Ono što im ne pišem, a o čemu ne prestajem da mislim - neka su proklete pare i neka je proklet svet u kome je bitniji frižider nego očeva ljubav, poslednje je što je Đorđe uspeo da jasno kaže pre nego što mu je grudi "pocepao" jecaj koji je bilo teško zaustaviti

Đorđu Joksimoviću (44), nezaposlenom limaru iz Kragujevca, Centar za socijalni rad oduzeo je troje dece nakon što je njegova supruga, iznurena siromaštvom i slomljene psihe, doživela nervni slom. Ona je uzela za ruke njihovo troje sitne dece, odvela ih pred kapiju firme u kojoj je Đorđe proveo 22 godine, i zapretila da će deci učiniti neko zlo ako joj muža ne vrate na posao.

Deca su odmah smeštena kod hranitelja, njihova majka na psihijatriju, a Đorđe je ostao da kao i svaki siromah zajauče- sirotinjo, i bogu si teška! Đorđu Joksimoviću deca su oduzeta 11. marta, na dan kada je njegova supruga doživela nervni napad.

Od tada njemu niko ne može da obasni kako to da “tata koji voli” nije jače od “tata koji nema para” i kako to da socijalni radnici, šćućureni iza paragrafa zakona, ne mogu da vide značaj ljubavi dece i oca.

– Morali smo da odemo iz kućice gde smo nekada živeli, preselili se, ja sam bez posla, moja supruga to nije mogla da izdrži. Slomila se ona, ali nisam ja! Moju Bebu, Laru i Mariju su mi odveli istog dana, dok sam ja bio u nadnici, a supruga je završila u bolnici. Nije im bilo dosta da mi tri ćerkice uzmu, nego su ih dali hraniteljima u susednoj opštini Topola – pored svih hranitelja u Kragujevcu, grcajući u suzama svedoči ovaj čovek.

Obećano mu je da će mu se deca vratiti za 15 dana, ako im opremi i okreči sobu i uvede vodu. Nadničio je danju i noću i to učinio. Kada je prošlo dve nedelje, deca nisu vraćena. Đorđe je u Centru za socijalni rad štrajkovao glađu, ali je prijavljen policiji.

Pešice je otišao u Vladu Srbije preklinjući da mu se deca vrate, ali tamo je dobio samo sendvič i obećanje koje je za njega sada najveća svetinja. U Centru mu je nedavno kao uslov postavljen i frižider, mada porodica ima zamrzivač.

– Proklinjem dan kada je čovek smislio pare! Ja sam otac, bog neka mi oprosti, ali decu volim više nego boga. Vratite ih njihovom tati! Umreću ako ih još jednom budem gledao kod hranitelja u Topoli, ako budem slušao njihov plač dok odlazim, preklinje ovaj čovek.

Đorđe Joksimović crnački je radio dva meseca i uspeo jednu sobu da okreči u roze, da kupi platnenu šarenu krpu i njome ukrasi sto. Na tom stolu je cveće, da sve bude spremno ako Centar za socijalni rad iznenada dovede Bebu, Laru i Mariju njihovom tati.

Na krevetu je odelce koje su komšije donele, igračke koje su prijatelji od svoje dece uzeli ne bili tako Đorđu povećali šanse da mu se deca vrate. To odelo sablasno deluje na krevetu, kao da će iz njega svaki čas izroniti tri devojčice kojima je namenjano.

– Stavio sam to odelo pa ga gledam i maštam da su to moja deca. Onda poželim nešto da im kažem, a ne mogu “praznom” odelu. Onda sam uzeo papir i počeo da pišem. Kada sa nadnice dođem kući, sednem, plačem, i pišem deci.
Foto: Telegraf

Ono što im ne pišem, a o čemu ne prestajem da mislim- neka su proklete pare i neka je proklet svet u kome je bitniji frižider nego očeva ljubav, poslednje je što je Đorđe uspeo da jasno kaže pre nego što mu je grudi “pocepao” jecaj koji je bilo teško zaustaviti.

Đorđeva deca uz njega neće moći da imaju dobre telefone, čak ni pristojne patike. On ipak misli da za vaspitanje valjanog čoveka to nije najbitnije.

– Danas sretoh opet decu iako mi ne javiše, da l’ je sreća ili tuga, mene njima podariše. Ja sam srećan i tužan, a i oni su isto tako. Znaj da nam u srcima uopšte nije lako. Zašto deca da mi pate, ako hoćeš mene vređaj. Znaj da njima ja nikad neu okrenuti svoja leđa, reči su koje siromašni otac u gluvoj sobi piše kada se vrati bilo iz Centra, bilo iz nadnice.

Centar za socijalni rad saopštio je u vezi ovog slučaja da “preduzima mere urgentne zaštite njegove maloletne dece”. Centar je saopštio i da je postupao po članovima 12, 332, 34, 35, 39 i da je postupak sproveo u skladu sa članom 282 Zakona o opštem upravnom postupku.

U saopštenju se ne pominju očinska ljubav, dečija patnja, detinjstvo, poverenje u odasle, sigurnost, plač.

(Marija Raca)