Nikola Vlahović

Zahvaljujući samovolji Aleksandra Vučića, i klanična industrija "Mitros" iz Sremske Mitrovice, dobila je novog vlasnika, austrijsku kompaniju "Girlinger". Austrijanci su za 14 hektara zemljišta i 24 hiljade kvadratnih metara objekata (hladnjača od 6. 394 kvadrata, kobašarija,

klanica, pogona za preradu živinskog mesa, itd.), ponudili uvredljivih 800 hiljada evra. "Mitros" je bio nekadašnji gigant i ponos jugoslovenske mesne industrije, koji je imao prodavnice u 25 evropskih zemalja i na prostoru cele bivše Jugoslavije. Prema procenama eksperata, njegova realna vrednost posle prve privatizacije (2005. godine) bila je oko 28 miliona evra. Ni danas nije manja. Ali, Vučićev plan je drukčiji. On očekuje dolazak nemačkog mesnog koncerna "Tenis", koji će sagraditi šest velikih farmi širom Srbije, od kojih će dve biti u Sremskoj Mitrovici. Tako bi se austrijsko-nemački stočarski i agro-biznis u Srbiji potpuno zaokružio. Srpski radnik i srpski poljoprivrednik, surovo su izbačeni na marginu. Za njih je, u najboljem slučaju, predviđeno da nadniče kod novih gazda, kao u vreme okupacije, sa najmanjom platom u Evropi, bez ikakvih prava i sa stalnim strahom od otpuštanja.

Dana 16. januara 2015. godine, posle dugogodišnjeg pljačkanja, iscrpljivanja i uništavanja, glavna vest u medijima koje kontroliše režim Srpske napredne stranke, bila je prodaja klanične industrije "Mitros" iz Sremske Mitrovice, austrijskoj kompaniji "Girlinger".

Krajem prošle godine (18. novembra 2014.), Privredni sud u Beogradu objavio je javni poziv za prikupljanje ponuda potencijalnih investitora zainteresovanih za kupovinu sremskomitrovačkog "Mitrosa". U tom trenutku, smišljeno nisko procenjena vrednost preduzeća je nešto veća od 478 miliona dinara, a zainteresovanim kupcima je naloženo da treba da polože depozit u iznosu od 95,7 miliona dinara. U ogradi kruga "Mitrosa", u tom trenutku, nalazilo se 14 hektara zemljišta i oko 24.000 kvadratnih metara objekata koji su legalno upisani u javne knjige.

Tadašnji i sadašnji gradonačelnik Sremske Mitrovice, Branislav Nedimović, već je unapred znao da je austrijska kompanija "Girlinger" jedini ponuđač koji će odgovoriti na takozvani javni poziv, jer su rukovodioci "Girlingera" sa Vučićem sve unapred dogovorili. Trebalo je zbog javnosti proći kroz proceduru, formalno. Preko radio Novog Sada, Nedimoviću se u jednoj izjavi "omaklo", pa je rekao: "...investitoru se jako žuri", što je jasno ukazivalo da ni "Girlinger" nije imao nimalo poverenja u Vučićeva obećanja da će im "Mitros" biti skoro poklonjen.

Istina, ova mesna industrija je godinama unazad sistematski uništavana, kako bi je neko (ko isplatu najveću proviziju), dobio za male pare.

Konačno, kad je Odbor poverilaca "Mitrosa" prihvatio ponudu austrijskog "Gierlinger holdinga" za kupovinu industrijske klanice i fabrike konzervi, procenja vrednost 14 hektara zemljišta sa pravom korišćenja i ukupno 36 objekata "Mitrosa", bila je 478.600.500 dinara, a jedini zainteresovani kupac ("Girlinger") ponudio je 800.000 evra, što je cena prosečne vile na Dedinju.

Sednici Odbora poverilaca nije prisustvovao jedino predstavnik "Svislajona" Rodoljuba Draškovića (koji je bio vlasnik u "Mitrosu", voljom ranijih vlast), a ostali članovi su jednoglasno prihvatili ovu ponudu. Tako se završila još jedna brutalna otimačina državne imovine u Srbiji. Naime, cena koju je ponudio austrijski "Gierlinger holding" višestruko je niža od realne. To znaju svi, do poslednjeg malog akcionara u Sremskoj Mitrovici. Ali...

