Јосип Броз, звани Тито, додељује Иви Андрићу
Орден јунака социјалистичког рада
у Скупштини Београда 10. октобра 1962. године

Бити будала на Балкану је данас
врлина и испољавање права човјека.
                               Милорад Екмечић

Ми се у Србији морамо понашати
као у земљи коју смо окупирали.
                               Јосип Броз

   У раду  износимо разлоге због којих је Андрић као  један од идеолога српско-хрватског уједињења, у језичком смислу остао једини хрватски скерлићевац, што је у стварности значило најконсеквентнији антивуковац, а ипак је своју књижевност сврстао у корпус српске књижевности. Након изнесене аргументације закључујемо да је то био чин католичког лаика за кога хрватство није било историјски и национални мит; зарад кога  је био спреман  да  цјелокупну  своју књижевну умјетност  стави у сврху ширења хрватског имена  којим се на исти начин брисало и потискивало српско.  Признајући етнолингвистички критеријум националне  диференцијације Андрићево дјело припада систему српске књижевности будући да је написано на српскоме језику.
                                                          Дует: Крлежа и Андрић

                                                Јагићево хрватизовање српства

    1. Системска асимилација Срба у хрватску нацију провођена је у првом реду путем католичења. Међутим, покатоличени  Срби    тешко су прихватали хрватство јер нису знали хрватски језик те стога нису имали осјећај припадности хрватској нацији. Беч се досјетио  да ријеши проблем тако што ће хрватски језик, под лажним именом „дијалекат“,  просто да избаци из службене употребе и да уведе српски који су звали српскохрватским, тако да су  Хрвати једини народ на свијету који не користи свој национални језик него језик покатоличених Срба. Да би се тим лажним Хрватима који су били изабрани да постану темељ вјештачке хрватске нације обезбиједио легитимитет  кренуло се у  крађу српског духовног блага коју је пратило беспоштедно хрватизовање. Отпочело се са  српским језиком тако што је  за степен „снижено“ његово значење, на ниво штокавског дијалекта, какав статус су задобили и чакавски и кајкавски језик. Потом је штокавски „дијалект“ дигнут на ниво језика и проглашен хрватским што су  Срби католици здушно прихватили. Био је то начин да се  Срби преведу у Хрвате при чему су у увјеравању да је штокавски дијалект хрватски предњачили  римокатолички свештеници. Под привидом научности, објашњено је како се сваки народ мора да ослободи неког од дијалеката да би се за књижевни језик стандардизовао само један. И док је старохрватски као аутентични језик пропадао, хрватско име се незауставиво ширило на све српско, посебно на српску књижевност.
                                                                  Ватрослав Јагић
    Хрватизовање српске књижевности отпочео је да проводи  Миклошичев ђак  Ватрослав Јагић, одмах у години након Вукове смрти; тај по рођењу кајкавац  из Вараждина, као и Људевит Гај, који се осјећао  Хрватом, премда је свој матерњи језик проглашавао словеначким јер су за њега прави Хрвати били Славонци, они за које се већ тада говорило да су Срби!
    Јагићев концепт у одређивању националног језика и књижевности, утемељен на принципу вјере, којим је била озакоњена отимачина највреднијег српског духовног блага,  колико год да је дуго трајао, показала се ипак привременог карактера као што су привремене све западне научне истине. Почивао је на лажном догмату за који су сви знали да је лажан, али су се сви сагласили да га  узму за истинит, по коме  су Срби и Хрвати један народ  који се разликује само по вјери. Главни Јагићев проблем био је да  хрватско име наметне српском језику, при чему су за њега  Срби католици били исто што и Хрвати. Наметање хрватског имена српском језику и књижевности отпочело је управо са овим бечким катедристом  који је у години Вукове смрти прогласио истовјетну хрватску и српску народност  и тако, у једној прозирној и циљаној рационализацији,  наментуо Србима хрватско име, што је извршено путем југословенске књижевности којом је била  уједињена српска и хрватска књижевност.
   2.  Јагићев наук устремљен је био ка преотимању  српске културе и претапању у хрватску, што је било подржано и од намјесника у Босни, Бењамина Калаја који је тврдио да ће све што Хрвати буду преотели од Срба на крају припасти Аустроугарској.
    Веома дуго Јагић  је у сербокроатистици био „велики“ зато што је био први који је српској штокавској књижевности преварантски  придодао чакавску и кајкавску, путем критеријума вјерске припадности и од тога галиматијаса направио књижевност Хрвато-Срба, тј.  југословенску књижевност. Исто је урадио и са језиком, додавши му чакавски и кајкавски дијалекат, а уистину језик, што код Вука, бар декларативно, није долазило у обзир премда је у стварности било сасвим другачије. Тај потез био је од стратешког значаја, учињен у духу штросмајеровског југословенства да би од  тада почели да дејствују двоструки аршини западне науке па су се под Југословенима  поимали Срби, Хрвати и Словенци, а према Јагићу Срби и Хрвати. Назив Југословени Јагић поима као „земљописни“ назив, а књижевност Срба и Хрвата схвата југословенском књижевношћу у ужем смислу те ријечи, при чему је оно што је било српско, преименовао у хрватскосрпску књижевност придруживши јој  и кајкавску књижевност.  По истом принципу Јагић је српском језику додао хрватско нарјечје, чакавско и новохрватско, кајкавско, назвавши заједнички језик хрватским и српским.   Управо је Јагић у име бечке школе мишљења увео нови принцип националне и књижевнојезичке идентификације  на темељу вјерске припадности и на основу писма па су по тој новој класификацији Хрвати били католици који пишу латиницом, док Срби православци пишу ћирилицом.
    „Овом некоректном операцијом сабирања и делења дошло се до цепања српске књижеввности  и српског народа и, на рачин тога, до увећања хрватске књижевности и народа.“
   3. Са Јагићем је отпочело преслојавање  српске књижевности не само у синхронији него и  књижевне прошлости, одвајање од бугарске и руске и приближавање хрватској књижевности. Овај панхрватски идеолог скресао је средњовјековну књижевност  не налазећи у њој скоро никакве вриједности, окомивши се на „бизантизам“ те културе.  „Јагић више не импонује ставовома и оценама које је изрицао, већ начином како се довијао да на уверљив начин брани неприхватљиве ставове и да намеће неприхватљиве тезе,“  став је Петра Милосављевића, новосрбистичког систематичара српске књижевности поводом овог „домољуба“ који је филологију ставио  у службу прохрватске политике  о чему свједочи Јагићево отворено залагање за босански језик. Неконзистентни принципи класификације овог некадашњег љубитеља православља који је  једно вријеме, живећи у Одеси и Петрограду као професор  чак хтио да буде сахрањен по православном обреду, скончали су у отвореном великохрватству пангерманско типа,  које се у данашњици реализовало у геноцидном, етноцидном и биоцидном чишћењу Хрватске од Срба, чије је уништење заговарао и Хитлер  тврдећи да се „не смије дозволити да на Балкану ојача народ  који има осећање за политичку мисију. Срби су управо такав народ. Они су доказали велику државотворну снагу.“

                     Тројни идентитет: по вјери, језику и самоопредјељењу

        1. Откад је Беч замијенио илирство југословенством биле су порушене све бране Запада према Србима. Југословенство је био специјално осмишљено за Србе, тачније, против Срба, како би их расцјепкали путем преименовања у нове нације, Бошњаке, Црногорце, Македонце и Хрвате. Циљ југословенства  био је да се хрватство и српство помијешају, у чијој позадини је  „једна нездрава амбиција која се досад за Хрвате показала плодоносна: ширење језичког и етничког простора на рачун Срба, чиме се овима (Србима) одузимају и људи и језик и књижевност. Те опасности Срби још увек нису довољно свесни: тачније, не  дозвољава им се да је буду довољно свесни.“   Један од оних који је подстакао фалсификовање и разбијање српског идентитета у књижевности слабљењем њених духовних веза са православљем био је  Иво Андрић,  водећи агитатор Новосадског договора код Срба, којим је поред назива „српски“ уведен као равноправан „хрватски“ језик, а српска ћирилица  осуђена на одстрел наметањем Србима хрватске латинице, али не и Хрватима ћирилице.
     Андрић је наставио да проводи Јагићев план латентног  десуверенизовања и асимиловања српске културе и књижевности, који се одвијао под идеологијом интегралног југословенства и лажним изговором борбе против српског хегемонизма. У колонизовању свијести и успостављању контроле над  српском књижевношћу изузезно мјесто припало је овом јагићевски званом Хрвату или вуковском Србину - католику, што је било једно те исто, али је створило такву буку у комуникационом каналу да  се до данас полемише о Андрићевом националном идентитету; зато што нико није хтио да  уочи пишчево  субверзивно означитељско поигравање јагићевским и вуковским концептом у идентификовању националног идентитета,  потеклим из србофобног хабсбургизма који је тако отровно умио да хипнотише Србе.  Од њега је подмуклије било једино тзв. демократско право на национално самоидентификовање, што је такође Андрић искористио кад се десет година уочи додјеле нобелове награде за књижевност од стране европске културне охолократије превратнички самодефинисао као  Србин, а властиту књижевност као  ону која припада корпусу српске књижевности.
     Сазрело је, чини се, вријеме да се Андрићево књижевно дјело смјештено  за владавине комунизма у српску књижевност сагледа  ван идеолошких оквира које је задавало титоистичко југословенство, а наметала  путем науке и образовног система сервилна сербокроатистика.  Ваљало би коначно  Андрићев избор сагледати у  контексту хрватских политичких акција којим је у посљератном времену успостављања тзв. братства и јединства  хрватски језик и хрватска књижевност  позициониран тако да буде не само  равноправан  са српским језиком и књижевности,  нарочито уочи Новосадског договора који је представљао српску националну и културну катастрофу, већ и надређен српској култури због потпуне превласти хрватских кадрова, што је код Срби створило дух самопорицања.  
                                Иво Андрић и злогласни удбашки зликовац Јово Капичић
   У таквом интермедијуму се Андрић као први предсједник удружења књижевника  Југославије и вијећник брозоморног трећег засиједања Авноја,  1951. године, у вријеме најцрње истраге против одлуке Информбироа и немилосрдних чистки југословенске културе и политике од српских национално опредијељених кадрова који нису хтјели дан „ревидирају став“ по питању Руса,  самопроглашава за Србина, да би се у децембру 1954. овај бивши краљев дипломата у служби свих режима пресвукао  у члана  комунистичке партије и у договору са Родољубом Чолаковићем постао посланик у Скупштини БиХ, а касније у Савезној скупштини ФНРЈ.
     2. У то титовско вријеме када је владао  јагићевски критеријум у националном опредјељењу по којем су сви католици припадали Хрватима,  а сви православци Србима, у коме су протежирани  хрватскополитички интереси у култури,   један краљев највиши дипломата постао је већ 1946. године „водоноша комунистима“, како га је назвао старији колега из краљевске дипломатије и књижевни критичар Бранко Лазаревић (1883-1968)  у свом тајном дневнику публикованом 2007. године под називом „Дневник једног никога“.  Лазаревић се пита зашто је то морао да постане, да се толико понизи? Да ли због неких досијеа који су комунисти можда имали? Међу њима можда  и онај који би открио да је Андрић био прикривени симпатизер четничког покрета и његовог вође, што се могло чути само као строго повјерљива информација, а што је било познато Лазаревићу одмах по ослобођењу, чији је син погинуо у четницима; који је био киван на „режимлију“ јер је имао сазнања да је Андрић током рата био загријан за четнике, премда се током окупације држао резервисано. Ова епизода у пишчевом окупационом животу звана „очијукање са Дражом“  говори да је његова повученост за вријеме окупације била привидна јер се био уплео у покрет отпора поставши члан Дражиног београдског одбора те да је чак поручио Дражи да подржава његову борбу  „да црвена куга не завлада Србијом“. Може се замислити колико је послије рата страховао да се не открије његово „очијукање“ са првим герилцем Европе који је једини  могао да нас спаси од „црвене куге“. Тој куги је и сам Андрић ускоро подлегао, како многи с правом мисле, из опортунизма и комформизма постајући  пријатељ Јосипа Броза , премда је рат провео под заштитом  београдске филијале Гестапоа и генерала Милана Недића.  Управо такав, Андрић се наједном  самопроглашава за Србина, а властиту књижевност самоодређује у контексту српске књижевности.
    Да ли је то био чин једног национално самосвјеног књижевника или је тај прелазак у Србе био у сврху хрватскополитичких културних интереса?
    Из данашње перспективе посматрано то Андрићево свјесно креирање српског националног идентитета било је утилитаристичко, у циљу десуверенизовања српске књижевности, у чему је престижно мјесто добио управо овај вуковски схваћени Србин-католик et alteri;  којем је припала  дужност да прихватајући српски национални идентитет по критеријуму личне самоидентификације као такав преузме кормило  богате српске књижевности. На тај начин је југословенствујушћи, латиномишљашћи и, не без пресудне важности, масонизовани „мајстор Иво“, члан београдске масонске ложе „Препорађај“, стекао  тројни национални идентитет, један по вјери,  други по језику, а трећи по критерију личног саопредјељења што  му је пружало могућност да  постане комунистички државни писац којег  се не може омеђити до краја ни по једном критерију класификације или теорије дефиниционизма јер би увијек остављао простор за одступницу одупирући се свакој, унапријед задатој подјели која би  га смјештала попут осталих писаца у унапријед одређену националну групу. Све то свјесно поигравање квазинаучним формулама пред очима кратковиде српскојезичке науке и образовног система омогућено је још од стране србофорног хабсбургизма који код Срба никада није силазио са власти, не само у домену језичке политике, већ до данас наставља да води перманентни крсташки рат против „јеретика и невјерника“, тј. православаца  кроз поништавање српске културе и традиције, језика и писма. Управо тај давно успостављени аустрославистички дрил у домену  књижевнојезичке науке   омогућио је да су  Срби овог хрватског „пребјега“ у српску књижевност прихватили као свог, а своје заборавили као туђе.
           Андрић,  који  је по рођењу био „књижевник западног вјерозакона“, како би га дефинисао бечки књижевни документ, самопрогласио се  за „књижевника  источног вјерозакона“ , тако што је подастрао властито књижевно дјело да му буде својеврсна демир-ћуприја на путу од Хрвата ка Србима, понијевши га са собом као својеврсну попутбину и улазницу у српску књижевност. Нико  од  Срба, одреда  кодираних југословенством коме су принијели своју душу и карактер, није смио ни да помисли да се пред њиховим очима одвија један судбински чин  по српску књижевност, њену природу и карактер: да се Андрић фарисејски пред очима духовно поробљених Срба само поиграва вуковском и јагићевском парадигмом у националном одређењу, првом, на основу језика, а другом на темељу вјере, произашлом из  старе бечке школе научних обмана када је у питању однос према српском духовном насљеђу, из чега се одмах могло закључити да ће Срби, на овај или онај начин вредновани,  увијек бити на губитку.
    Иво Андрић је имао  двојни идентитет, један национални,   јагићевски, по вјери и други интернационални, вуковски, према језику, да би му придодао и трећи, који је,  под плаштом демократског права на националну и језичку самоидентификацију, такође употријебио, а зове се „критеријум самоосјећања“. Био је то  посљедњи изум „бијелог“ човјека настао као продукт такве исте „бијеле митологије“ (Ж. Дерида), који је Андрић употријебио када се у личној карти извађеној 1951. самоидентификовао као Србин, иако је по рођењу био  вуковски србокатолик, што је друго име за  јагићевског Хрвата,  који  говори српским језиком, оним истим који, према Јагићу,  Хрвати називају хрватским, а Срби српским.
    Има ли разлике?  Суштински не осим што се ради о својеврсном лукавству ума и  Андрићевом огромном умијећу спиновања;  уистину, о вербалној гимнастици  која тако  лако  заводи Србе чији су  мозгови били  скувани у југословенском лонцу, а  који истог часа оболе од кокошијег сљепила кад се нађу пред вуковским „српским језиком“  видећи само означитељ „српски“, али не и поразно сазнање да се ради о својеврсном изневјереном очекивању у којем је под појмом „српски језик“ скривено кукавичје јаје у додатку - „Срба сва три вјерозакона“! Том, специјално за Србе осмишљеном означитељском субверзијом која лако одводи на стрампутуцу јер злочесто злоупотребљава наш перцептивни аутоматизам, обилато се служила и данашња мондијалистичка антисрбистика.   
    3. Мит о Андрићу-Србину пишчева је властита креација, њега и његових „добрих пријатеља“ који Андрићево име у данашњој БиХ користе у циљу унитаризације (натоизације) Босне и Херцеговине путем заједничке књижевности чији би највећи писац и код Срба, Хрвата, али и све толерантнијих Бошњака био управо Андрић. Унитаризација БиХ у пракси значи њено босанчење, а уистину, хрватизовање, на исти начин на који је преко ноћи  проведено хрватизовање тзв. бошњачког језика.  
    Пишчево својевремено „службено“ декларисање за Србина смишљено је било као покриће да може постати највећи српски писац, како би постепено сви остали српски књижевни великани, рачунајући и Његоша,   пали у засјенак, а његова звијезда, што вријеме   пролази,  сијала све јаче. Самопроглашење за Србина није било прожето никаквим духом самопорицања своје хрватске националности већ је, штавише, прожето духом самопорицања управо српске књижевности која се његовим стављањем на чело, чак и испред Његоша, на својеврстан начин хрватизовала. Шта је  значило  такво превратничко декларисање осим прављења  „ћумеза од мастила“ (Ж. Дерида) од властите националности, којим се не без дубоко осмишљеног разлога прелази у другу књижевност чиме се, коначно би то  ваљало признати, на симболичком нивоу минуциозно покрштава цјелокупна српска књижевност и то од врха,  од стране неког ко нипошто није могао да се оквалификује као „пребјег“.
    Андрићева „симболичка жртва“  означитељске је природе, принијета  у зениту титоистичке власти у којој је дискусија на ову тему била табуизована и лишена вјерског предзнака. Као таква, она је свјесно смјерала на тачно одређени учинак: да заглупљеним Србима који нису смјели да постављају ни питања на ову тему,  ослаби историјско помћење на своје књижевне великане и омекша српску националну самосвијест убиљежену у   књижевности као изразу духа читавог једног народа, како ју је дефинисала Хумболтова „теорија тла“,  тиме што ће јој као водећи национални писац бити (само)постављен дојучерашњи Хрват. У то име провела се  општенационална кампања промовисања  путем лажне науке сербокроатистике Андрића за српског писца коме је као антипод наметнут шовинистички Хрват Крлежа. Управо је Крлежа био онај који је чуо од вајара Антуна Аугустинчића како у Кварнерском заливу постоји острво мермера  на које би могли да смјесте информбировце, да би ту информацију, према тврдњама Јове Капичића, замјеника југословенске УДБЕ,  овај аустроугарски несвршени војни академац пренио Титу . То је довело до  промјене цјелокупне дотадашње културне политике којом су  отпочели да суверено владају хрватски кадрови; све зато како би Срби поступно изгубили свијест о величини своје националне, културне и књижевне традиције, њеном богатству, ненадмашној љепоти  и  укупном доприносу југословенској култури.
    Стога, својеврсна  историја унијаћења  путем промјене  свјетоназора код   Срба  као историjског народа не може да се напише без пресудне улоге коју је у томе мијењању свијести одиграо лажни „пребјег“ Андрић у сред титоистичке владавине безбожништва и лоше прикривеног србомрства које се окончало у голооточком гулагу у којем су завршили сви национално опредјељени српски комунистички кадрови. Остаје чињеница да је први који је измудровао то право на националну и књижевнојезичку самоидентификацију  био управо Андрић који се наједном, у сред владавине сербокроатистичког, а то значи  јагићевског вјерског принципа у идентификовању националне и књижевнојезичке припадности, самоопредјељује за српског писца. Већина Срба са ентизијазмом је прихватила овај пишчев лични избор, јер су се и сами нашли у процјепу између два конвертитства, идеолошког и националног, једног званог југословенство  и другог званог хрватство, што  су биле двије стране једног истог листа које су се наметале као пожељан образац мишљења и дјеловања.
     Хрвати  пак, и након Андрићевог самопроглашења за српског писца наставили су да га и даље својатају као свога писца о коме Борислав Михаиловић Михиз у књизи Аутобиографија  каже: „Католик из Босне, већ као гимназијалац опредељени југословенски националиста, марбуршки робијаш, песник младе хрватске лирике, дипломата троимене Краљевине, рођени ијекавац који оптира за екавизам београдског стила, писац људи сва три закона, због балканског вилајета, Андрић је био предодређен за интегралног Југословена и он је то несумњиво и био све до преокретне и сурово раздеоне 1941. године. Принуђен на поновни избор одабрао је да се врати у Београд и подели судбину српског народа.“ Поводом Андрићевог „преласка“ у Србе или, слободније речено, „пресвлачења дресова“, Михиз  износи свој суд: „Судбина је хтела да један од највећих српских писаца постане то својим сопственим избором. Андрић је изабрао нас, не ми њега.“
    Остаје нам у задатак  да потражимо одговор на питање  зашто нас је изабрао баш уочи Новосадског договора, а не док су се на Теразијама још љуљали лешеви објешених Срба о чијем страдању није оставио ни  редак?
      4.  Своју прву пјесми „У сумрак“  Андрић је објавио у „Босанској вили“ 1911. која је штампана на ћирилици и на екавици, а одмах потом објавио је шест пјесама у збирци Хрватска млада лирика на латиници и ијекавици и то као хрватски писац.
Иво Андрић после предаје акредитације Адолфу Хитлеру

