Evo dragi moj Svetoliče, nastade i deseta godina kako se kanim da ti ovo pismo napišem. Pokušavao sam više puta, al' ne ide. Il' se nemade vremena, il ne znadoh šta bih i o čemu bih ti pre pisao? Bilo je i jednog i drugog.

A bogami nakupilo se toga vazdan, pa je sad teško uhvatiti reda. Čekam da se nešto dogodi, ne bil' krenulo na bolje, al' jok. Ne ide, pa ne ide. Život se u čekanje pretvorio, čekanje u svakodnevnicu , a jedino mi strpljenja ne manjka. Naročito ne danas, kada me iz dana u dan, a svaki put nešto novo i na drugom mestu zaboli. Upravo mi to i smeta, jer čekanje ne bi smelo boleti. Zato odlučih da ne dokoličarim, već da ti konačno ovo pismo završim, ne obazirući se na bolove.
Ne znam da li ti znaš Svetoliče, ali mene odavno nema ispod obronaka Bukulje. Zlokobni vetar zapadnjak, otgao me iz Šumadije, pa danas ne znam da li više vredi ovo što traje, što je prošlo ili što će mi tek doći. Zapitam se često puta ima li sve ovo smisla. Posumnjam u odluku i život, jer vidim da sve lošije živim.
Pogledam iz daljine, a često i svratim na obronke okrenute gradu, i vidim da mi je zemlja okupirana, vidim da su ljudi iscrpljeni i da se odluke na brzinu donose. Izađem među narod i čujem da su umorni od svega, naročito od devedesetih. Osećam kako se nadaju boljem, da čekaju, al' primećujem i napetost i neraspoloženje. Vidim kako muku svoju potiskuju duboko u sebi i bojim se dokle će je skrivati. Strah me je da ne puknu moj Svetoliče, previše se nakupilo jeda.
A ja ovde, pod Konjiškom gorom, sedim kao klada, i pitam se zar sam stigao na kraj? Pitam se ima li smisla pisati još jedno pismo o porazu ljudi, o ljudskoj sudbini, o mom porazu i izgubljenom ratu sa hladnim vetrovima. Pocrvenim od studeni i ljudske sramote, pa ne znam kuda ću oči. Pomislim kako ljudi ne bi imali pravo na zaborav, neznanje i mržnju pa se po stoti put zapitam ima li smisla prositi ljubav od studeni? Nadničarenje života mi dozlogrdilo, pa gnevan i srdžbom razjedan, opet sebi postavljam pitanje: Ima li smisla boriti se za slobodu? Zaćutim kao riba, pa srozan, grozničavo tražim nekoga sa kim bih prodivanio. Al'jok, takvih nema. Ako bi se kojim slučajem neko i našao razgovor sa njim se pretvori u zluradost, pa postane naježen, navrze ti se na glavu, pa tera svoje, a vidim da ne zna. Može biti da mu je tako lakše?
A život, život mi je postao kao kamičak u rasklopotanoj cipeli. Kako zakoračim, a on ubode čas u srce, čas u dušu, pa nikad ne znam sa koje će me strane ponovo napasti.
Koračam tako snužden, konjiškim ulicama, opazujući da prolaznici ne primete kako me nešto žulja, kako mi smeta, da me boli. Ne umem da se snađem, jer da sam znao, već bih to uradio. Znam uzrok, al' ćutim i trpim, k'o velim, neka, neka boli, nisam jedini koji trpi. Susrećem u prolazu još goluždravu dečicu, bezbrižnu i razdraganu, pa se pitam, da li će bar njima život pravedniji biti? Badava pitanje.
Bezjaci hladnih vetrova nemaju milosti. Savili gnezda po tuđem stenju, pa svoje orlove legu, dok stara dama nakinđurena, natmurenih veđa i pogleda, satire svakog ko joj u zenicu zaviri. Ubacila se u život, u san i javu, pa kao i ovaj kamenčić u cipeli ne da oku da trepne.
Gejak k'o gejak navikao na patnju. Umesto da sedne, izuje cipelu i sa sve kamičkom je u hudinjske brzake zavitla, on hramlje ulicama. Ćuti i trpi podnoseći bol. Pokunjen, kuneći, satire sebe samoga grešno pogledajući ka gnezdima. Kao da ga je nečega odozgo strah. Plaši se nakostrešenih orlova, kao da je on na njihovom stenju svoje gnezdo svijo, kao da je on za nešto kriv. Boji se da ne zabride njegova leđa, pa krije pogled pred starom damom, brojeći bolne korake pred sobom, pristajući na sve.
S'vremena na vreme zapahne me svežina sa Konjiške gore i odmah pogledam u visinu. Konjiška gora nadkrilila Konjice, a ja zamišljam obronke Bukulje i Venčaca, i u dolini reku Kubršnicu, pa Orašačko brdo, Preseku i Žuti oglavak. Setim se priča iz detinjstva, obuzme me seta, pa tugujem, a kamičak ubada li ubada. Duša mi zapišti k'o ranjena, pa zažmurim da, ništa ne vidim, da ništa ne čujem. Zapljusne me miris borove šume sa Stolpnika, i zaiskri plamičak u kandilu, pa pomislim:
-Biće bolje-.
Pakleni gnev zaklokoće iz duše, pa očajno zajecam zbog nepravednog nasilja stare nakinđurene dame, i opet kažem samom sebi:
-Ma, biće bolje-.
Sednem na skamiju ispred Tatenbahovog dvora, smaknem staru cipelu, a kamičak mi i ogolio i obosio nogu, pa ujeda, boli i peče k'o živa vatra. Držim ga k'o malo vode na dlanu, a on hoće i dlan da mi probuši, i ruku da ujede, malo mu noga. Nakinđurena dama i od crnih oblaka natmurenija, šiba me ledenim pogledom i kaže:
-Neopravdan ti je bes. To je samo kamenčić-.
Ošinu me reči k'o ujed guje, navru mi lutke, lice se zažari od gneva, i prokunem zlehudo parče hleba. Vratim kamičak u rasklopotanu cipelu da ne ljutim damu, a lice mi orosi suzna izmaglica.
Zbunjeno podignem glavu, zajecam očajno, al' od svega, samo pokupim kapljice sa obraza i kažem:
-Ma, biće bolje-.

Radovan B. Milić
Maj 2010 – Slovenske Konjice.