Ако српски лингвисти коначно не схвате и своју улогу, неће бити ускоро правих лингвистичких решења и нормирања српског језика и писма
Наш лични „проблем“ и „проблем“ „Ћирилице“ у „неспоразуму“ са српским
лингвистима није у начину „комуникације“, него у томе што српски лингвисти у институцијама не примају никаква „објашњавања“. Нама понеко злурадо приговара због „неуспешности“ у објашњавању проблема лингвистима. Као да неко брани било коме да им он боље „објасни“ проблем у вези с лингвистима.
Није, наравно, проблем у начину објашњавања, него у игнорисању било каквог озбиљног објашњавања код српских још „нелустрираних“ с(е)рбокроатиста. Реч је о људима који и сами виде да нешто много није у реду са српским језиком и често и сами о томе говоре, али они још никако да себе повежу с тим. Они су стигли данас тек дотле да виде да то шта се догађа са српским језиком ништа не ваља, али „сваљују“ проблем на „државу“ (изгледа и на новац), а себе се још нису сетили. Држава ипак није лингвистичка институција. И довољно је што су данашње државне институције макар дигле руке од лингвистике. Сад је, ваљда, ред да се српски институционални лингвисти мало позабаве собом и својом улогом у сваковрсном разбијању српског језика и, нарочито, затирању српске азбуке. Требало би макар да признају да су тешко злоупотребљавани стотинак година и да би коначно ваљало да се освесте, а не да буду сујетни и игноранти на то што им Збиљић и још понеко покушава отворити очи и да им укаже д они имају у томе важну улогу. И да су за ту улогу прилично добро плаћени с обзиром на многе друге послове у овом народу и држави.
Ми имамо често случај да и ових дана поједини лингвисти у институцијама виде и говоре о уништавању српског језика и, нарочито писма, али још нису стигли на прави траг да би схватили да су они у томе, не само данас, кључни кривци и да смање сујету и игноранцију према онима који им на то указују петнаестак година, али се то од њих одбија јер не могу још да замисле да је лингвистичка лопта одавно у њиховом дворишту, али она мирује. Нико да је покрене. Нико да „шутне“ директно у проблем. Као да је све у српском језику и писму лингвистички исправно и на своме месту.
У нашој нешто „оштријој“ речи данас у оквиру Удружења „Ћирилица“ и уназад две-три године треба узети као последицу чињенице да су Удружење „Ћирилица“ и моја маленкост имали најмање десетак година најпре мирног указивања на проблеме и њихову улогу крајње пажљиво, толерантно и уз велико уважавање њихове улоге која је била под пресијом и стегама већ шест-седам дугих деценија. Они су, међутим, одбијали чак и сваку помисао да размисле о себи и свом раду у ранијим и данашњим стандардизацијама српског језика и никако још ни да помисле да они у томе имају макар мали грех. На њихов грех нешто оштрије је од лингвиста указао само проф. др Милош Ковачевић, а проф. др Драгољуб Петровић је у својим књигама најоштрији критичар стања српског језика и српске ћирилице, али и он лингвисте не спомиње, јер их сматра недужним или их превише „тетоши“ из „колегијалности“. Ипак, о њиховој улози мора се озбиљније говорити, јер се, иначе, никада неће освестити ако им се не укаже и ако они не схвате макар да су били злоупотребљавани. Они ни то још у институцијама нису признали. А о разним фалсификатима и нетачним елементарним чињеницама („општесрпска латиница“, „Вукова општесрпска латиница“ у српској лингвистици и филологији и да не говоримо овом приликом.