                                Иво Андрић после предаје акредитације Адолфу Хитлеру

Његов потоњи синтетички национални идентитет резултат је смишљеног и циљаног кројења властите биографије и преобликовања хрватског националног идентитета од стране овог језуитског мудраца  који је још од младости био члан анархистичких тајних организација, од младобосанства у ђачким данима,  слободнозидарства са 27 година, до дипломатске каријере у којој је службујући у осам држава и десет градова пуних двадесет година од 1920-1940. доспио до мјеста замјеника министра иностраних послова Краљевине Југославије; који је блиско сарађивао са самим Адолфом Хитлером  који је лично био забринут за будућност овог дипломате те му је у то име спремно понудио на располагање вилу у Швајцарској након што су интервенцијом Велике Британије отпочеле демонстрације у Београду против Тројног пакта и пала одлука о казненој експедицији Њемачке против Југославије. Андрићев „избор“ био је вишеструко мотивисан и озбиљно осмишљен, а посљедице таквог плана најбоље су читљиве у садашњости у којој се након шездесет година од одлуке да пређе у Србе њему у част дижу каменгради док се двјестота Његошева  обљетница обиљежава више него скромним академијама уз отворену игноранцију српске власти која га третира само као црногорског писца док се за Андрића сви боре.
          Када је у питању „наш“ Андрић, његов помно искреирани национални идентитет из екс-југословенске перспективе личи на предобро испланирану позицију приповједача у Проклетој авлије, те „приче у причи у причи у причи“. Ради се о својеврсном технолошком  миксу са тезом и унапријед задатим циљем, „умјетнички“ реализованим од стране правог мага поетске ријечи, који  је знао  како да се поигра смисловима ријечи - да  нешто мање важно истури у предњи план, а оно управо битно остави у позадини, тако да све изгледа више него складно  и лежерно. Посриједи је била смишљена  игра „Аске и вука“ од стране овог вуковског Србина, у којој је Андрић по потреби могао да буде и Србин и Хрват и Бошњак /Босанац , али и европејац; који у Народној скупштини БиХ чак заступа као посланик свој травнички округ и свој „завичајни крај“,  a који би по потреби комотно могао  да пређе и у Србе  Мојсијевог вјерозакона, што је била више него значајна конекција на европску књижевност, чији маказари су онда и данас били управо јеврејски националисти и космополити.
       Наиме, тај зналац закона који управљају закулисном влашћу у центрима моћи, чији је члан и сам био и учесник у пресудним историјским збивањима по јужнословенски простор,  Андрић се могао да сврста и у јеврејске писце будући да је по заступљености јеврејских тема он  био више њихов писац од  многих Јевреја који су често бјежали од  отвореног националног самопредстављања.  За Андрића се пак  може рећи да је у најмању руку имао помно уштиману биографију о тројној припадности, српској, хрватској, босанској, али ништа мање и  јеврејској књижевности што га је нарочито препоручивало за Нобелову награду. Овај  извајани микс националних припадности једног литерате, дјело је мудраца, али и  мудријаша самопредстављања,  који се вехементно поиграо нашим  националистичким страстима, размеђицама и мегаломанијама. Спољна слика о  његовом националном идентитету била је тако  осмишљена  да  се  Андрићу, великом градитељу  духовних мостова међу народима и нацијама,  за живота подигне споменик као највећем   писцу српскојезичке књижевности, а да се у исто вријеме промовише као европски романописац, који ће као натконфесионалан и мултиетничан, једини са српскоштокавских простора да добије највеће свјетско признање у области књижевности. Управо  такву награду он ће симболички да придари српској књижевности, за коју је некоћ у докторској дисертацији тврдио  да је „никаква“, иако су, то је више него добро знао,    српске памтиље, епске народне пјесме, стваране под дуговјековним ропством под Турцима, спасиле духовни живот Срба, његов национални идинтитет и менталитет као и историски континуитет српске књижевности и културе; да не спомињемо како је захваљујући предкосовским и косовским пјесмама сачувана висока државотворна  самосвијест код Срба па су не случајно од стране Европљана те наше народне памтиље стављане  уз раме са старим грчким еповима.   

