Славица Јовановић

Залажем се за апсолутну сарадњу са Хашким трибуналом, јер браним српски народ од колективне кривице за злочине које су, током рата у Хрватској и Босни и Херцеговини, починили или наређивали поједини Срби. Кажњавањем и хрватских и муслиманских

ратних злочинаца за зверства почињена над Србима, такође се скида колективна одговорност са тих народа.

Неће, међутим, бити отклоњена нити значајно смањена могућност рецидива нових ратних страхота и етничких чишћења, уколико Хашки трибунал не оптужи и не осуди саму злочиначку идеју геноцида на овим балканским просторима.

Сви историчари света могу посведочити у Хагу да, све до 1941. године, на просторима бивше Југославије никада није било нити геноцида нити организованих етничких чишћења. Било је локалних и националних и верских сукоба, као и европских и светских ратова, било је и ратних злочина, али геноцида није било. Овде су владали Турци, Аустријанци, Млечани, Французи, Срби, Немци, чак некад давно и Хуни. Ничија војска и држава није спроводила геноцид над било киме. Због тога је и етничка мапа личила на кожу леопарда. Срби, Хрвати, Јевреји, православни, муслимани и католици живели су вековима измешани.

Шта се то, дакле, десило 1941. године? Тада нема југословенске комунистичке армије, јер нема ни Југославије. Она је у априлу 1941. сломљена, раскомадана и окупирана. Тада нема ни комунизма ни Слободана Милошевића у Србији. Нема ни Србије. И она је раскомадана и окупирана. Тада нема ни Караџића ни Младића у Босни. Нема ни Босне, као државе.

Тада, једино, има једне нацистичке хрватске државе, којој Адолф Хитлер поклања целу Босну и Херцеговину, као и делове Србије. После једанаест векова, Хрвати су, тек тада, под окриљем кукастог крста, добили своју државу. Анте Павелић, фирер те нацистичке творевине, прокламује истребљење Срба као врхунски и национални и државни интерес. Први пут у историји, на Балкану се убија колективно, због злочина рођења!

Цео свет данас зна за Маутхаузен. Стицајем околности, свет није сазнао нити ни данас зна за концентрациони логор Јасеновац, највећу масовну гробницу Срба, која је много већа од Маутхаузена.

Комунисти су, наиме, 1945. године дошли на власт и обновили Југославију. На магични начин, Хрвати су представљени свету као антинацисти и као ратни победници. Тобоже због будућности и заједничког живота Срба и Хрвата, комунистичка власт није спровела денацификацију Хрватске и сакрила је од Европе и света истину о геноциду над Србима. Затрпана је и истина да је хрватска нацистичка држава званично била у рату и са Сједињеним Америчким Државама и са Великом Британијом, и да су њене трупе јуришале на Москву и Стаљинград. Тако се десило да у Нирнбергу на оптуженичкој клупи нема ниједног злочинца из Хрватске. Тако се десило и да готово сви хрватски ратни злочинци и нацистички лидери добију уточиште у земљама западне демократије. Сам „балкански Хитлер“, вођа хрватских нациста-усташа Анте Павелић, непрогоњен и некажњен умире природном смрћу у Шпанији.

У Хашкој судници се мора појавити правни Достојевски. Онај који ће, ма колико то било напорно, компликовано и одвећ болно, ући у све лавиринте овдашњег зла и пронаћи корен, извор велике несреће. Онај који ће, у име земаљске и Божије правде, у име свих мртвих и живих, бити немилосрдан према сваком злочину и злочинцу, али који ће и јасно раздвојити последицу од узрока.

Са ужасавањем, које је разумљиво и оправдано, цео свет данас прати откопавање масовних гробница око Сребренице. Те слике пакла и људског безумља телевизија уноси у куће широм наше планете. Шокирани гледаоци, милијарде њих, у својој свести и души означавају Србе као дивљаке и убице, као неки геноцидни и разбојнички народ, који је извор и кривац балканске Хирошиме.

Телевизијске камере, међутим, не могу да прикажу данашњем свету стотине и хиљаде Сребреница од пре пола века, концентрационе логоре смрти или џиновске пећи у којима су масакрирани и спаљивани Срби.

Далеко од тога да прихватам принцип талиона (око за око, зуб за зуб) или да тражим ма какав алиби или попуст за злочин почињен из освете и одмазде за претходни злочин. Желим само да судије у Хашкој судници тумор геноцида и етничких чишћења у Хрватској и Босни сецирају до сржи, тако да се јасно каже где је жариште а где су метастазе.

Из крви невиних жртава пре пола века, потекла је данас крв невиних жртава. Зло се храни злом, а мржња ниче из мржње. То су спојени судови наше и српске и хрватске и муслиманске несреће.

Овде ће будућност бити будућност гробова и вечне одмазде, уколико не победе начела помирења и покајања. Та улазница у људску будућност сада је у рукама Хашког трибунала.

Никада, до овог срамног рата у Хрватској и Босни, Срби нису спроводили етничка чишћења, него су били жртва тих чишћења. Никада нису сејали масовне гробнице, него су бацани у масовне гробнице. Никада нису рушили џамије и цркве, него су спаљивани у својим црквама. Никада нису рушили градове, него су страдали под рушевинама својих градова.

Овај историјски пасош српског народа мора се показати у Хашкој судници.

(29. августа 1996.)