Generalni direktor "Girlingera", Johan Girlinger, već u prvoj izjavi nakon kupovine "Mitrosa", izjavio je i ovo: "...Naš plan je da u prvoj fazi uložimo između osam i deset miliona evra, a želja nam je da se proizvodnja pokrene već početkom jula, a krajnji cilj nam je da fabrika ima više od hiljadu zaposlenih i da se celokupna proizvodnja izvozi u Rusiju i Kinu...".

Naravno, ovo su sada planovi koji se tiču gospodina Girlingera i njegovog porodičnog biznisa, i nemaju više nikakve veze sa interesima Srbije. Vučićeva izdajnička vlada odlučila je da "Mitros" spašava tako što ga se odrekla.

Umesto da država uloži novac u podizanje ovog nekadašnjeg giganta, pa da ga tek onda (ukoliko ne donosi profit) ponudi na prodaju, urađeno je ono najgore. Osiromašen je i na kraju skoro poklonjen. Zbog dugogodišnje materijalne bede i nezaposlenosti, vlastodršci su doveli radnike "Mitrosa" u situaciju da se danas raduju što će raditi kao najamna radna snaga (najjefitinija u Evropi) za austrijski "Girlinger".

U ovako izopačenom poretku, "Girlingeru" je sve dato na tacni. Naime, ta kompanija sada ima pravo da koristi Srbiju kao najpovlašteniju naciju u trgovinskim odnosima sa Rusijom. Takođe, dobila je školovane i vešte klaničare (po čemu su bili poznati u celoj nekadašnjoj Jugoslaviji), a takođe, i najbolju mrežu dobavljača, uzgajivača i prvoklasno poljoprivredno zemljište čija cena je neuporedivo veća od one smešne cifre koju su Austrijanci ponudili.

Prva prodaja "Mitrosa" dogodila se marta meseca 2005. godine. Prodat je Rodoljubu Draškoviću, vlasniku koncerna „Svislajon Takovo" za 36,1 milion dinara, uz obavezu da preuzme finansijske obaveze firme, među kojima je najveća stavka potraživanje 930 radnika od oko 1,2 miliona evra za zaostale plate i regrese. Umesto toga većina zaposlenih je dobila otkaze, a jedva njih 150 je ostalo na poslu. U posedu „Mitrosa" tada je bilo i 22 hektara zemljišta, nova hladnjača od 6. 394 kvadrata, kobašarija, klanica, poseban pogon za preradu živinskog mesa i savremena kotlarnica. "Mitrosova" klanica za svinje i goveda ima kapacitet prerade oko hiljadu svinja dnevno, a pileća klanica, sagrađena 1999. godine, 3.500 komada pernate živine dnevno. Sve je to bio odličan plen za organizovanu pljačku.

Ipak, kriminalna družina iz Agencije za privatizaciju, tvrdila je da je "sve u redu", navodeći kako je „U postupku kontrole utvrđeno da kupac nije dostavio dokaze koji se odnose na raspolaganje osnovnim sredstvima, izvršenje obavezne investicije i poštovanje socijalnog programa, pa mu je u skladu sa Zakonom o privatizaciji ostavljen naknadni rok. Postupajući po nalogu Agencije kupac je dostavio dokaze da je izvršio svoje ugovorne obaveze".

Ali, para i dalje nije bilo. I Drašković je, kao i drugi tajkuni u Srbiji, hteo da dobije mnogo veće za mnogo manje.

Kada je već bila u većinskom vlasništvu "Svislajona" usledilo je "deljenje" fabrike na manje celine, a neki "sektori" su jednostavno preregistrovani za druge poslove i delatnosti. Tako je ovaj nekadašnji gigant klanične industrije odveden u stečaj. Pre privatizacije ova fabrika je imala 1. 200 radnika a na kraju, uvođenje stečaja je dočekalo 145 radnika.