                                 Андрић - Макијавели српскојезичке књижевности

         1.  Скупоцјен дар какав је нобелова награда ни једна књижевност не  одбија па ни српска иако се радило о  награди додијељеној једном „фра Иви“,  како су га знали прозивати, који је у дисертацији величао фрањевачку књижевност, а кудио до ниподаштавања српску, ликвидаторски тврдећи да није дала никакав допринос духовном животу Босне под Турцима. Нобелова награда коју је унио у српску књижевност била је дар једног макијавелистичког Данајца, који је попут свог узора  знао да политика не подлијеже етичким принципима те му је, не случајно, управо овај завјеренички политички филозоф  са његовим ултимативним мотом: Циљ оправдава сва средства! - био узор  и инспирација.
           Андрић се никада и ником није оправдавао због чега је „прешао“ у Србе као што ни Хрвати никада нису признали због чега су „избацили хрватски језик кроз прозор и прихватили реформисани Вуков српски језик“ (М. Крлежа), јер би то значило да свој избор настоји да учини етички исправним. Не, он је знао да његов избор који је био стратешки осмишљен, јесте шаховски потез од  пресудне важности, дубоко промишљен од стране једног врхунског јансенистичког дипломате који је научио  тајну како се постиже власт и потом увећава; на који начин се поробљава један народ и њиме влада, будући да је и сам имао веома важну, али никад до краја расвијетљену   улогу у најсудбоноснијим догађајима по европску и свјетску историју,  као човјек из сјенке  у Сарајевском атентату, а потом као дипломата Краљевине Југославије у Берлину године 1941. Стога његов самоизбор  не подлијеже етичким већ, искажимо то  на трагу Макијавелијевог „Владаоца“ , неетичким принципима по којима у освајању политичке власти циљ оправдава сва средства, а Андрићев циљ је био да постане водећи југословенски књижевник. Савладавши технологију освајања власти , Андрићев интерес као несумњиво веома амбициозног књижевника који је у данашњици суверени владалац над цјелокупном српскојезичком књижевношћу, био је да као јагићевски Хрват, а потом вуковски Србин запосједне или, не бојимо се претешке ријечи, узурпира трон најбогатије, српске књижевности. Учинио је то у бијелим рукавицама, као прави завјеренички мајстор који зна  какву моћ има симболичка игра означитеља чију вјештину је  до савршенства изградила хабсбуршка судско-буржоаска администрација која је владала иза трона, али и слободнозидарска пракса.
    Он који је цио живот у професионалном, али и личном животу  био својеврсни завјереник, онај младобосански и масонски, а потом  дипломата европског ранга, да о  емотивним животним троугловима и не говоримо, о чему свједочи тридесетогодишња тајна веза са удатом Милицом Бабић, знао је такође како да своје књижевно  дјело у будућности испројектује и наметне да буде водеће не само у српској, хрватској или босанској већ да буде водећи књижевник у данас већ екс-јужнословенској, тзв. штокавској књижевности. Како би у томе успио, он је своју књижевност позиционирао тако да буде  водећа управо код Срба да би потом била водећа и код осталих народа. Као сваки „владалац“ који има у посједу одређену моћ, испланирао је како да је увећа у  чему није  имао никаквих обичајних кочница нити су га оне интересовале. Његова одлука да пређе у српску књижевност није била у вези ни са каквим хришћанским моралом већ са прагматичном политиком па и оном тзв. „културном“, коју је он мајсторски  изучио настојећи да га сви народи приме као свог, налазећи начин да успостави везе које ће почивати на захвалности, почев од тога да је пола нобелове награде  дао управо развоју библиотекарства у БиХ.           
    2. Велика грешка у интерпретацији Андрића као човјека лажне, испеглане биографије по принципу контроле ума и својеврсног „пребјега“ од кога је начињен култ личности који је годинама грађен кроз образовање и науку о књижевности, била би  кад бисмо томе давали некакве етичке конотације. Не, била је то одлука лишена моралних норми са којима нема додирних тачака, већ је резултат помног планирања.   Стратешки потез у позиционирању себе као „нашег“ највећег писца у вријеме кад је између српства и југословенства био стављен знак једнакости  био је у томе што се успио наметнути за водећег српског књижевника. Чин националне и књижевнојезичке самоидентификације, крајње формализовано осмишљен и сведен на административно вађење  личне карте и пасоша,  урадио је као изворни сљедбеник Макијавелија ,  уз Хобса и Спинозу називан „најгнуснијим злочинцима који су икад ходали земљом“ због раздвајања моралног и политичког дјеловања; који је препоручивао да се по доласку на власт  чине доброчинства, али поступно, како би се боље видјела, што је по повратку из Стокхолма писац и чинио руководећи се принципом да  је све што  доприноси његовом  престижу као књижевника исправно.
    Да ли је одлука да пређе у српску књижевност из стратешких разлога била и бескрупулозна?
     Са становишта сљедбеника „Владаоца“ одговор би био „не“ јер такав мора да буде владар који је савладао технике освајања и задржавања власти и моћи и вођења политичке борбе. Са становишта претендента на владара ексјугословенске књижевности, рекло би се „да“, посебно гледа ли се на Андрићево дјело из данашње перспективе  када су  бачени у засјенак сви његови  ондашњи  ривали  па и једини претендент на мјесто државног писца, Мирослав Крлежа, Андрићев испројектовани антипод, који је за живота био само водећи хрватски писац, а данас више ни то;  чије име блиједи и чији се капитал у хрватској књижевности топи док се слава нобеловца шири управо на хрватску књижевност.  Његова  будућа слава је несумњиво  била добро изрежирана, у чему је Андићу помогло дугогодишње бављење високом европском дипломатијом  која је увијек била конспиративно двопланска и имала свој наглашено закулисни карактер; чији је језик овај слободнозидарски сљедбеник   одлично  савладао знајући  да између реалног и идеалног увијек постоји провалија те  да реално не треба мијешати са идеалним. Као прави стратег знао је  да антиципира догађаје у будућности, политичке, прије свега,  који су били пројектовани још у његовом времену, у првом реду распад Југославије до успостављања на њеним рушевинама новог англоционистичког поретка. У томе новом поретку који се постепено успоставља на увијек распетом  балканском простору као мјесту сукоба  Истока и Запада,  повлаштено мјесто задобило је управо  Андрићево  наглашено мултиконфесионално књижевно дјело.
     Има ли се у виду мисао из Владаоца у којем се поставља питање да ли је боље да те људи љубе или да те се боје и одговор  `да би било најбоље и једно и друго; но како је то двоје тешко саставити, много је сигурније да те се људи боје, него ли да те љубе, ако већ обоје не можеш постићи` - не заборавимо  да су се  Андрића за живота  бојали те да на њега нико није смио критички или пријеко да погледа, све због политичке моћи коју је посједовао и која је иза њега неоспорно стајала.  Та моћ се одржава и данас када су на  српскојезички простор дошле силе глобализма које управо Андрића узимају за предводника  мондијалног српства.
    3. Хрватски хегемонизам и претензије на све српско  у данашњици се  само распламсавају  отвореним својатањем Тесле и српског конвертита Андрића  код којег има више   фратарских, муслиманских и јеврејских тема него српских, изузимајући  набијање на колац које је  ексклузивно  резервисано за „Влаха“; чијим дјелом је српска књижевност у значајној мјери била  калајисана јудеокршћанским духом, како би се у будућности  тешко могла да деколонизује и оправослави. Сходно улози коју  је додијелио у  самоигри са националним дефинисањем, да буде највећи екс-југословенски писац, прво српски, али потом и хрватски и босански,   било је најважније освојити стратешку позицију человође управо код Срба те је Андрић, да би био „наш“ нобеловац, мисионарски  и прозелитски  спремно  пристао да своја дјела штампа ћирилицом и екавицом, али за хрватско подручје и латиницом и ијекавицом, што је више него доказани  језуитизам, а све како  не би вријећао екавицом и ћирилицом осјећања својих хрватских  читалаца. Овакву псеудоконвертитску  одлуку можемо тумачити једино макијавелистички, будући да је Андрић, „свој и ничији“, коме се нико за живота није усудио ставити ни једну критичку примједбу јер би и за најмању „добио по прстима“ , био   фасциниран Макијавелијем, што износи и филозоф Ристо Тубић у својој посљедњој књизи огледа и расправа „У хоризонту филозофске историје“ ,  који истиче Андрићево позивање на чувеног Италијана у којем овај истиче да су све градове, све народе покретале и још увек покрећу, исте жеље, исте страсти и одатле долази да се у свим временима враћају поново иста зла и исти преврати.
     У својим одлукама као некрунисани владалац јужнословенске књижевности, Андрић није хтио да даје  никакве екплицитне изјаве о свом националном идентитету, држећи се девизе да је у ћутању сигурност, мада их је ту и тамо посредно износио. Сјећао  се по свему судећи  својих исхитрених  ставова изнесених  у дисертацији о развоју духовног живота Босне под утицајем турске владавине, посебно оних поводом српске књижевности, које су биле казане више него искрено, али које, то је Андрић знао,  нису приличиле будућем владаоцу те исте српске књижевности, а потом и јужнословенске  па је због тога свим силама настојао и за живота успијевао, да спријечи публиковање дисерације, у чему му је и сам универзитет у Грацу ишао наруку. Штавише, и данас се, након што је текст дисертације доступан, настављају да кроје пожељне „истине“ по питању Андрићевог става о српској књижевности како би се заташкало да су ономадни његови ставови о утицају српске  књижевности на духовни живот Босне били ригидно антисрпски. Андрићев „прелазак“ у Србе није био израз у међувремену    нараслих националних осјећања већ средство за постизање задатог циља. Он је прешао у Србе  као што владари то раде у политици - да би запосјео као  Шћепан Мали  трон српске књижевности намјесто Његоша и остао њен суверен до данас, иако је своју бесједу у Стокхолму  изрекао не на српском него на француском језику. Та награда додијељена  је наглашено мултинационалном „владаоцу“ наших националнополитичких размеђица, великом реалполитичару, дипломати највишег ранга који је посједовао несвакидашње  тајно знање како да се влада свијетом, а не само књижевношћу. Добио ју је  Андрић, а не Крлежа с којим је кандидован, а који је у очима господара европске и свјетске књижевности био „обичан“ српскојезички   Новохрват – кајкавац и уз то  још нескривени србофоб,  док је Андрић до данас остао крајње „онеобичен“ Србин, какав је и његов данајски дар, нобелова награда, коју је добио поред осталог и зато што је  трајно расправославио српску књижевност и покидао везе са њеним духовним исходиштем, Светим Савом. Ономадна Европа је 1961. године помно скривала своје маћехинско лице проповиједајући о братству међу народима које се успостављало, поред осталог, и путем лијепе књижевности и Андрићевог моста на Дрини и Жепи, а уистину је само каиновски чекала трен да крене у рат против православног Истока, који је увијек био и рат култура, нападом управо на Србе, сањајући о Хрватској до и преко Дрине и отворено обзнањујући да је узела православље за мету.

                                 Андрићево десрбизовање српске књижевности

      1. Андрић се као духовни сљедбеник Макијавелија помно спремао за нобелову награду  која се и данас додјељује према одређеним свјетским критеријумима који  у предњи план износе допринос  европској и свјетској књижевности, при чему се књижевност схвата као мост међу  различитим народима и културама. Ономадна Европа је знала да је хрватски језик уистину српски језик, а хрватска књижевност написана на српском језику  српскојезичка књижевност. Знали су из Нобеловог комитета  и то шта значи српскојезички Хрват штокавац, какав је био Андрић и управо њему су додијелили нобелову награду свјесни по којем је то етноинжињерингу Андрић измодеоловао свој пожељни национални профил да буде мост међу југословенским књижевностима и тај труд европски аристократски елитисти спремно су наградили.  При томе не треба сметнути с ума чињеницу да је још од Берлинског конгреса, а нарочито од времена Тајне конвенције из 1881. године када је  Србија постала аустријски вазал, Европа над Србима проводила перманентно културно, национално и књижевнојезичко десуверенизовање и колонизовање, да о историјском и не говоримо, чинећи све да не будемо своји на своме  већ да нама господаре тутори из нордијске школе мишљења којима на симболичан начин припада и Андрић,  који је у име такве Европе преузео челно мјесто у српској књижевности. Тај мит о „нашем“ писцу којег присвајају други не би се могао реализовати да се није као Хрват самоопредијелио  за српског писца и ставио на чело српске књижевности као најдоминантније у оквиру  широко схваћене југословенске књижевности.  Он га је лично и уз помоћ „добрих пријатеља“, како је  у коресподенцији са Тугомиром Алауповићем називао браћу масоне, циљано  искреирао, руковођен никаквом емоцијом, како бисмо радо  хтјели да повјерујемо, јер код Андрића  нема присутног духа самопорицања хрватства иако је  био симболички „преобраћеник“ из хрватства у српство. Управо је Андрић постао предводник стратегије хрватизовања српске књижевности која је у пракси значила расправослављивање српске књижевности. У националном погледу он је остао криптојугословен штросмајеровског типа, притом масон који се до краја живота самоизграђивао и брусио; завјереник против хришћанства и његових вјерских табуа, посебно оних православног типа  који  се противе успостављању нечег што зову novus ordo seclorum па је управо зато ријешио да ту књижевност једном за свагда покори  постајући њен человођа.
        Андрић, који се у младости у личним документима и у индексу изјашњавао као Хрват, а за свој матерњи језик наводио хрватски језик, који је потом 1913. године конвертовао као и већина хрватских писаца у скерлићевца, подржавши  заговарано југословенство и анкету проведену у Српском књижевном гласнику против Вуковог избора јужног нарјечја, тј. ијекавице, приклањајући се онима који су вјеровали у књижевнојезичко заједништво Срба и Хрвата које би се остварило унисоним уједињењем путем екавице и латинице - на концу се декларисао као вуковски Србин па донекле и јагићевски Србин православац.
        Мало ко је смио, а не само Срби, да  се  усуди и у томе самоопредјељењу евентуално види нешто више од декларативне гесте великог писца и сербокроатистичке иконе, првог предсједника Удружења писаца Југославије,  првог потписника Новосадског договора, уз то академика САНУ, нобеловца; посебно не да је можда  схвате као маску са неколико лица, јер  је већини био  скухан мозак позивањем на пишчево демократско право на књижевно-језичку самоидентидикацију те су сви свјесно пристали да учествују у једној означитељској лажи званој   „да“ заправо „не“.   Све зато да не би увриједили оне који су осмислили ову опасну идеолошку пиратерију испирања мозга управо Србима, у којој је један симболички и неритуални  преобраћеник из хрватства у  српство уствари преобратио српску књижевност  у   правцу хрватства.
             Према нашем суду, његово српско  национално самоопредјељење је у најмању руку контрадикторно јер се ради о писцу који је отворено величао допринос фрањевачке књижевности спасавању духовног живота Босне  под турском управом, а негирао икакав допринос Срба и православне цркве, величајући тиме католички национални менталитет иако је управо усмена народна  књижевност са својим високим умјетничким дометима трајан доказ богатог  духовног живота Срба под Турцима; која је на својеврстан начин  спасила Србе  и сачувала светосавску народну  душу у одсуству црквеног живота.
       2. Андрић, тај „хрватски писац који је писао на српском језику“, радећи за хрватске културно-политичке интересе, начинио је преседан  отворивши могућност да српство може да десрбизује свако онај који се изјасни  да се  „осјећа“ Србином; да као такав може да уђе у српску културу и умјетност  уз подршку идеолошког апарата, дакако,  и чак  запосједне водећу позицију у српској  култури. Познато је да се управо по култури мјери национална снага једног народа и његова духовна самосвијест која се огледа у  везама са прошлошћу и предањима предака, што је све релативизовано па и обесмишљено демократским принципом националне самоидентификације, по којем је било довољно да се  неко „осјећа“  Србином па да загосподари српском духовношћу. Тек данас постајемо свјесни колико је овим превратничким  чином  српска књижевност   била десрбизована.
          Та слобода да се узурпира водеће мјесто у националној и књижевној култури српског народа а не само у српској књижевности по принципу личног самопредјељења, која се потом десетљећима промовисала путем школског система, посебно гимназијског, у коме је изборна настава књижевности, како ју ју је задало титоистичко југословенство, почивала на алтернативи између  мештра Андрића или мештра Крлеже,  упечатљиво свједочи на који се то начин сламала српска духовна самосвијест и „српско становиште“,  што је оставило дубоког трага на гушењу суверенитета над властитом књижевношћу. Помишљамо ли на могућност да би ником  Србину  могло пасти на памет да исто покуша да  уради са хрватском књижевношћу, тако што би се просто прогласио Хрватом и потом засјео на водеће мјесто  књижевности у Хрвата, у којој су чак и српски писци родом из Хрватске  од стране „домољубне“ књижевне критике увијек  били маргинализовани?  Одговор на ову фантастичну могућност више је него лаконски: - Нема шансе!
         Међутим, кад су у питању Срби, јавност је као допингована  пратила како се један некоћ у младости декларисани  јагићевски Хрват самопроглашава   Србином, каквим се Андрић објављује уочи Новосадског договора, иако је дуго времена, до 1913. писао чак и етимолошким правописом, а потом постао најзагриженији хрватски  скерлићевац, што ће рећи, идеолошки антивуковац, чији је сљедбеник остао и  након што су сви, али сви хрватски писци одбацили Скерлићеву екавицу и вратили се с почетка првог свјетског рата на Вукову ијекавицу! Од тада па до 1951. Андрић је југословенски унитариста, а онда већ од 1949. године од некадашњег скерлићевца на наговор времена постаје  идеолошки вуковац, штавише,  његов најватренији пропагандист.

