Амбасадор било које државе, као изасланик њеног председника, руководства и политике, морао би бити оличење своје земље у земљи у којој је примљен и у којој је добио агреман. Морање за српске амбасадоре, како изгледа, не значи да они и
стварно морају бити њено оличење. Или можда баш јесу?
Да видимо зашто!
Ако држава и њена влада не стварају повољну слику о Србији и Србима у свету, зашто би то морао чинити њен изасланик? Ако држава не штити своје грађане у Србији и ван Србије, зашто би то морао чинити њен амбасадор? Ако држава не поштује Устав, зашто би га он поштовао?
Тако посматрано, данашњи амбасадор Србије у Словенији је оличење своје државе. Његово (не) поступање је у складу са државном политиком Србије, па је чак у нечем и напреднији од актуелне српске напредне власти.
Указом бившег председника Србије Бориса Тадића, Александар Радовановић је 09.12.2011 године постављен на место које и данас обавља, уз напомену, да је од 2009. био саветник за спољну политику тадашњег председника Владе Србије Мирка Цветковића. Ступивши на дужност, нови амбасадор затиче у српској амбасади у Љубљани Александру Станковић, кадар Демократске странке, са завршеном средњом школом, која је под сумњивим околностима докторирала а затим постављена на место више саветнице за политичка питања. Упозорен од Србина који живи у Словенији да је Станковићева огрезла у корупцију, Александар Радовановић не реагује, већ је и штити. Станковићева користи наклоност свог шефа, ангажује СОВУ – (Slovenska obveščevalno-varnostna agencija), која на захтев амбасаде, 20. априла 2012 године, у 9 часова, посећује Србина у његовом словеначком стану и започиње над њим тортуру истражних радњи. Епилог немилог догађаја је правоснажна пресуда, а без рочишта, доказног градива и права жалбе, којом је Србин осуђен на казну затвора до 30. дана и то због откривања сумњивог конфликта интереса у којем се нашла Александра Станковић.
Таквим поступањем, амбасадор Радовановић је дрско прегазио Устав Републике Србије, члан 13, у коме се каже, да Република Србија штити права и интересе својих држављана у иностранству. Чија је права штитио амбасадор у конкретном случају? Али, то није једини грех амбасадора Радовановића. Половином октобра 2012, у емисијi словеначке телевизије „Интервју и тачка“, на питање водитељке: „Да ли говори словеначки“, он одговара да не, али да говори регионалним језиком, и исправља водитељку недозвољавајући јој да српски језик назива српским, већ каже да је то регионални. Признаје, да постоје босански, хрватски и тај како га је водитељка назвала српски језик, мада по њему није лош израз регионални есперанто језик. „Са словеначким колегама говорим регионалним језиком, изјавио је српски амбасадор у Словенији. (Погледати од 17:44 мин – до 19:00 мин)
https://www.youtube.com/watch?v=JXZp2UTKlDE
Оваквом изјавом и односом до српског језика, амбасадор Радовановић је по други пут, на најгрубљи начин прекршио Устав Републике Србије, члан 10, у коме дословно пише: У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
Ако се притом изврши увид у званични портал амбасаде још једном ће се потврдити да се заиста Устав не поштује, и да им је портал исписан, како амбасадор рече, регионалним есперанто језиком.
Како се не би читаоци довели у заблуду да „кадар“ Бориса Тадића и Мирка Цветковића ништа не ради, вредно је споменути да је српска амбасада из Љубљане, као наручилац, 14.11.2014. године склопила уговор о оперативном лизингу са фирмом Porsche Leasing SLO d.o.o. за набавку службеног возила за потребе амбасаде, а вредност уговора о набавци је 26.319,45 евра са порезом, и периодом важења уговора на 48 месеци. С обзиром да се у склопљеном уговору за набавку аутомобила ради о оперативном лизингу, треба знати да је то практично изнајмљивање аута од власника – лизинг куће, и да аутомобил није нити ће бити власништво српске амбасаде односно Р. Србије, стим да корисник по истеку договореног периода има могућност да возило откупи. Занимљиво би било сазнати шта се догодило са аутомобилом који је српска амбасада употребљавала за време мандата бившег амбасадора Предрага Филипова, као и шта ће се догодити са овим аутомобилом по истеку периода од четрдесет осам месеци? Да ли је то српска пракса, и да ли је паметно да се толики новац баци у ветар за нешто што неће бити власништво Србије. Није ли постојало неко друго јефтиније, а практичније и трајније решење?
А само пар дана пре тога, 27.10.2014. иста амбасада је склопила и уговор о замени итисона у стану домара за 2.189,30 евра као и у секретаријату амбасаде за 2.193,74 евра.
Да ли ће у овом тешком тренутку за Србију и њене грађане порески обвезници бити ти који ће изнети на својим леђима и ово, још једно у низу расипништва српске амбасаде? Да ли су дужни мирно и ћутећи толерисати бахатост када службеници те амбасаде, почетком марта ове године, одбијају пружити помоћ групи малтретираних српских туриста из Београда уз речи: „Нисте први који се јављате и жалите због проблема на царини. Ми се не желимо мешати и замерати Словенцима са којима смо у добрим односима. Жалите се словеначкој амбасади у Београду“.
По речима ових „дипломата“ изгледа је словеначка амбасада у Београду, а никако српска у Љубљани, дужна штитити српске држављане у овој подалпској земљи. А да ли је то баш тако?
Да ли се рад и пословање амбасаде Републике Србије у Словенији, по угледу на државу Србију одсликава у Аристотеловој тврдњи: „Истинско богатство није у власништву над имовином, већ у праву да се она користи“.
Ако је тако, на основу примера српске амбасаде у Словенији, а изгледа да јесте, није чудо што смо као земља у огромном дужничком ропству, када амбасади не смета да безпотребно задуже Србију за додатних 30.000 евра, а да притом Србија не постаје власник ничега. Или, можда ће неко и бити власник? Ко је тај неко? Није ли време да се политици стида од сопственог језика и политици таквих дипломата по свету, нарочито у Словенији, каже: Доста је било, јер од вас нема користи ни Србија, ни Срби у Словенији!
Па ко онда има користи од таквих?