Usledile su godine planskog propadanja. Radilo se u prostorijama bez struje, vode i telefona. Počele su da se dešavaju i opasne havarije u krugu fabrike. Kad je kap prelila čašu, početkom avgusta meseca 2011. godine, 300 bivših radnika "Mitrosa" došlo je ispred zgrade preduzeća, tražeći od državnih organa da okončaju stečaj, koji je trajao dve godine. Delegaciju radnika koji su radili u "Mitrosu" primio je tadašnji (gle čuda: i sadašnji!) gradonačelnik Branislav Nedimović i obećao im da će sve učiniti u traženju poslovnog partnera.

Na žalost, radnici su nastavili da odlaze iz firme bez otpremnine i plate, a objekti, zgrade i mašine su propadali.

Nijedan dinar nije uložen u ‚"Mitros" a obećano je svašta. Preduzeće je pre prodaje Rodoljubu Draškoviću i njegovom "Svislajonu", imalo prodavnice u 25 evropskih zemalja i u bivšoj Jugoslaviji, a prema procenama eksperata njegova vrednost iznosila je oko 28 miliona evra.

Pre Draškovića, haos u "Mitrosu" pravilo je i preduzeće Dragomira Markovića iz Surčina, "Organik lajf" (nekadašnji "Krmivoprodukt"), uzgajajući na "Mitrosovim" farmama bolesnu živinu.

Mnogo ranije, "Mitros" je bio jedan od simbola jugoslovenske privredne moći. Dnevno je ova mesna industrija klala više od hiljadu svinja, a svoje mesne prerađevine izvozila je u 25 zemalja, sa velikim uspehom. U to vreme, skoro da nije bilo porodice u Sremskoj Mitrovici, koja nije imala nekoga ko je zaposlen u "Mitrosu" ili ko je bio makar indirektno uključen u veliki sistem na kome je "Mitros" počivao.

Gledajući šta je dobio za novac koji je uvredljivo mali, "Girlinger" je za sebe napravio odličan posao. Tako dobro nije prošao ni u siromašnim zemljama poput Rumunije i Bugarske, gde je takođe kupio fabrike koje nisu ni izdaleka imale takvu tradiciju i takav kvalitet proizvoda kao "Mitros".

Bivši radnici i mali akcionari "Mitrosa" i danas vode maratonske sudske sporove sa svojom bivšom fabrikom, i sada očekuju naplatu svojih potraživanja, a neki od njih, ponovo i radna mesta. Međutim, Johan Girlinger je pominjao nekakvu "prvu fazu" u kojoj je spreman da zaposli 300 radnika. A, kada će se doći do te "prve faze" i da li će, niko ne zna. Nekada, u vreme jugoslovenske države, "Mitros" je zapošljavao skoro dve hiljade radnika, pa je i sa tim brojem zaposlenih jedva stizao da zadovolji sva tržišta na kojima se pojavljivao u zemlji i svetu.

Vučićeve parole da će uz "Girlinger" početi da stižu i kompanije koje će "ulagati u povećanje kvaliteta i genetskog potencijala stočnog fonda u Srbiji", samo su još jedan primer licemerja i beščašća ovog bolesnog autokrate.

On, naime, računa da će nemački gigant u proizvodnji mesa, "Tenis", izgraditi šest farmi širom Srbije, od kojih će dve biti u Sremskoj Mitrovici. Tako bi se austrijsko-nemački stočarski i agro-biznis u Srbiji potpuno zaokružio. Srpski radnik i srpski poljoprivrednik, surovo su izbačeni na ulicu. Za njih je, u najboljem slučaju, predviđeno da nadniče kod novih gazda, kao u vreme okupacije, sa najmanjom platom u Evropi, bez prava na sindikalno organizovanje i sa stalnim strahom od otpuštanja.

A 1. I masoni masovno pelješe Srbiju

Aleksandra Vučića je u Veliku nemačku ložu učlanio Oswald Kessler iz Beča. Vučić svojoj braći poklanja srpske firme, zemlju, teritoriju. Kessler mu otvara vrata kod austrijskih ministara i nemačkih privrednika. Ako se ovaj bolesnik ne otera s vlasti, šteta koju čini Srbiji je nenadoknadiva. Njegovoj masonskoj braći treba poručiti da će ih uskoro Srbi oterati iz Srbije motkama.