         3. Зашто је Андрић свој  „прелазак“ у  Србе учинио  декларативним на начин своје јунакиње Анике за коју каже да је то била година `у којој се Аника објавила`? Из којих порива би у вријеме владавине антиклерикализма и комунистичког братства и јединства које је промовисала  антиправославна титографија, која је била више него наглашено прохрватски профилисана, један католички писац по вокацији, нашао за сходно да посрбљује властиту књижевност која у бити уопште није имала православних елемената? Није ваљда зато што је Србе толико волио?  
      Андрићев избор , према нашем суду, био је мотивисан највишим циљевима:  да као јудеокршћански „фра Иво“    буде највећи  српски књижевник чиме би се српска књижевност у значајној мјери  хрватизовала. Ако се путем књижевности зрцали дух једног народа, оправдано се намеће питање шта је то у Андрићевом дјелу препознатљиво српско? Да није то што је управо српској књижевности порицао било какав допринос духовном животу Босне за времена Турске тврдећи да српска књижевност  „није дала никаква  књижевна дела  која би била слична онима што су их створили фрањевци.“   Ову реченицу у једној докторској дисертацији која обавезује на истинитост и нипошто није књижевни текст, како је неки схватају, никада не би написао  један српски писац ма колико био склон самопљувању, али зато би један србофобним хабзбугизмом задојени католик који је бранио докторат у  изразито антиправославној  средини. Циљ тезе је био да се докаже хрватски карактер средњовјековне Босне, као што је Андрићево данашње промовисање у водећег босанскохерцеговачког писца требало да служи као показатељ хрватске државности Босне и Херцеговине!
            У историји Андрићевих  хрватско-српских односа нема реченице која је изречена са више језуитског  презира  према српској култури која је чинила камен-темељац „предтурског“ времена у којем је проценат хрватског живља у Босни био уистину миноран, поред тога што је увредљиво неистинита јер  пренебрегава чињеницу да је српска народна књижевност, усмена, дакако, управо сачувала свједочанство о  богатом духовном животу Срба под Турцима и памћење на славну прошлост.  То је она пребогата  књижевност због које је, а све да би је Хрвати  преотели, био организован Бечки књижевни договор, а коју Андрић из само њему познатих разлога  заборавља да истакне, иако је управо  српска народна поезија задивило учену Европу па и самога Копитара који је спремно тврдио затеченом Вуку који није схватао да се неко може да диви нашим „сљепачким пјесмама“, да такве  поезије нема ни један народ у свијету.
          Да наш однос прем Андрићу као предводнику стратегије десрбизовања  српске књижевности и надаље не би био прожет само `добрим намјерама, али и незналачким, веома штетним лутањима` (В. Крестић) , то наш однос према овоме писцу морамо сагледати у свјетлу његових стварних намјера којим се руководио кад је одлучио да пређе са својим дјелом у ту „никакву“ књижевност, будући да и данас многе његов  чин обмањује. Управо од Андрића, комунистичког државног писца, чија докторска дисертација врви од вјерске нетрпењивости и према Муслиманима и Србима, сеже тај зао дух самопорицања. Он је у значајној мјери проузрочен  од стране тог самопроглашеног католика, некадашњег Хрвата, који се из политичко-прагматичних разлога дефинисао српским писцем остављајући без јасног одговора зашто би један хрватски писац желио да уђе у такву „никакву“ књижевност, наносећи неопростиву увреду тој књижевности, унизујући је као, уосталом, и цијелу српску нацију. Док никако да изађемо из  вербалног кошмара Андрићевих самоидентификација, питамо се требамо ли да отрпимо овакву очигледну    увреду  која нам је нанесена од стране највећег „српског“ писца? На то да не смијемо пристати на самопорицање, штавише, на самопљување од оних које смо на наговор времена признали као своје,  упозорава нас, поред осталог, увијек будни академик Василије  Крестић када поводом нашег односа према Хрватима опомињуће изјављује:
          „Док трпимо ударац за ударцом, увреду за увредом и понижење за понижењем, уцену за уценом и наивно верујемо да ћемо ћутањем и благим опоменама стећи њихову љубав, да ће се призвати памети, да ће се изменити, да им више нећемо бити објекат над којим ће своје комплексе безобзирно и дрско испољавати“,  академик  Крестић разобличавајуће закључује: „Ми, после свих искустава које имамо са Хрватима, требамо да будемо свесни да они, кад је реч о Србији и Србима имају јасно дефинисан став. Тај став је, уз часне изузетке, у свим својим аспектима, у дужем временском периоду, унисоно антисрпски, наглашено хрватски па и великохрватски.“
            Исказујући захвалност нашем великом историчару који нас учи смјелости изрицања, на овоме трагу изводимо закључак поводом Андрићевог преласка у српску књижевност; тог  заштићеног државног писца који никад није био изложен критичко-идеолошким приказима: био је то управо унисоно антисрпски, наглашено хрватски па и великохрватски чин. У име највишег самопостављеног циља овај, у правом смислу те ријечи, сионски мудрац, у својим духовним вјежбама је обредно  прекројио  свој национални идентитет  у Србина, доживјевши за живота да буде глорификован  као највећи српски писац.  Његово национално преосмишљавање ка српству, формално у основи, оставило је неизбрисив траг на дисконтинуитету српске књижевности чији је најбољи писац препознатљив по  „фратарском“ циклусу.
         3.  У роман „На Дрини ћуприја“  за који је добио највећу свјетску књижевну награду, Андрић  је помно укодирао  ехо на pontifexа maksimusа, како гласи име за папу, које у буквалном преводу са латинског гласи  - „градитељ мостова“. Такав градитељ мостова међу народима,  који би да преброди Дрину, границу између Запада и Истока, до које се у главама нарочито британских  колонијалних балканолога  простирала хрватска Југославија, био је и духовни неимар Андрић, поклоник ватиканског градитеља мостова. Путем овог романа, који има своје подрумске и таванске шифроване тајне, требало је да буде „форсирана“  Дрина на којој је писац сазидао своју литерарну ћуприју преко које је Запад требало га крене у „просвјећивање“ и „цивилизовање“, а уистину, хрватизовање тих „варвара“ са  православног Истока    уз непосустајуће затирање ћирилице у којој је симболизован „крст српске националне судбине“, а која се у башем времену убрзано замјењује натовском латиницом.        
            Нобелова награга  управо овоме дјелу које у себи садржи бројне сублимне промасонске поруке,  никада није давана без помно избалансиране идеолошке позадине од стране европских сила којима је  потчињен и Нобелов комитет као моћна полуга глобализма.  Путем њега  намећу се одређене културне и научне вриједности читавом свијету,  па је тако било и у Андрићевом случају  који је, не без дипломатске проницљивости, избор за највишу свјетску награду  прокоментарисао ставом да сада веома дуго таква награда неће доћи у словенски свијет, мислећи, дакако, на онај православи  који је, ето, на симболичан начин био „одрађен“ управо наградом додијељеном њему,   католичком „пребјегу“ који се самопрогласио Србином, будући да су приговори такве врсте одавно стизали овој свјетској институцији  контроле над науком и умјетношћу – да заобилази православни свијет. Оваквим избором од стране  европске културне и научне елите која се активно укључила у десрбизовање Срба и српске књижевности путем Андрића као преличеног  српског писца, а  која је  највећма, неизабрана,   био је и вук сит (онај фабијански, у јагњећој кожи) и овце на броју!
       Од тада је српска књижевност била тако профилисана да не буде православна већ прокатоличка и прохрватска, којом доминира масонизовани хрватски конвертит, калајисан духом унијатским и јудејским.  Остаје истина да су од 1951. године, кад се Андрић самопрогласио српским писцем, Срби  доспјели у спиралу духовног поробљавања и манипулативних техника  испирања мозга хипнотисањем сербокроатистичком квазинауком којом се рационалистичко-критичка функција свијести искључује, док је емоционални одзив на различите братствојединствене тезе био предвидив и потпуно одговарао манипулатору.  Путем перманентног  културолошког рата чије су посљедице  геноцидне,   Србима је кроз свепрожимајућу сербокроатистику као нужну фазу која је водила ка потпуном хрватизовању српске духовности, поступно мијењан осјећај за властитите националне и културне вриједности.  Оне су биле измјештене изван окриља православне духовности  све даље ка мултиконфесионализму  и свејединству разлучитих култура, што  је на концу отворило простор да им се  за највећег књижевника (само)наметне један   јагићевски Хрват под  кринком   југословенског интегралисте штросмајеровског,  јудеокршћанског типа и интернационалисте који се десет година прије добијања Нобелове награде пројектовано самопрогласио Србином и ставио на чело српске књижевности. У томе је био свесрдно подржан од стране образовног система који је братсво међу Србима и Хрватима фаворизовао у правцу који је зацртао католички филолошки програм, а који је у пракси значио планску десрбизацију  српске културе  нарочито путем књижевности тог   по свим назнакама ванбрачног  сина  травничког фратра Алојзија  Перчинлића. У циљу еманципације од  наводног етнонационализма и, нарочито, српског хегемонизма, који је Србима константно пришиван ради сламања националног духа,  употријебљена је била сва сила менталног кроћења у којем су недодириве   иконе биле управо  један унијат, гркокатолик Вук, глорификован као реформатор српскохрватског језика те самопроглашени Србин Андрић, као највећи српски писац док се таква иконографија уопште није наметала  хрватској култури чији је водећи књижевник Крлежа био познат као нескривени србофоб.

