Piše: Miroslav Janković, novinar
Drašković je Vuk koji je u poslednjih tridesetak godina više puta promenio političku dlaku. Ali, ovo njegovo najnovije “linjanje” sramotni je zmijski svlak tog političkog lažova i prevrtljivca
Odavno jedna reč, i još pritom laž, nije tako bolno uvredila i zabolela Srbe, tj. one koji se još ne stide i ne boje da se tako osećaju, kao izjava Vuka Draškovića da su srpske granate ubile 12.000 civila u Sarajevu, a od toga 2.000 dece.
Što ne pojasni, kojih civila Vuče, imaju li oni svoje nacionalno ime, jer se i ratovalo i pucalo zbog tih imenica i pojmova.
Drašković je Vuk koji je u poslednjih tridesetak godina više puta promenio političku dlaku. Ali, ovo njegovo najnovije “linjanje” (prolećno odbacivanje zimskog krzna) sramotni je zmijski svlak tog političkog lažova i prevrtljivca, kakvog odavno nije rodila naša majka. Još od vremena kada je pre petnaestak i više godina izgubio vlast i moć među Srbima, on od tada počinje sve jače da “zavija” nad njihovim ratnim krivicama i zločinima, kojih nesumnjivo bijaše, ali ni blizu onoliko i pogotovu ne onih koje Vuk iz svojih čeljusti sipa u javnost.
Nakon što je hraknuo na sarajevske srpske žrtve, Vuk je potom kazao da cela Srbija treba da podeli sudbinu nacističke Nemačke, prizna ratne poraze i zločine, podvije rep, savije kičmu i svu krivicu za devedesete primi na sebe.
Još je Stevan Sremac na početku 20. veka jetko primetio da mnogi Srbin kad izgubi vlast, te postane nevažan ili nezavisan, odmah pređe na suprotnu stranu. Kao da je u Vuka gledao, dok je to zapisivao.
Zašto Vuk otkopava sarajevsku ratnu grobnicu ovakvim izjavama? Verovatno je nanjušio neku korist od vidljivog, dolazećega jakog vala progona svakojakih ratnih krivaca koji žive u Srbiji i čijim sudbinama Srbija mora da kaldrmiše uski, dugi i krivudavi put ka Evropi. O.K.
Vukovi ionako žive od mesa tuđih života. Ali, zašto zaboravlja svoju ulogu u svemu tome? Seća li se Vuk početaka ove naše sveopšte kalvarije, što bi rekao Krleža. Seća li se osamdesetih i svog romana “Nož”, koji je razbuktao stare strasti, omraze i prokrvario nezarasle rane između Srba, Hrvata i muslimana. Seća li se svojih tadašnjih izjava i reči da će “odseći ruku svakom muslimanu koji tom rukom digne turski barjak u Raškoj”, pomisli li katkad, kad ostane sam sa sobom (a neki cinici smatraju da je to najgore moguće društvo) da je njegova krivica za potonji ratni požare povelika. Da je bio među prvim ratnim huškačima na ovim prostorima, a u Srba možda i prvi.
Sarajevo je najmisterioznija i najdublja srpska rana u proteklom ratu. U njemu je ratni požar, u kome je izgorela zajednička Bosna, i zapaljen. Tu su osnovane nacionalne partije koje su rat i htele i pokrenule. Grad je gorieo i s vana i iznutra tri i po godine, u njegovom pepelu je sahranjeno hiljade života, ali srpskih daleko najviše.
Prema mnogim procenama i ispitivanjima, oko 8.000 Srba iz Sarajeva leži neznano gde, mnogi u vrtačama i kazanima oko samog grada. Po tome je Sarajevo drugi Jasenovac.
Zna li Vuk da su srpske granate sa okolnih brda ubijale bez ikakve “nacionalne navigacije”, da su muslimanske paramilicije vršile svakodnevne odmazde i likvidacije Srba civila, da bi se osvetile za smrti svojih Sarajlija, ali i za vojničke poraze na drugim mestima. Ubijali su Srbe i da im uzmu imovinu, uzimali su im novac da ih (kao) izvedu iz grada a onda bih odveli pod snajperski metak. Ubijali su ih i da dođu do njihove lepe žene i kćerke.
U Sarajevu je postojalo oko 140 logora za Srbe, u kojima je silovan veliki broj Srpkinja. Formirana je 2006. godine Komisija za utvrđivanje istine o stradanju Srba i ostalih u Sarajevu, koja je radila samo pola godine, jer su je bošnjački članovi minirali. Radeći u njoj, saznao sam na primer i za ovaj način likvidacije Srba u ratnom Sarajevu: kriminalci uhvate Srbina koji ima dobar stan, izvedu ga na terasu i ubiju tako što ga bace na pločnik. Potom pozovu regularnu policiju da napravi uviđaj, ali kako? Privedu druge Srbe, “očevice”, koji potvrde i potpišu da su videli da je čovek sam skočio sa terase svoga stana, da je izvršio “samoubistvo”, jer mu je dodijao rat ali i “sramota što njegovi pucaju s brda”.
Bošnjačka strana danas ima u svojim dosijeima mnoštvo takvih “verodostojnih” zapisnika o srpskim ratnim samoubistvima. A mi, eto, imamo Vuka Draškovića! Političku pudlicu koja puže i liže tabane svakome ko ga može ponovo popeti na bilo kakvo brdašce nove vlasti i moći, bacajući iza sebe i u sebe zaborav o sopstvenoj krivici i odgovornosti za krvave devedesete.
Taj deo sećanja on je slatko prespavao, ispisujući Srbima danas, kad im nije mnogo lakše nego u devedesetim, novu narodnu sentencu: Srbin je Srbinu Draškovića vuk.
(Novosti)