекара М. Шумилину која је говорила о неопходности хитног и специјалистичког лечења васкуларне стране мозга и срца. Тужилаштво МТБЈ званично је утврдило да се “Шумилина можда налази у договору са С. Милошевићем како би побегао из трибунала под изговором лечења у Русији! Али како је показала обдукција, управо је дијагоза Шумилине била истинита. Да ли су “противуречности” између лекара приликом лечења Шешеља о којима говори судија Нианг сличне са “противуречностима” које су постојале у предмету Слободана Милошевића? Све је то сувише озбиљно да би се једноставно зачуло  inpassingу издвојеном мишљењу судије Нианга и одмах било заборављено! Изјава М. Нианга захтева истрагу. Са именима лекара и њиховим препорукама. Посебно на фону изјава о томе да Трибунал све зна без обзира на одбијање Шешеља да му дозволи да се упозна са његовом медицинском информацијом.

Постоји још један аспект. Судија Нианг је у свом издвојеном мишљењу навео своје неслагање по питању по ком нико није ни тражио његово мишљење – управо по питању о статусним конференцијама. Проблем је у томе што се по окончању судског процеса Судско веће самоуклонило од контроле здравља оптуженог. Према међународно-правним стандардима до завршне пресуде у предмету и упућивања оптуженог на место издржавања казне, контролу над стањем здравља оптуженог врши Претресно веће. Узгред, то исто правило уписано је и у правилима процедуре самог МТБЈ. То правило посебно се реализује посредством спровођења редовних – сваких 120 дана – статусних конференција, током којих треба обавезно да се разматра питање о стању здравља оптуженог лица. Међутим, у предмету В. Шешеља судије су изјавиле да се статусне конференције спроводе само за време судског процеса. То је апсолутно неправна и глупа тврдња. Као прво, Трибунал сноси одговорност за здравље оптужених, независно од тога да ли је у току судски процес или не. Као друго, тврдња да се статусне конференције одржавају само у време судског процеса, доводи до апсурдног резултата: суд је обавезан да контролише стање здравља оптуженог за време процеса свака 3 месеца, али није обавезан да то исто чини у току 3 године док се саставља пресуда. Правила тумачења права гласе да уколико одређено тумачење доводи до апсурдног резултата, такво тумачење треба да буде одбачено.

Међутим, Претресно веће у предмету Шешеља (у то време у саставу судија: Антонети, Латанци и Хархоф) одлично је схватало да мора да спроводи статусне конференције и после окончања процеса. Међутим, тада је акценат стављен на прећуткивање тих проблема. А проблема је било много. То је и покушај да се Шешељ смести у корпус у коме није било свежег ваздуха (само из клима уређаја) – што је категорички забрањено болесницима од срчане астме. Када би у свим ћелијама био један систем довода ваздуха, то би теоретски могли сврстати у објективне околности. Међутим, у затвору МТБЈ су била два корпуса – са доступом свежег ваздуха и без доступа. Војислав Шешељ је првобитно смештен управо у ћелије првог типа, међутим, касније је преведен у ћелију другог типа. Ради погоршања здравственог стања.

Узгред, сва његова обраћања судијама (у то време још је текао судски процес и статусне конференције су се спроводиле) остала су без резултата – судије су изјавиле да су им затворске власти “објасниле” да се то све ради због “Шешељевог добра” и да су биле задовољне таквим “објашњењем”. Потом је дошло до озбиљних проблема са електричним стимулаторима који су били уграђени у срце Шешеља. А све то су још тада скривали јер је све или указивало на непрофесионализам пруженог лечења или на злу умисао. После дијагностиковања рака судије су се такође уклониле од питања здравља оптуженог, иако – како је то постало познато после издвојеног мишљења судије Нианга – су они све знали о његовом здрављу. Узгред, откриће судије Нианга представља сведочанство лажи од стране других судија: јер они су раније говорили да судије ништа не могу учинити јер им сам Шешељ не дозвољава да прочитају његову медицинску документацију.

Ми нећемо разматрати основни део аргументације судије Нианга. Изјавивши да је он сагласан са ослобађањем Шешеља, Нианг је истакао да није сагласан са тим условима које је Претресно веће истакло у својству гаранција. Ми о томе нећемо расправљати јер не сматрамо да је то главни део текста судије Нианга. Главно у његовом тексту јесте признање тога да се у Хашком трибуналу догађају прљаве ствари повезане са лечењем Шешеља. Потпуно је могућно да судија Нианг сматра и сам да је то главно, а сав остали текст је само одвлачећи маневар позван да само замаскира реалне циљеве његовог јавног неслагања. У вези са тим, толико дуго очекивање обелодањивања текста постаје лако објашњиво.

[2] Треба обратити пажњу и на то, где је опубликован текст издвојеног мишљења судије Нианга. Обично се несагласно мишљење судија публикује заједно са одлуком већине. Међутим, на првој страници официјелного сајта МТБЈ (Глава «Selectionof Latest Public Filings») заједно са одлуком суда мишљење Нианга одсуствује. Тога нема скупа са главном одлуком суда «Документи по делу В.Шешеља» (http://www.icty.org/case/seselj/4). Једини извор представља сложени систем тражења одлуке по датуму – то јест, текст одлуке може да нађе само онај који има приступ систему (улаз у њега  се остварује путем парола и чини конкретну потрагу по конкретном датуму (http://icr.icty.org/default.aspx). Аутор овог текста је производио такво тражење током свих шест дана, све док текст одлуке није био убачен у систем 12. новембра.