                                                 Андрић - „хрватска посебност“

         1.  Од 1874. године па до данас путем школског система,  подржаног Бечким  и Новосадским  договором, који су „сви  били на нашу штету“ (С. Реметић), одвијао се континуирани процес сакаћења српске културе и  хрватизовања Срба  путем Срба католика, а по упутама оних потеклих од масонизоване словенске Германије. Зашто баш путем њих, питао би  врли питац неки?
              -  Зато што су управо Срби католици, изабрани да чине темељ вјештачке хрватске нације, постајали најревноснији Хрвати, док су кроз ту исту идеологију Срби нестајали, претапајући се у анационалне Југословене. Радило се о веома дјелотворном  поступку да свака антисрпска идеологија којом сe проводиo процес десуверенизовања једног аутохтоног и староставног народа који је некоћ био стуб  европске цивилизације, неизоставно као чаробни састојак мора да у себи има уграђену идеју југословенства. Стога је и пројугословенка идеологија глобализма, какву реафирмишу  тзв. обновитељи србистике, позната као вуковска идеологија Срба сва три вјерозакона, управо наглашено мултиконфесионална и перфидно пројугословенска. При томе се само Србима намеће овакво `заједништво које им је дуго везало руке све у намјери да не покваре позицију своје браће у западним крајевима`, објашњава професор Реметић због чега је идеологија југословенства била тако добро примљена: како би Срби, територијално раштркани у неколико југословенских република, могли да живе у јединственој држави.
                Доказана је наиме истина да су Срби подложни нестајању кроз било који вид југословенства, док су Хрвати управо подложни супротном процесу – настајању кроз Југославију. „Нестанком Југославије, Срби бивају затечени у нестајању,“ луцидни је и само на први поглед парадоксалан  коментар професора Миле Ломпара на српска лутања под једновјековном идеологијом југословенства због које умало да изгубимо своју православну душу и карактер. Наиме, путем тезе о тзв. Србима сва три вјерозакона, како  су је крстили  илуминизирани линвополитички  државотворци вјешти тајној означитељској пракси путем које се игром симбола влада народима,  тзв. Срби  католичког вјерозакона су се најпостојаније зближавали у језичком и  културном смислу са Србима источног вјерозакона, како је гласила језуитска формула употријебљена на Бечком договору.  На тај начин Срби су били изложеви својатању и немилосрдној крађи духовног блага које је преко ноћи реетикетирано као хрватско, о чему свједочи трагична судбина српског језика и српских народних пјесама. У основи, овом врхунски осмишљеном обманом  западни мешетари су, имајући огромно искуство у прозелитском  заговарању религиозног уједињења, грдно обманули неписмене Србе и њихове полуобразоване појединаце којим су, као писменим, дали у руке  суверенитет и над српским језиком и књижевношћу. Остало је било  још једино да  их хрватизују „њима самима“,  путем Андрића као Србина, да би се  тај тајни програм са јудеомасонским елементима проводио до данас улазећу у акутну фазу.
             Преласком изворних етничких Хрвата чакаваца и Новохрвата кајкаваца  на српску штокавицу, што је одавно, још у XVI вијеку осмишљено у  ватиканском демонолишком подземљу, створена је вјештачка хрватска нација чиме је хрватство ослобођено   укољенчености  на чакавски   микроареал  проширивши се на покатоличене Србе штокавце  са отвореним простором за католичење Срба православаца. Био је то  одлучни моменат у пројектованој експанзији хрватства  у чему се нису либили ни једног средства.  Магичном тезом о Србима три вјерозакона коју су могли да осмисле само сионски мудријаши једна је микројезичка етничка  заједница чакаваца преласком на језик покатоличених Срба који су потом хрватизовани, отворила простор за неслућену експанзију хрватства на све српско.  Радило се о луцидно осмишљеној  завјери против Срба на цијелом  етничком  простору  од стране западних кршћана, чија су ударна песница  још од Бечког договора били управо Срби католици.
       2.  У десрбизовању свега српског настојала се по сваку цијену прећи имагинарна геополитичка  граница на Дрини коју су давно повукли британски балканолози да буде граница Истока и Запада. Значај Андрићеве На Дрини ћуприје био је управо у томе  што је  овај архитекта духовних мостова   својим романом   метафизички премостио  Дрину која од тада не раздваја Запад од Истока;  путем кога је хрватство могло да се прелије на српство, а са хрватством и (јудео)католичанство  предвођено  „градитељем мостова“, Христовим викаром на земљи! Тим својим романом Андрић, тај `ничији син свих нас` је у име западних цивилизаторских утицаја које не престаје да призива у својој дисертацији, исправио криву Дрину која је у великим колонијалним картама Европе дотад раздвајала два пола европске цивилизације, западнокатоличке и источноправослане.
             Као симболична караула у западном  путу на Исток, у Вишеграду и Републици Српској која се  већ двадесет година налази под протекторатом међународне заједнице, је у славу  овог романа и његовог аутора подигнут Андрићград, који на посредан начин уствари велича „нови англоционистички поредак“.  Управо је лажни конвертит Андрић  призван   да служи ширењу глобализма код Срба, који су испројектовале архитекте универзализма, да буде симбол нове српске глобалне културе која треба да окултистички споји све три конфесије и уподоби се захтјевима и  вољи четврте, водеће, јудејске  конфесије. Таква наднационална култура коју симболизује Андрић  се по  вољи  Сороша и Давоса већ  успоставља над Србима, носиоцима опасног вируса, „духа противрјечења цијелом свијету“ (Ж. Дитур). Како би се ослободили властитог етноконфесионализма и „бољке“, светосавља,  препоручује се  као етнополитички образац андрићевски, а уистину, јудеокршћански мултикултурализам, тај својеврсни вјерски паганизам, заустављен на Уни, а нипошто на Дрини,  јер је међа нашег посустајања и одустајања пред силама глобализма  управо у Ћопићевим и мојим Хашанима. Међутим,  откад је награђена Нобеловом наградом, вишеградска на Дрини ћуприја постала је  симболички мост  преласка западног хришћанства на Исток, а што у пракси значи хрватства у српство, чиме се на дјелу потврђује Андрићево макијавелистичко  увјерење  да `између онога што се десило у историји и онога што се дешава данас постоји само једна разлика – временска, других разлика не може ни бити, јер су и то били људи од крви и меса`.
          Истовјетан однос данас влада између Вука и натовских србиста  који  умјесто да одбију  поновну књижевнојезичку колонизацију, постадоше вукови у јагњећој кожи  по налогу  англоциониста, препознатљивих по „језику трговаца и рекламних агената“, како и назива Жан Дитур. Та шестоколонашка нова србистика  показује  управо зачуђујућу компатибилност  са Андрићевим самопроглашењем  за   Србина које је почивало такође на вуковским основама. Својим   редефинисањем националне припадности на основама језика, а не вјере, Андрић је визионарски антиципирао идеолошке промјене које ће се у будућности десити  успостављањем владавине новог свјетског поретка; под којим се убрзано наставља да проводи  културна асимилација православних Срба и полуколонијалне Србије од стране данашње Аустроугарске зване Европска Унија. Подједнако тако, поновним заживљавањем вуковског концепта у националном самоодређењу, преко кога се и сам Андрић  прогласио за Србина, србистика се потврдила као новосвјетскопоредско учење. На том   еунијатском етноинжињерингу наставља да се кодира   српска књижевност  путем Андрића као европског писца чијим је дјелом још за времена комунизма  отпочело  њено каналисање и одвођење од светосавских коријена као живог извора који никад не пресахњује, да би се у исто вријеме код Срба маргинализовали  српски писци уроњени стваралаштвом у свој православни етнос.      
            3. Као преличени  „вуковски Србин католик“, што је само друго име за јагићевски схваћеног Хрвата, који је у докторској дисертацији тврдио да је католичка црква „његовала живе снаге и на тај начин до новог доба спасла континуитет духовног новог живота и непрекинуту националну традицији“ ,  Андрић је властиту књижевност редефинисао по истоме кључу, тако да је посриједи ребус који се лако чита ако се зна по ком критеријуму је  та уистину фарисејска самоидентификација била проведена. Андрићево српско самоопредјељење симболичке је природе као и и његов прелазак на екавицу или употреба ћирилице, у чему  управо опонаша  босанске фрањевце за које у дисертацији каже да су се „дуго служили ћирилицом и указује на упорност са којом су они настојали да сачувају своју ћириличку азбуку. Он наводи  да је Дивковић објавио своје преводе у Венецији, а како тамо није било штампарије са ћириличким словима, сам их је изливао. Писмо којим се Дивковић служио, наставља Андрић, јесте босанска ћирилица која није ништа друго до курзивно писмо обичне ћириличке азбуке, под незнатним утицајем глагољице и латинског писма.“
          Као што се види, Андрићева задивљујућа способност симболичке игре,   која је била својеврсна игра Аске и вука, масонски је испосредована као и његов  избор да пише нпр. ћирилицом што као прво, није било у вези са српском ћирилицом већ са тзв. „босанском ћирилицом“, писмом  фрањевачких фратара који су је користили као властито писмо.  Другим ријечима, он ћирилицу уопште није сматрао српским писмом већ  такозваном „босанчицом“, видећи у њој босанско „завичајно“ писмо. У том контексту посматрано и пишчево национално декларисање симболично је као и  докази који су навођени у прилог Андрићевог српства, попут  његовог служења ћирилицом, што не одговара истини јер су хрватски издавачи његова дјела штампали латиницом, а он сам у дневницима које је водио прешао на латиницу даном ослобођења Београда.  
          Уистину,  ствар је нашег знања о симболичкој природи Андрићевих „прекљученија“, међу њима и оних да се Андрић 1941. према изнесеним доказима Винка Николића  нудио ендехашкој дипломатији, док Коста Ст. Павловић за писца тврди да је симпатисао Дражу -  да ли ћемо та његова   пресвлачења или „преличавања“ да  читамо у изворном или пренесеном значењу, у вуковском, јагићевском, масонском парадигматском кључу, или пак  у језуитско-фратарском кључу, не запостављајући ни Андрићу својствени комформизам и прилагођавање околностима из којих је знао по себе да извуче највећу корист. Из сваког од тих различитих „читања“  добићемо различите одговоре о његовом језичком, националном, културном али и интимном профилу. При томе  је најпарадоксалнији његов српски национални идентитет који је исходнишно управо вуковски, а потиче  из масонске обредне школе послушности изворно  проистекле из јансенистичко-просвјетитељске нордијске школе мишљења.
          4.  Остаје нам да се сагласимо са истином по којој је `једном масон, увијек масон`, иза којег се у суштини скривала  тајна политичка партија западног свијета која је истицала своју изабраност и право на експлоатисање осталог дијела човјечанства. Андрићев избор да пређе из јагићевских Хрвата у вуковске Србе мотивисан је управо масонским разлозима узурпирања српске књижевности у чему га нису пречиле никакве етичке или хришћанске предрасуде. Као масон одбијао је да се  самоидентификује према  јагићевском  критеријуму вјере, већ се у име прокламоване  вјерске толернције коју масонство високо афирмише, „прекључио“ на вуковско  натконфесионално српство.  У основи, радило се о чистој симболичкој манипулацији националним осјећањем и расном преузвишености у корист личног интереса и, наравно, интереса братства.          
            У име обнове вуковског језичког концепта, чему је управо  Андрић дао свој допринос, а у данашњици новосрбисти, он се послије рата, уочи потписивања Новосадског договора којим је запечаћена судбина Срба у новој Југославији, од некадашњег антивуковца, какви су били сви скерлићевци,   преобратио у водећег  вуковца постајући његов најревноснији агитатор. Рекло би се: доратни монархиста се, слиједећи врхунски масонски захтјев да примјењује енергију Луцифера, Свјетлоноше,  наједном прекључује  у комунистичког пропагандисту и борца за братство и јединство Срба и Хрвата те путем  вуковске језичке парадигме, у времену владања јагићевског принципа у  националној класификацији,  властиту књижевност  на нов начин редефинише као дјело Србина католичког вјерозакона, штавише, чак као Србина православца. Његово прекључење у српску књижевност учињено је безобредно и крајње формално, вађењем личне карте у којој  у рубрици народност пише „Србин“. Резултат таквог револуционарног идентификовања путем вуковског концепта био је управо опсјенарски:  он и даље остаје `ренегатски католик и босански Хрват`, али и кроатизатор српске књижевности чије су „очи отежале чекајући сунце са запада“ .
            5. Сво Андрићево  провокативно „обредно самодефинисање“ интеркултурног писца  имало је ритуални оквир масонског жртвовања ради већине. Такав је пуни смисао редефинисања властите књижевности у свјетлу српске националне самоидентификације,   проведено под језуитским геслом „у ћутању је сигурност“ којим се руководио цио живот. О том тенденциозном преименовању себе у Србина он није говорио, као да  прелазак у Србе и није био  ангажман који би завређивао  реченицу образложења, сводећи тај чин на административно вађења личне карте и пасоша, иако су посљедице биле  далекосежне и нипошто формалне по српски национални идентитет и књижевни суверенитет. Радило се о рушењу читавог десетовјековног означитељског поретка у српској књижевности и о томе да се у посљератно вријеме владавине јагићевског принципа у националном одређењу   Андрић  једини самодефинисао према вуковском  принципу по коме српским језиком говоре штокавци сва три вјерозакона.
             Умјесто да буде само јагићевски Хрват, Андрић је у својеврсном означитељском перформансу,  у личној карти из 1951. године себе редефинисао као Србина потврђујући и овом приликом да иза сваког реформаторства стоји масонство.  Као недодирива величина из времена владавине црвеног Хабсбурга, он нигдје није морао да се правда како се уистину „осјећа“ као (вуковски) Србин, а управо је у томе био  камен смутње  звани: „родио се као Хрват, а живио и умро као Србин“. Да би  себе могао редефинисати као Србина католика   који ће као такав да стане на чело српске књижевности,  морао је да  реафирмише већ помало затравњену Вукову икону са турским фесом на глави, и Андрић је то смјело урадио  уочи потписивања Новосадског договора,  када тај „пјесник и агитатор“ који је припадао „дечацима који су изазвали рат“ (Лав Троцки), свјетски рат,  на себе преузима обавезу да  наговори Србе да  пристану на устоличење братство-јединствене сербокроатистике, глорификујући Вукову улоге на Бечком књижевном договору као водећу премда је он био само пијун у рукама бечке администрације.
           За ту прилику Андрић  у пет есеја  пропагандистички велича овог  бечкопоштоватеља којег назива „најмудријом српском главом“, а све како би Срби тим лакше прихватили  договор којим им је  преотет суверенитет над српским језиком, који су  од 1954.  до Декларације о хрватском језику 1967.  морали да дијеле са Хрватима, да би чином  самопроглашења Хрвати просто српскохрватски језик преименовали у хрватски, а Срби до данас остали заробљеници утваре о српскохрватском језику, чији рјечник САНУ наставља да штампа под двојним именом језика. Стога је више него реторско питање да ли је Андрић као први потписник Новосадског договора наступио као Србин или управо као Хрват с обзиром на трагичне посљедице Новосадског договора којим су Срби изгубили суверенитет над српским језиком, да би потом путем овог  „најсрпскијег“ писца који наводно  пише ћирилицом и екавицом, Срби на посредан начин изгубили суверенитет и над српском књижевнишћу која допада у руке масонско-папског Србина-католика.
          6. У трагању за истином о српској књижевности која би била  на трагу српског филолошког програма,  изван диктираних западних промасонских интерпретација којим се исказује оданост луциферовској мудрости; у истинској потрази за истином којом не бисмо упадали у још  већу замку коју су нам поставили европски елитисти са својим идеалом изабраности и посебним правом да управљају „мрачном већином“ човјечанства, што је поникло у јудаизму, још једном се запитајмо у чему се огледала та завјереничка субверзија  „преласка у Србе“ која  је Андрићу омогућила да тако костимиран „заблиста пред покољењима“ српских књижевника?
           - Посве сигурно у томе што је Андрић знао да је српска књижевност, књижевност духовно великог и аутохтоног народа, којем се наметнуо за водећег књижевника управо он, фратарски син који је писао да српско-православно свештенство  „није развило никакву  литерарну дјелатност, нити је дало икакав  допринос култури који би био вредан помена.“ То нипошто не значи да су Хрвати у својој масовној пљачки свега српског  Андрића „отписали“ будући да га је при проглашењу Хрватске чланицом ЕУ   њен премијер сврстао  у најпознатије Хрвате, уз раме са самим Теслом, називајући их `хрватским посебностима`. У исти мах ХАЗУ Андрића без проблема смјешта у „двојне писце“. За неке друге Хрвате Андрић је опет „само хрватски писац и доказ тога да је могуће да један хрватски писац пише на српском“ (Слободан Просперов Новак).
     У времену када се српско православље нашло у процјепу између иновјерних муслимана и кривовјерних Латина и у владавини јагићевске сербокроатистике која је почивала на вјерском принципу и оном другом, да „сила представља закон којем морамо да се повијујемо“,  који је тако дуго  владао палим умовима генерација српских интелектуалаца од године Вукове смрти омогућавајући стварање хомогеног хрватског „политичког“ народа од  тзв. Хрвата грко-источне, православне вјере,  Андрић, тај скутоноша система, без разлике да ли се ради о монархистичком или комунистичком, свој национални, али и филозофски идентитет  „чита“ у вуковском слободнозидарском, анационалном и натконфесионалном  парадигматском кључу преко критеријума језика  који је гласио „Срби сви и свуда“ и „брат је мио које вјере био“.  Био је то онај извикани промасонски догмат потекао из аустрославистичке и јансенистичке вуковске србистике који је био и остао  једна квазинаучна малверзација   према којој се  самоидентификовао и поетски чаробњак  Андрић. Њему је до одласка на „вјечни исток“ била, рекло би се,  туђа подјела према вјери јер се она кршила са изворишним масонским постулатима, а није му ни користила те је себе   самодефинисао  преко вуковског схваћања  Срба.  Стога је и његова  књижевност, по природи ствари, такође припадала духовној вриједности Срба сва три вјерозакона.
         7.  Управо дјело које  припада таквој књижевности, које је са становишта националне припадности `свачије и ничије`, а уистину је било дио великохрватског пројекта     које непорециво свједочи  о националном мазохизму  српског народа, било је по вољи глобалних институција каква је и Нобелов комитет, тај мајстор сцене који је ономадне додијелио  нобелову награду  Србину Андрићу за његову „На Дрини ћуприју“. Јавност је опет Андрићево канонизовање за  српског писца и етноним „Срби“ читала у владајућем јагићевском коду као да се ради о Србину православног вјерозакона. Правилно „откључавање“ енигме зване Андрић као Србин није могуће, а да се претхдно не проникне у спиновано значење  овог етнонима према једном и другом кључу,  при чему је Андрић себе енкодирао као вуковског Србина, а јавност га је декодирала као јагићевског! Без разумијевања ова два различита кода није могуће протумачити  пишчево умијеће спиновања које се огледало управо у  другачијем поимању етнонима Србин, српски народ, српска књижевност.
            Његова  означитељска рокада са националним   идентитетом у времену када се  наша елита одрицала српског становишта,   састојала се управо у томе што су га други  „читали“ у владајућем јагићевском кључу као православног Србина налазећи потврду  за то у његовој употреби екавице и ћирилице као и   у изјави да је  српски писац. Оваква двопланска субверзивна идентификација  са српством,  али без вјерске компоненте, била је са идеолошким предумишљајем и као таква управо антинационална. Значила је својеврсно  расправослављивање српске књижевности тако да је пишчево самоопредјељење у основи лажно будући да је бит српства управо у православљу.  Једино код Срба свако ко превјери и изађе из православља, лако прелази и у другу нацију.  Стога је свака национална самоидентификација са српством  путем језика лажна, а ко  то чини, а није правосавац,   у најмању руку се лажно представља као Србин. У том погледу је и вуковска обновљена „србистика“ -  лажна србистика јер игнорише и опориче светосавље будући да  код Срба сви они који издају православље престају бити Срби већ   прелазећи у друге народе узимају и нови етницитет  не враћајући се у  српство осим у  ријетким изузецима, али и тада путем православља.

