Пише Миодраг Крецуљ
Свака појава, било да се ради о природи или друштву, последица је околности које јој претходе, а разумевање њене генезе и насталих процеса, нарочито демографског
феномена миграција, изискује темељну упућеност у особености стања о којем је реч. Питање дијаспоре пре свега је национално и државно, али не мање демографско, социјално, економско, политичко, историјско, културолошко, духовно, образовно, лингвистичко, етичко, демократско и још много више у својој комплексности, нажалост, маргинализовано и у неким аспектима потпуно занемарено кривицом (углавном) политичке елите позициониране у државним институцијама. Однос матице и дијаспоре у ствари је поље интеракције, преплитања интереса и емоција који диктирају теме, често и неподударне углове гледања, али о једном влада неподељена сагласност: држава као најпозванија дужна је да се стара о националним приоритетима и одговорно спроводи мисију јачања српског духовног бића, чувајући језик и културну баштину. Упркос друштвеној транзицији, започетим структурним реформама и оживљавању сектора економије, у општој динамици и трагању за погодним решењима, уз пуно разумевање приоритета, али без видног разлога и оправдања, српско милионско расејање нашло се протерано из медија и јавности, заборављено на периферији државних интереса. Није прошло боље ни у приступном експозеу мандатара Александра Вучића у Народној скупштини: поред прокламација циљева и рокова будуће владе није било места да се једном речју (куртоазно) спомене као демографски или макроекономски фактор државне политике, што несумњиво јесте, у оба случаја. Да све није обичан превид, показало се убрзо након мајских поплава. Премијер, како то приличи, захваљивао се пред камерама донаторима и кредиторима, а да се ни том приликом није сетио расејања, Српске православне цркве и положеног испита родољубља и хуманости.
РАСЕЈАЊЕ НИЈЕ АЛАЈБЕГОВА СЛАМА
Тешко је отети се утиску без спочитавања зле воље и намере, колико год економска, социјална и политичка стабилност биле приоритет, да владајућа странка обезвређује и не поштује сопствену програмску платформу: „Српска напредна странка сматра да је однос отаџбине и дијаспоре од високог државног и националног интереса“ или „Србија у претходном периоду није водила рачуна о својој дијаспори, зато ће српски напредњаци учинити све да се нашим људима који живе у иностранству омогући да утичу на збивања у отаџбини…“ Управо о томе је реч, али зашто, ако мисле као што је написано, дијаспоре нема у политичком и сваком другом јавном дискурсу актуелне власти? Прошло је осам месеци од формирања владе и министарстава, али као да се ради о локалном удружењу пецароша, никако да се конституише најављивана Управа за дијаспору и Србе у региону. Заменом министарства канцеларијом расејање није добило ефикаснијег заступника нити ће преименовањем канцеларије у Управу за дијаспору бити боље, без персоналне реконструкције која подразумева комбиновање са представницима расејања. Избалансирани трипартизам државе, дијаспоре и региона формула је која ограничава самовољно државно креирање политике према расејању и наметање готових решења, што се у прошлости показало веома штетним. Нико разуман нема ништа против Канцеларије за људска и мањинска права и усвојеним законом конституисаних националних савета мањинских заједница, али може се озбиљно приговорити показаној бризи за њихову добробит, евидентном немару према грађанима у расејању, које нико и нигде не заступа – чак и мандат јединог аутентичног представничког тела, Скупштине дијаспоре и Срба у региону, истекао је јула прошле године. По важећем изборном закону (за сада) није могуће директно бирати посланике Народне скупштине из расејања као непосредне заступнике специфичних потреба и интереса у складу са статусом у којем се налазе. Зашто, за почетак, колико год било скромно и наизглед безначајно, аутохтоним представницима расејања у оквиру постојећег Скупштинског одбора за дијаспору и Србе у региону не омогућити учешће у раду Скупштине попут НВ организација, тј. представника цивилног друштва, који се преко Одбора за заштиту животне средине и институционалног механизма „Зелене столице“ упознају са процедурама у Народној скупштини везаним за процесе доношења закона, организовања јавних слушања и контроле рада извршне власти. Којим год аршином мерили расејање, није Алајбегова слама, али по свој прилици, „екологистима“ припада привилегија да присуствују седницама, говоре, дају предлоге, учествују у креирању политике заштите животне средине, што је, упркос чињеници да немају право гласа, функционалан модел лобирања и деловања на одлуке у скупштинским пословима, такође прихватљив за расејање. Својевремено усвајање Закона о дијаспори у Народној скупштини и дискусија тим поводом показали су невероватну тематску неупућеност, дефицит елементарне обавештености народних посланика као да се радило о Ескимима са Гренланда, а не о грађанима исте државе и њиховим интересима. Колико неупућеност (немар) може бити штетна, показала је владина Стратегија очувања и јачања односа матичне државе и дијаспоре… прокламована марта 2011. Мањкави Закон и још гора Стратегија активирали су ургентну потребу тешње сарадње и учешћа расејања у институцијама законодавне власти – Скупштини (минимум Посланички клуб) и влади – и извршне власти (министарствима тематски везаним за расејање, нпр. МСП, аташе(и) за расејање при конзулатима задужени за допунску наставу, језик, сарадњу са СПЦ, културне и спортске активности, хуманитарни рад итд, али и за преузимање других дужности где год је то могуће ради смањења буџетских трошкова). Такође, у Програмском одбору (савету) РТС (19 чланова) који „заступа интересе гледалаца и слушалаца у целини“, како стоји у опису његових активности, али без представника преко два милиона грађана у расејању и њиховог утицаја на квалитет (концепт, садржај) програма емитованог преко сателита.
НИ ЈЕДНОМ РЕЧЈУ…
У Савету за језичку политику при влади РС (ако је укинут, онда у телу што се стара о језику) који би требало да неутралише последице јединственог културног феномена: занемарености сопственог језика, главног обележја националног идентитета, а тиме и деце у расејању, препуштене судбини агресивне асимилације. У Националном савету за културу у којем нема заграничних представника упркос многобројним успешним, светски познатим и признатим посленицима српске културе. У Закону о култури ниједном речју не спомиње се стваралаштво расејања као да не постоји или није довољно вредно пажње предлагача Закона. Стотинама успешно реализованих програма Министарства омладине и спорта и Спортског савеза Србије нису обухваћени спортисти из расејања и не треба се чудити кад једног дана на победничким постољима под туђим заставама буду певали туђе химне. У Закону о спорту (ступио на снагу јануара 2012.) само на једном месту, узгред, једном речју помиње се дијаспора (члан 114 тачка 9) од укупно 72 стране и 194 члана, а спорт је, поред језика, вере и културе, најјачи фактор националне кохезије! У Управи Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање од 19 чланова нико не заступа све бројније пензионере из расејања, чија права и специфичан статус не штити ниједан синдикат нити удружење. Симптоматичан је немачко-југословенски Споразум о социјалном осигурању (пензијско и инвалидско) још увек на снази, потписан 12. октобра 1968. (донекле) актуелизован првог јануара 1975. године, између држава којих више нема, а у међувремену прошло је скоро пола века и много тога није као што је било. Још је Толстој давно приметио: „Да би оценио једну државу, мораш упознати њене затворе.“ Данас се држава препознаје и цени по степену поштовања људских права, макроекономским показатељима, уређености здравственог, социјалног, образовног система, односу према мањинским заједницама, али и сопственом расејању, јер то је права мера националне свести, политичке зрелости и културе једног народа.
Аутор је члан Српског форума Немачке и Српске културне заједнице – Минхен