                                 Андрићева „прекљученија“ резултат културе лажи

         1. Зашто се Андрићево симболично самоодрицања од хрватства и симулацијско идентификовање са српством  настоји неистинито да прикаже иако такав избор има несумњиво своје наличје које културидеолошки Срби, и данас кодирани југословенством,  не желе  да  виде?
              Андрић је знао да аутентично српско национално становиште још од XII вијека почива на православљу; од када нас је Свети Саво ујединио као народ кроз православну вјеру, што је могло да пође за руком само једном светитељу, а што данас настоје да проведу у дјело јудеокршћански еугеничари  стварањем вјештачких нација на принципу вјерске интеграције, као што је хрватска, бошњачка или пак јеврејска нација чије утемељење у нововјековној култури прати и интегрисање  преко оживјелог хебрејског језика. Андрић је знао да су Срби народ  православни,  тако да је његово самопроглашење за Србина без вјерског самоопредјељења у најмању руку  формално будући да се у српство   улази преко православља српског стила и искуства, а не преко личне карте или пасоша, тако што бисте се самопрогласили Србином јер вам то из неких разлога користи. Свака друга идентификација са српством је својеврсна лажна рационализација. Проблем је у томе што савремена културна политика почива на лажи, у којој је могуће да највећи српски писац буде лажни Србин који је узурпирао трон српске књижевности тако што се самопрогласио Србином. Таква је и  наша најновија   језичка политика која би да почива на тзв. вуковском принципу Срба сва три вјерозакона који нам је намјетнуо србофобни хабсбургизам бацајући нас у јудин загрљај са српским конвертитима, а којим су Србима узапћена права на суверенитет над српским језиком, књижевношћу и писмом на концу, над цјелокупном националном културом. Подједнако тако, преко тајних конвенција колонизована нам је на Берлинском конгресу национална историја и дата на располагање бечко-берлинско-ватиканско-масонском хабсбургизму да нам кроји лажну  историју како њима одговара, а која почива на нордијској  скаски о досељавању Срба на Балкан у седмом вијеку када се један многољудни славенски народ наједном појавио на Хелму као печурке послије кише!  Да би та невјешто скројена лаж добила на аутентичности побрисали су стари словенски назив Хелм (Хум) и предјенули га у турски топоним Балкан!  У континуитету, та култура лажи траје до данас кад се још једном кренуло у девастацију српске духовности од стране еунијатске србистике.
         Андрић као искусни стратег смјело је, или прије, дрско, срушио јагићевски   сербокроатистички поредак учинивши одлучни корак даље у расрбљавању Срба стављајући се као Хрват на чело српске књижевности, потврћујући  тиме  своју неоспорну  закулисну моћ која је увијек  политичке природе. Такав упад у  традиционални поредак једне староставне културе  свугдје би изазвао праву смутњу јер је њиме била нарушена дотадашња   тачка гледишта на српску културу која је почивала на светосављу, а у којој је у  означитељском преврату  на мјесто водећег српског писца доспио дојучерашњи Хрват који на српску културу гледа са анационалне тачке  гледишта.  Андрићев, у сваком погледу револуционаран удар навијестио је ововремену новосвјетскопоредску идеологију као превасходно идеологију лажи у којој српском књижевношћу суверено влада управо Андрић за кога се у исти мах надмеће неколико националних књижевности. Све оне га по различитим критеријумима својатају настојећи да га  смјесте  у корпус властите књижевности. Данашњи  књижевнојезички поредак који промовише обновљена вуковска  лажисрбистика,  препознатљив је управо по величању Андрића као писца Срба сва три вјерозакона, док у исто вријеме   међу Србима  нико не подозријева како се ради о томе да је  Андрић  својим књижевним дјелом у овом униполарном свијету „планиране историје“ симболизован  и предодређен да буде заштитни знак мондијалног српства сва три вјерозакона, а уистину хрватства сва три вјерозакона (!) што је  коначни циљ јудеокршћанског Запада који је отворено објавио да је узео православње за мету.
         2. Кројење властите националне биографије преко језичке припадности тзв. Србима сва  три вјерозакона,  намјерна је превара  којом се поништава српска култура од стране овог мултинационалног ствараоца. Као таква, она је  једна од многих кривотворина у  култури лажи установљеној под влашћу хабсбургизма у којој је  избрисана цјелокупна српска историја прије седмог вијека те потоња страдања,  мијењани староставни српски топоними,  брисани народи, измишљани нови, преименована мора, фалсификовани догађаји, а данас у лабораторијама стварани нови народи и измишљани нови језици и шта све већ не.  Та култура лажи омогућила је читаву збирку Андрићевих државо-партијских „прекљученија“ са националном легитимацијом зарад провођења у дјело властитих књижевних, али и идеолошко-политичких амбиција које је настојао да учини прихватљивим најприје код самих  Срба, да би га за десет година Нобелов комитет наградио управо као српског писца. Претходно је, уочи свечаног уручивања награде издејствовано  преко моћних  масонских веза  да са фотографије о приступању Краљевине Југославије силама осовине, којем је присуствовао као амбасадор, он просто „нестане“ са тих фото-документа на којима у вријеме потписивања Тројног пакта стоји поред Цинцар-Марковића и Рибентропа у палати Белведере у Бечу 25. маја 1941 .
            Како је радио  Нобелов комитет када су у питању Срби  свједочи податак да је Никола Тесла као први Србин  номинован 1937. године добио свега један глас  од могућих 38, иако се радило о највећем научнику који је икад постојао, при чему је најмање десет нобелових награда додијељено за оригинална Теслина открића од којих су најзначајнија откриће електрона и откриће рендгенских зрака.  Нобелов комитет је у вредновању Андрићева дјела свјесно   пристао је да буде саучесник у означитељској лажи која је имала за посљедицу  стављање српске књижевности под својеврсни протекторат овог хрватског пребјега. Чланови Нобеловог комитета знали су да је Андрићева национална самоидентификација упакована у високопарни језик демагошког  „домократског права на национално самоопредјељење“ у основи лажна те да се ради о циљаној злоупотреби одређеног културног кода који се не подудара са владајућом културном нормом. Проносиоци културе лажи са Запада зарад  духовног раслабљивања Срба и њиховог привођења западном, а уистину римокатоличком  погледу на свијет, спремно су посегли за кривотворинама сваке врсте па и оним под видом националне самоидентификације, поред безочног прекрајања  историјских чињеница и  докумената  ради једностраног усмјеравања српског културног памћења. То је нарочито читљиво у  Андрићевом лажном представљању доприноса Срба духовном животу Босне за вријеме Турака , али ништа мање ни код оних српских књижевних историчара  који су Андрића спремно представљали као одувијек српског писца, према категоријуму вуковских  Срба сва три вјерозакона, свјесно занемарујући чињеницу  да се у младости, природно, ако ова ријеч у лажној култури није потпуно изопштена,  он изјашњавао као Хрват,  чији је матерњи језик хрватски, а његова књижевност хрватска, да би потом под првом Југославијом  дуго био југословенски унитариста, а послије рата прихвативши комунизам као  партијац себе наједном  самопрогласио за Србина!
           Важан принцип на коме почива  култура лажи је  уписивање садашњости у прошлост па је тако било и у Андрићевом случају од 1951. године па унатраг, кад се настојао прекројити  његов културнонационални идентитет у српски, иако се писац у свом означитељском обрату руководио „исусовачким“ опредјељењем настојећи да изађе из оквира „малих народа“ у велику литературу каква је југословенска у односу на хрватску.  Гледано с ригидно идеолошке стране, Андрић је као канонизовани српски писац из несумњиво каријеристичких разлога пристао да буде први хрватски „ћуприлић“ који је прекључивши се са својим књижевним опусом у српску књижевност,  заувијек остао на екавици, мање на ћирилици, будући да је штампао и писао  латиницом и то одмах по доласку партизана у окупирани Београд о чему  свједочи његов дневник. Сва та Андрићева „прекљученија“ била су високо формализована и као таква смјерала на учинак подложан унапријед кодираној идеолошко-политичкој тачки читања, почев од  одлуке да пређе на екавицу коју недовољно упућени  тумачи лакомислено и више него злонамјерно изједначавају са српским језиком, као да ијекавица није српска. Посриједи је тзв. скерлићевски екавизам за који је Хрватима својевремено било речено да се ради о кајкавском, а нипошто српском екавизму; за који се није опредијелио само Андрић већ  сви хрватски књижевници уочи Великог рата као вид својеврсне „културне“ нагодбе са Србима,  покренуте од стране југословенствујушћег Скерлића и то  потпуно на штету Срба.     
          3. Послије другог рата на наговор времена Андрић ће да постане вуковац, иако је претходно био  најригиднији скерлићевац, што ће рећи, антивуковац, као што је сховно новом самоопредјељењу од  јагићевског Хрвата сагласног да се Срби  и Хрвати не разликују по језику већ да је то један народ који је историја раздвојила, постао вуковски Србин који вјерује у братство у језику више него јединство у вјери! Јагићевско гледиште Андрић је досљедно заступао  у дисертацији у којој по принципу уписивања садашњости у прошлост под народом у „предтурској“ Босни види један народ који је Турска раздвојила на два дијела, оставивши их да се разликују по вјери. Политхистор Андрић вјерује да се тај један народ Србо-Хрвати у Босни не би   разликовао ни по вјери да Турска није дошла , јер је било отпочело   интензивно католичење православних које је било заустављено управо продором Турака у  Босну и, отуда, поред осталог,  његов  анимозитет према Турцима. Стога би приповијест о Андрићевом националном и књижевнојезичком самодефинисању о којем је лично  шутио могла да гласи: како је јагићевски српскојезички Хрват направио националну вододјелницу вађењем личне карте, не мијењајући  ни вјероназор ни свјетоназор и тако се на   симболички начин поунијатио? Ту симболну жртву  принио је у својеврсном „биографско-моралном стрип-тизу“  на олтар југословенства, овог свехрватског, штросмајеровског и слободнозидарског,   у циљу хрватизовања српске књижевности од стране једног вуковског Србина католика.   
           4. Преломни стратешки  корак у   десуверенизовању српске књижевности учињен је био  Бечким књижевним договором произашлим из окриља  нордијске школе мишљења,  којом нам је уз помоћ подмукле теорије дефиниционизма минуциозно био уграђен дух самопорицања. У пракси, он је значио  поступно хрватизовање  српске књижевности почев од највреднијег духовног блага, српских народних пјесама да би се тај   процес  наставио убризгавањем Иве Андрића у српску културу са задатком  да је  преведе   у хрватску.  У то име подастрао је као мост властито књижевно дјело што му западнокршћанска Европа  није заборавила па ни Нобелов комитет , та организација свјетске закулисе која је ријетко давала награде за књижевност Словенима, а посебно не оним православним. Европа и Стокхолм знали су да се  Андрић  симболички „промакнуо“ у Србина , тај иначе „Хрват по рођењу, Србин по опредјељењу“, који  се самоопредијелио  за књижевност „источног вјерозакона“ у име високог циља,  да буде њен предводник. Зарад тога је употребљавао ћирилицу како би се као римокатолик симболички, путем писма преобратио у  Србина знајући да је ћирилично писмо било кроз историју  често основно оружје прозелитизма католичких мисионара. Наиме, остало је као неписано мисионарско  правило  да су „само тако  обучени римокатолички свештеници који су говорили српски и писали ћирилицом могли придобити наклоност Срба православаца – „шизматика“.
           Да ли је та пишчева одлука била на трагу Бечког договора којим  је  договарано да се књижевност  источног и западног вјерозакона уједини?
        Не, будући да ни тада циљ западњака није био уједињење са оним са истока већ да се селективно дочепају путем бечких протокола безмјерног српског усменог књижевног блага којег у свијету није било;  да га засвојатају и преименују у властито. Ово говори да су се католици на Бечком договору селективно ујединили са књижевницима источном вјерозакона само зарад народне књижевности, како би  потом узурпирали   право да за основу заједничког језика такође преотму српски народни језик, његово јужно нарјечје, поред голе чињенице да се  источнохерцеговачки дијалекат географски простирао далеко изван граница ондашње Аустроугарске царевине дубоко у етнички најчистијој српској територији.  

                          Титоизам - обнова програма мржње према Србима

        1. Умни рат против православља отпочет  за времена хабсбургизма, ту невидљиву борбу за душе која је водила до расула памети  ко су Срби као историјски народ, наставио  је свом жестином да проводи Јосип Броз,  један од највећих масовних убица XX вијека,  изабраник комунистичке интернационале, али и миљеник Черчилов, обновитељ хабсбургизма са његовом нераздвојним програмом мржње према Србима, као најотровнијим  састојком,  досљедан противник српских националних интереса, велики загонетар  са буржујским навикама и хиљаду лица;   билијар–мајстор који је пресијецао све планове  везане за обједињавање Срба у јединствену државу, за чије  „друге“ Југославије се спроводила политика галопирајућег расрбљавања под идеологијом југословенства и руководством Хрвата. То „тринаесто дијете са Сутле“, хусарски сабљаш првог реда који је свирао Моцарта, Вердија и Шопена, добар јахач који је знао неколико свјетских језика, најмлађи аустроугарски наредник са два гвоздена крста и седам лажних аутобиографија, који никад није отишао на гроб оца и мајке, чије је поријекло енигма за себе, а са њим и све што је имало везе са идеологијом титоизма; тај „хохштаплер“, како га назива истраживач његове биографије Мирослав Тодоровић, `дресер примитиваца и малограђанског башибозука`, чији је живот и дјело препуно контрадикција и празних мјеста којих је пуна и сербокроатистика, та титографска идеологија за кроћење и сламање православног духа,  која је сложен мозаик сазнајних чињеница и вјешто сервираних лажи које су се опирале дешифровању  јер су долазиле из мрачног идеолошког подземља;  тај, по свему судећи, питомац   војно-обавјештајне школе из Печуја у коју је ишао и Крлежа  био је онај исти који је још средином тридесетих година подржао договор југословенских комуниста и усташа о сарадњи како да заједнички униште буржоаску државу Југославију објављујући рат против српства и православља. Кад је Тито,  та „тајна вијека“ (П. Симић) и, по сазнањима, илуминизирани масон 9 степена  у питању, ликвидирани су готово сви свједоци његовог правог идентитета, а неки отпослани на Голи оток гдје их је чекала иста судбина.  
           Као што је његов тајни досије чуван и данас иза седам печата, тако исто  и данас Срби сами од себе  скривају његову перфидну антисрпску политику, нарочито ону у домену културе и духовности која је довела до промјеноумља  које је попримило такве размјере да нам нема повратка на пут духовног оздрављења без дубоког свенародног покајања. На плану брозоморне антисрпске политике провођене у бијелим рукавицама која је оправдавала затирање срских извора,  посебно мјесто припада   анархоидном Андрићу, чије је поријекло попут Брозовог, енигма за себе, а који као масон није кубурио са властитим националним идентитетом; штавише,  чије  национално прекључивање на Србе  није  резултат идентификације са српством већ  је посљедица стратешких  мотива и амбиција како да се то исто српство подјарми. У то име је   промовисао своју српску припадност, што  је било скоро синонимно са идеологији југословенске културе, док се у исти мах у имагинарном натјецању за државног писца обавезно љутио ако би се повеле расправе о томе ко је већи писац, велики командир  ложе „Нова Југославија“, Крлежа , тај „осиони негатор српске историје“ (М. Ломпар), печујски кадет и  шовинистички кроата и србофоб или пак  он, највећи српски писац, наднационалист, који шета  из нације у нацију тражећи да му повјерујемо на ријеч како је „изашао“ из масона.  Знао је, не без софистерије, да каже мирећи тако наметнуте  непомирљиве књижевно-политичке антагонизме  међу двојицом католичких писаца и у младости великих пријатеља ријечима: „Не Крлежа или Андрић него Крлежа и Андрић“!
             И заиста, на службеном  иконостасу они су, обојица под државним меценатом, као „институције“ културе и својеврсни „инжињери душа“, како је Стаљин схватао писце, нипошто дисиденти,  дјеловали унисоно, репродукујући  дипломатски своје роле лажних књижевних и националних  антипода и репрезентативних представника Хрвата и Срба, који уопште нису били у националном смислу дивергентни као што је то настојало представити кратковиди дорадник државно-партијске идеологије  Никола Милошевић пишући памфлетску књигу под називом „Андрић и Крлежа као антиподи“, настојећи да их промовише у супротним иконографијама.  Штавише, у доба титоизма они су дјеловали на истовјетном закулисном стратешком задатку хрватизовања српске књижевности и културе.
          2. Сербокроатистичка криптоисторија и конспирологија изњедрила је многе  своје јунаке међу којим је један био Иво Андрић, а други Мирослав Крлежа, један  увезан за Србе, а други за Хрвате.  Иако је изворна  сербокроатистика  у правом смислу постојала   од Новосадског договора до самопроглашења Декларације о хрватском језику, ови јунаци  били су, канда, изван сваке идеологије, посебно Андрић, коме вријеме  као да не може да науди  већ је у нашем добу захваљујући  његовим агилним пропагандистима постао синоним за српску књижевност. Код Хрвата Крлежино име не сија таквим сјајем мада међу њима постоје бројне сличности будући да и за једног и другог  веже лажни језички и национални идентитет.  Шта се иза њега крије?
            О сербокроатистичком бермудском троуглу - Тито, Андрић, Крлежа нису били  забрањени само одговори него и питања. Обојица водећих писаца  провели су цио рат под окупацијом, Крлежа , тај  српскојезички  умишљени Новохрват поријеклом  Цинцар и Македонац са Дојранског језера, који се језички самоидентификовао као кајкавац,  рат проводи под усташком, а Андрић под нацистичком окупацијом, први у Загребу, престоници НДХ, а други у Недићевом окупираном Београду. Крлежа је имао пријем код Поглавника Павелића, који је провео у опањкавању Андрића , који се након повлачења са положаја амбасадора у Берлину чак намјеравао да смјести у Загребу, али  његова жеља није удовољена због блискости са монархистима па је остао у Београду.   Обојица су одмах по окончању рата постали Брозови режимски  људи и дио здружене завјере против Срба који су још једном, као и након првог свјетског рата били кажњени Југославијом и титоизмом.  Основу титоизма који је „системски дезинтегрисао српску нацију“ (М. Ломпар) чинила је неохабсбуршка завјера   која је почела да дејствује  Бечким договором, наставила се првим свјетским ратом, а потом крунисала у владавини титоизма.   Сербокроатистичка закулиса имала је свог бољшевичког, самозаљубљеног црвеног монарха аристократских манира  који се такође попут Андрића самоидентификовао као Загорац, премда је избјегавао веома дуго, након што је дошао на власт уз помоћ англоамериканаца, али и Стаљина, да посјети Комровец у који је дошао тек много година послије рата, а и тада не обишавши гробове својих наводних родитеља или фамилије.
          Сербокроатистичка  и титографска закулиса  канонизвала је као највеће писце у Југославији двојицу ангажованих  југомасона и искусних, мрачних политиканата,  Крлежу за највећег хрватског писца с којим је црвени Хабсбург и  водећи свјетски убица играо шах, а Андрића као неукоријењеног српског писца, годину дана старијег од Крлеже којег овај цинично назива фра-бег Иво ,  с којим лукави владар невјероватних интелектуално-манипулативних потенцијала никад није био у блиским односима, aли коме су били познати крајњи разлози Андрићевог тенденциозног прекрајања властитог националног идентитета  из хрватског у тобож` српског писца.   Био је то  чин лишен икакве архаичности и барокности па и узвишености, већ продукт политичке ангажованости некадашњег дугогодишњег професионалног политичара и високог југословенског  дипломате. Његова означитељска диверзија са наличјем које није без моралне раслојености,   дјело је практичне политике у којој се један од највиших личности краљевине у комунизму поиграва у политичке сврхе критеријумом личне самоидентификације  као средством пропаганде властите књижевне личности.  Под кринком демократског права и потребе сламања духовног суверенитета српске књижевности, Андрић је спремно пристао да своју нову националину припадност упише „бијелим мастилом“ захваљујући чему је  био промаканут у сам врх српске књижевности.
            Анрић,  тај неоспорни филеокатолик, нобелову награду  добио је поред осталог и зато што је  успио да се наметне за српског писца, а не Мирослав Крлежа  који је 1967. потписао Декларацију о хрватском језику, а 1971. подржао Маспок па звао Тита  да се, наводно, оправда, а уствари припреми терен за уставне промјене 1974. године које су дале велику аутономију републикама и биле верификација захтјева изнесених у хрватском прољећу.  Крлежу су деценијама титости форсирали као највећег хрватског писца  којег у Загребу нису вољели као у Београду па је  такво стање остало до данас кад Београд налази новце да обиљежи својевремени Крлежин боравак у српској престоници између два рата, а нема ни динара за годишњицу Црњанског! Завјера порицања, шта ли?  
            Крлежино хрватство било је кајкавско, које се у племићком кроатизму повезивало са хрватством омеђеним на Загреб. Његов национални идентитет  био је обиљежен антисрпством  које је  испољавао као  мржњу усађену још у Печују, коју је овај егоцентрик са комплексом више вриједности без задршке исказивао чак и поводом изјава о Титу : „Тито је Србима узео Косово и то је једна од највећих ствари које је урадио.“ Попут очигледно културнонационалистички прецијењеног Крлеже који слабо улази у моду у еунијатској Хрватској и  Тито је у својој примитивној мржњи хабсбуршког каплара према Србима желио Косово без славне српске прошлости, желио је хабсбуршко Косово,  Косово српске срамоте! Знао је да ће, ако српско Косово претвори у Косово српске срамоте (онако  како је то цар Фрањо планирао) баш он – Тито, обезбиједити да Косово буде ишчупано из српства.  Основу тизоизма чинио је повампирени хабсбургизам чија саставна компонента је обнова србофобије и русофобије, а циљ: коначно рјешење српског националног питања,  што значи, нестанак Срба.
             3. Насљедник  са Андрићем србофобног хабсбургизма, зидаром мостова између римокатоличког Запада  и православног Истока, Крлежа је био кандидован за Нобелову награду  само као хрватски писац! Међутим, историјски пројекат хрватизовања  српске књижевности није се могао провести преко централноевропског Крлеже, недодиривог арбитра у устоличењу титографије путем рада на енциколопедији , прожете његовом србомржњом  о чему свједочи публиковање „Маргиналија“; који је српску књижевност, али и „нашу традицију“ идентификовао са „десетерачком хајдучијом“.  Дугорочни циљ хрватизовања српске књижевности припао је ипак, како су га звали, “другу фра Иван бегу“ Андрићу , том филеокатоличком, фрањевачком писцу и  симболу дворске културе, монархистичке и оне под управом црвеног монарха, који је промијенио алгоритам унутар кога се промишља његова књижевна самоидентификација,  тако да је од   пријашњег  Хрвата – католика постао криптосрбин јер су по критеријумима ономадне сербокроатистике сви католици били Хрвати! Своје вођство у српској књижевности догматизовао је симболичким преласком у Србе. Са својим ауторитетом нобеловца и најмлађег краљевског, а потом и Брозовог академика   у тежњи за културном симбиозом  Срба и Хрвата, а за корист Хрвата, са хибридним идентитетом српског писца који је хтио да промијени генетски код српске књижевности, Андрић је дуго етикетиран као југословенски унитариста који нам је подметнуо критеријум личне самоидентификације  у одређењу националне,  културне и књижевнојезичке припадности,  у који се послије његове одлуке и политичког апарата који је иза њега стајао,  није смјело сумњати. А простора за питања итекако је било, с обзиром на провалију између  Андрићеве  негације српске духовности  исказане у  дисертацији  до преласка у ту исту духовност!  Наиме, Андрић је као свјетовни фрањевац и формални „преобраћеник“ у српство за мјеру културног и духовног живота под турском управом пренаглашено узео литерарну дјелатност па како српско-православно свештенство према његовом ликвидаторском суду „није развило никакву  (М. С.) литерарну дјелатност, нити је дало икакав (М. С.) допринос култури који би био вредан помена“ , то  тај извикано  национално „толерантни“ Андрић, који у дисертацији исказује највиши степен нетолерантности како према Муслиманима тако и према Србима, поредећи значај српско-православне и католичке цркве присвајачки надувено према фрањевцима закључује:  „Српско-православна црква у Босни у време турске владавине није могла да развије своје снаге. Она није дала никаква  књижевна дела  која би била слична онима што су их створилу фрањевци“ . У то име   он  српско-православној цркви   посвећује свега четири пасуса,  што је   више него необична празнина  па и злонамјерна, коју је „веома вјероватно“   могао да направи само вјерни синак западне цркве  која је   била подржавала југословенство Краљевине Југославије због њеног  континуираног  затирања српске националне историје.
          4. Ватикан и Њемачка водили су читав двадесети вијек перманентни рат против Срба,  српске историје и културе који је више од пола вијека био титоистички профилисан од стране тог  србомрзачког аустроугарског каплара и социјалистичког демагога, званог Тито  који је реализовао главни задатак Ватикана, да хрватске усташе које је подржавала апсолутна већина Хрвата,  из  хитлеровог губитничког табора на крају рата преведе на страну побједника и антифашиста. Антисрпски крсташки рат против „бизантизма“ који данас настаљају да воде англоционисти био је могућ поред лицемјерног ћутања српске академске елите која је из комформизма и корупционаштва, уз то однарођена, била спремна да олако утопи српску истину у  „југословенство под рукововодством Хрвата“ (Крлежа), лишавајући нас суверенитета над властитом културном баштином. За то вријеме прокламованог братства и јединства   с правом се може  рећи да никада злочинци и жртве геноцида над историјом и културом Срба нису били ближе. А какав је био однос југословенске државе према српској култури довољно је да се погледа данашња Независна ЕУ Хрватска, која  ни за јоту  није промијенила свој односа према српској култури од оног који је имала југословенска држава која је била тако планирана да буде велика замка за Србе. Њоме је отпочела антисрпска диктатура у којој су Срби изгубили свој хришћански идентитет. Почивала је на  сербокроатистичком масонском императиву: Ergo decipiatur! Дакле, обмањуј! - и на лажи о титоизму што је довело до суноврата идеје о српском националном идентитету.  Тито,  измишљени антифашистички Хрват-туђинац  и апостата који је Србима утулио свијећу која је горјела десет вијекова, чије је доба, по његовом псеудониму названо „титоизам“, што је била ријеч коју је према сјећању Енеса Ченгића први изговорио управо Крлежа,  отворио је простор  за  болесно српско „самопљување“ по властитим светињама. Тада је српство  пало у руке врхунских фарисеја  који су се поигравали правом на националну и књижевнојезичку самоидентификацију почев од „нашег“  Андрића који је први  измудровао да се као  јагићевски Хрват самоопредијели за српског књижевника. Већина Срба нашавши се и сама између два конвертитства, идеолошког и националног, југословенства  и хрватства, са ентизијазмом  је прихватили овај пишчев избор.  Нико да се побуни јер  су им били  скухали мозак позивањем на наводно „демократско право на књижевно-језичку самоидентидикацију“, премда се радило о језуитизму своје врсте: да се један   декларисани  Хрват  наједном  национално самоидентификује као   Србин.
             Зашто је то Андрић урадио, из којих порива, руковођен којом  истином, питања су за чије разумијевање није довољна тек наша доброхотност већ је посриједи спремност на властито самоосвјешћење; да спознамо докле се у манипулативним техникама били спремни да иду титоисти па и увијек завјеренички  Андрић?
        5. Деценијама су титоисти форсирали двојицу  југомасонских конспиратора, Андрића и Крлежу, познатих по својим подривачким дјелатностима, као иконама сербокроатистике које су имале знатан удио у обликовању  идеологије која је Србима препарирала свијест до мјере да су Крлежу у Загребу мање вољели него у Београду!   Андрић је, опет, у данашњици књижевник путем којег се код Срба с десне и лијеве обале Дрине обликује надолазећа културна клима глобализма, која се показује тако сличном комунизму.  И Крлежа и Андрић писали су истим језиком који је Андрић  под старост називао српским, а Крлежа хрватским, премда су били више него свјесни да се ради о једном језику који је управо Крлежа својим потписом на декларацији преименовао у хрватски језик. У  закулисном поигравању националним самоидентификовањем пред трагично несамосвјесним српством, Андрић се циљано изјаснио као Србин, иако је некоћ сврставан у хрватске писце о чему свједочи збирка „Хрватска млада лирика“. Играјући се правом на национални избор, овисно о интересима и Крлежа је такође посегнуо за институтом националне самоидентификације кад  је то одговарало хрватским националним интересима. Учинио је то кад је требало да се утемељи  хрватски језик као засебан језик, свега тринаест година након што је лично био један од потписника Новосадског договора, показујући и тиме колико је вриједио његов потпис дат, очигледно, бијелим мастилом, на овом књижевном договору. На исти начин може се говорити и о хрватским потписима на Бечком договору који су само Србима наметани и само њих обавезивали, а у чију  обавезујућу тежину Срби до данас нису нису смјели да посумњају.
            Крлежино водеће мјесто у осамостаљењу „хрватског језика“ као засебног, млада хрватска „демокрација“ као да не вреднује на достојан начин, или је и то дио „хрватске домољубне промиџбе“ да се у име заговараног мултиконфесионализма даје предност Андрићу као самозваном Србину-католику, што је одавно спиновано име за Хрвата него шовинистички настројеном Крлежи.  Стога је коначно сазрело вријеме да се пуноправно може говорити о лажној националној самоидентификацији и лажном конвертитству  када је у питању национално енигматски Андрић, будући да се ради о обмани своје врсте која се могла да деси само под окриљем увијек прозелитске сербокроатистике која је сједињавала политику  са науком.
          Андрићев самоизбор  израз је  правог сионског  мудраца  који је посједовао идеолошка знања  о ономе што јест и ономе што треба да буде „теоретска“ и „практична“ мудрост, односно, кантовски дефинисани „чисти“ и „практични“ ум. У томе својеврсном фарисејском мудровању дојучерашњег убијеђеног космополите,  он се био претворио у идолошку потркушу која је  својим театралним избором у који се није смјело сумњати,  пореметила  дотад признати „небески поредак“ и знање о  националном идентитету. Учинио је то уз  нарочиту помоћ српских филеокатолика, тих јефтино проданих душа захваљујући којима је био могућ Андрић као својеврсни „српски“ писац, а уистину предводник револуционарног језуитског католицизма с којим се у данашњици  сједињује масонство.  Као масонски завјереник, па тиме аутоматски и политички агент запада, са подривачким антиправославним циљевима,   он је био вјеровјесник данашњег мондијалистичког  јудејског католицизма који заводи своју страховладу  путем идеологије њу ејџа, чије су „благодети“ Срби искусили у звјерском бомбардовању Србије 1999 године  када је истресено двадесет три хиљаде тона ракета и бомби које су сијале смрт и разарале све српско. У данашњици се настоји да јудаизује православље, како би се и оно  путем екуменистичког учења  „реформисало као и све друге монотеистичке религије свијета осим самог јудаизма, што се све чини од стране најрадикалнијег вида револуционарног католицизма,  јудејског католицизма чији је зоровијесник у српској култури био управо Андрић.

                                    Андрић србизовао  очево име у Антоније

         1. У низу политичко-прагматичких поступака  зарад измишљања властитог српског националног идентитета као српског, Андрић, тај најрепрезентативнији књижевник комунистичког југоунитаристичког времена, у стратегији подривања српске културе путем властите „четверонационалне“  књижевности (српске, хрватске, муслиманске и јеврејске) најдаље је отишао када је у стварању подлога да се самопрогласи српским писцем у педесет деветој години промијенио своју народност и национални идентитет и “и то у корист народности која није уписана у његов родни лист“, како се круто административно изразио Мирко Марјановић ,  предсједник Матице хрватске из Сарајева, трауматично и, рекло би се, табуизирано, избјегавајући  сам  помен српске народности у коју се Андрић био „преписао“.  Не одољевши да не буде саркастичан,  довршио је мисао тако што је упутио  морални  апендикс писцу да је тако нешто „Андрићевом изузетно стабилном моралном профилу непримјерено“.
          Док и данас појединци „руже“ писца из позиције домољубног хрватства признајући му у једну руку `изузетно стабилан морални профил`, али  једино до 15. јуна  1951. године, до када је Андрић успјешно лавирао као хрватски писац који се поштапао официјелним интегралним монархистичким и комунистичким југословенством у служби хрватства,  Марјановић неће да призна како се, може бити, уопште није радило о моралном чину већ о нечем што далеко надилази перцептивне видике једног кроатофила,  задуженог да и судом  докаже, оспоравајући вјеродостојност Андрићевог тестамента, како је Андрић   хрватски књижевник чије је национално поријекло неупитно. Као хрватски културидеолог он  одбија да види  како је Андрићево самоизјашњавање за Србина било инструмент закулисне политике  у служби  католизовања и хрватизовања српске књижевности коју  је могао да осмисли само писац филигрански конструисане Проклете авлије. Србизујући своју народност преко личне карте и пасоша Андрић је учинио оно што може да испланира само  сљедбеник језуитског Макијавелија, али ништа мање ни великог Гетеа, илиминизираног владаоца из сјенке Вајмарском републиком, ишколованог у највишој дипломатској служби по великим европским престоницама и од младости по вокацији завјереник. Резултат  пишчевог избора да „пређе“ у Србе био је да је данас, а не само онда, у вријеме додјеле Нобелове награде која је увијек имала образину космополитског духа, Андрић остао не само највећи писац српске књижевности већ након пола вијека од примања свјетске књижевне награде, водећи писац екс-југословенске  књижевности надмашивши и  Његоша, али и Крлежу.
     Његов прагматични и политички чин у исто вријеме, видљив као фарисејско посрбљење, имао је за циљ десуверенизовање највеће јужнословенске књижевности и не само ње, него, у испројектованом ширењу своје књижевне славе,   својеврсно екуменизовање свеколике књижевности вуковских Срба сва три вјерозакона, а потом и свих других јагићевских католика названих Хрватима. У то име Андрић се самосвјесно и са задатком одлучио  да од јагићевског Хрвата постане вуковски Србин (сва три вјерозакона) и тако се стави на чело српске књижевности, а не како то Марјановић у тексту о Јандрићу и Андрићу  жели да лажно представи, да се Андрић  као мултикултурни и мултинационални писац није хтио да стави у национални оквир, ни хрватски ни српски, што није тачно.  Истина је да се он желио по сваку цијену да стави у српски оквир, не да би био још један српски писац више  већ управо  како би постао водећи српски писац.  Тако је и било: управо он који је понајвише познат као градитељ мостова између Истока и Запада  и онај који је запјењено у дисертацији  понављао  да српска књижевност под Турском није дала никаква  књижевна дела  која би била слична онима што су их створилу фрањевци, постао је и, пола вијека од добијања највише књижевне награде, остао највећи српски писац. Управо такав, Андрић је данас, условно говорећи,  „већи“ српски књижевник и од Његоша и од Црњанског, док нас све оставља без одговора  шта је то у Андрићевом дјелу уистину српско? Екавица и ћирилица? Не може бити да је најсрпскија код Андрића његова „особна исказница“ и „путовница“, јер је по мало чему та књижевност препознатљиво српска, нарочито не  по погледу на свијет јер  православног духа код Андрића нема!
       2. Бранећи писца од њега самог, Мирко Марјановић, нипошто као политички аналфабета, савјесно попут Андрића служећи истом циљу, тврди да је „смијешно и жалосно“, штавише, неувјерљиво па и невјероватно да се Андрић одлучио у својој зрелости да промијени народност. Потезање Андрићеве српске народности исказане у „особној исказници“ и доказ те врсте  о пишчевом српству сматра `шокантним, „накнадним“ налазом` тврдећи  да „Андрићева рука сигурно није исписала тај документ“, адвокатишући Андрићу посљедњим аргументом „да је ваљда у комунистичкој држави постојала утврђена законска процедура за мијењање идентитета“!
            „Скандалозно, срамотно је приписати такву промјену тако стабилној и достојанственој особи,“ не престаје да се након шездесет и више година од вађења историјске „српске“ личне карте чуди овај кроатофилни андрићолог отворено наводећи на могућност фалсификовања личног документа, одлучан да  Андрића као некаквог  „сина разметнога“  коначно врати кући из дугог националног самоизгнанства и поново га смјести у окриље хрватске књижевности, којој он  по свом рођењу и припада. Народност се не бира нити се за њу опредјељује, мишљење је хрватских културидеолога који су на тај начин  управо највише ућарили јер су се сами Хрвати били самоопредијелили да преузму национални идентитет српских конвертита, католика да би потом до данас своје национално питање рјешавали самоопредјељењем, од декларације о хрватском језику до оне о свом државотворном статусу. То их не пречи да исказујући по ко зна који пут своју освједочену дволичност, право на самоопредјељење нијечу Андрићу којег премијер Милановић у говору поводом  пријема Хрватске у ЕУ смјешта поред Тесле у највеће Хрвате.
           Наступајући под заставом некадашњег члана Андрићеве задужбине који је у међувремену „преумио“, предсједник Матице хрватске хтио  би, прикривајући своје праве циљеве, а тичу се хрватизовање књижевности у Федерацији БиХ,  да на неки начин стави тачку на несугласице Хрвата са писцем, које нису мале и кулминирале су  отвореним раздором између овог самопроглашеног српског писца и хрватског сина, у вријеме Маспока. Управо то „хрватско прољеће“ имало је коријене у Декларацији о имену и положају хрватског књижевног језика из 1967. године да би 1970. Шиме Ђодан  на сједници Матице хрватске, у акцији „враћања поноса хрватском народу“, прозвао појединце који су се одрекли свога народа наводећи  егземпларно Андрића као оног који се одрекао хрватског националног идентитета.
              У Сарајеву, центру муслиманског хрватства, како га Хрвати  доживљавају, води се у садашњости један крајње необични спор како би се доказало да  је Андрић  хрватски писац. Ова само на први поглед судска парница  скрива   један закулисни,  шири духовни план којим се настоји вратити писац у оквир хрватске књижевности.  У позадини случаја којим се судом  жели утјерати правда и преотети писац из окриља српске књижевности, на својеврстан начин  се  настоји да оспори његова национална самоидентификација. У позадини овог интригантног спора видљиво је настојање да хрватска књижевност у БиХ путем засвојатаног Андрића  добије  преимућство у односу на књижевност друга два народа, што би водило    пројекованом хрватизовању  босанскохерцеговачке књижевности преко њене хрватске компоненте и едиције „Хрватски писци у БиХ у сто књига“. Коначни   циљ био би оставарен тек  кад би се Хрвати изборили  за право  на ексклузивно хрватски идентитет овога писца.
         Актуелни судски спор ваља проматрати у ширем контексту хрватизовања бошњачке културе  и босанског језика, који је у пракси значио устоличење хрватског књижевнојезичког  стандарда у Федерацији БиХ. Хрвати су успјели да Бошњацима наметну потпуну кроатизацију бошњачког језика што је већ свршен чин, претварајући некоћ заговарани бошњачки језик у  сарајевску варијанту хрватског језика, која претендује да  буде наметнута и српском језику изложеном перманентној медијској хрватизацији.   Сада се исто настоји да понови и у домену књижевности тако што ће у хрватску компоненту босанскохерцеговачке књижевности да „врате“ Андрића и да га устоличе за нејвећег босанскохерцеговачког књижевника, што је већ окончан поступак у књижевности Републике Српске која је Андрићу у част подигла својеврсни град на Дрини.
       Парничење српске и хрватске стране око, суво правно гледано, тек ауторских права које брани Андрићева задужбина,  има за циљ  не само враћање овог  писца у окриље босанског хрватства већ унитаризацију   босанскохерцеговачке књижевности која подразумијева никакво „босанчење“  већ  управо хрватизовање, наметањем овог Кроато-Србина за водећег писца и код босанских Хрвата и  Бошњака. Коначан  циљ је потпуно хрватизовање   босанскохерцеговачке  књижевности, посебно њене бошњачке компоненте  у коју је  Андрићу дуго био запречен пролаз јер је пао под јурисдикцију Мухсина Ризвића и извјесних хоџа и хаџија  које  су га оптужиле да је у своме дјелу нарочито `нагрдио наше муслимане`.
         Ради се о томе да је на дјелу од већине непрепознат пројекат  глобализације босанскохерцеговачке културе путем Андрићеве наглашено мултиконфесионалне књижевности и тај се закамуфлирани  процес одвија управо наметањем овог јудејским духом калајисаног писца према чијем дјелу се  настоји да  створи идолопоклонички однос тако што би  национално опредијељени Срби, Хрвати и Бошњаци пред Андрићем абдицирали  у корист еунијатског и јудеокршћанског  хрватства.  Као сваки новосвјетскопоредски процес и овај има закулисни карактер и не иде без великог лицемјерства са све три стране, тако својственог култури лажи у којој живимо.
          Тако, не без широког околишавања,  Иван Ловреновић поводом Андрићевог хрватства изриче мисао да се „у хрватској култури уопште његује нека постојана невољкост и нелагода, која се у крајњој линији очитује као неспремност или неспособност да се то велебно књижевно дјело напокон, у својој цјелини интегрира у ту књижевност и у ту културу. Истовремено, за такав став не постоји нити један озбиљан књижевни разлог, ни у опћем смислу, јер је Андрић напросто свјетски писац, ни у посебном смислу јер је Андрић понорно истинит књижевни тумач босанског свијета,“ (...) „па би било логично да хрватска култура према Андрићеву дјелу има приснији однос, дубље разумијевање и јачу заинтересираност.“
           Међутим, прије него се оствари тај „приснији однос“ и Андрић коначно интегрише у хрватску књижевност и културу, ваљало би  одгонетнути на који се то начин писац успио да издигне  изнад домашаја  „суставне“ хрватске клероусташке  политике  која је његово превратничко национално самодефинисање оквалификовала у најмању руку непримјереним.  И ономадне и данас хрватски културидеолози не престају да се чуде, не без пренемагања,    напомињући да је Андрић “напросто свјетски писац“, па  им се  због тога пишчев редефинишући чин некако и даље опире милости уобличења, а само зато што га и даље тумаче  у оквирима скучених националистичких географија, промишљајући га у хоризонту очекивања који је клеронационалистички и са становишта „лијепе Њихове“ ригидно моралистички, не опраштајући му ни данас пацку на његовом хрватском националном профилу.
           То што  се и данас опире дешифровању јесте чињеница коју редом испуштају из вида српски, хрватски и бошњачки етничари: да се ради о помно планираном поступку једног макијавелисте, а нипошто хрватског  моралисте.  У вријеме када су га нападали да је издао хрватство, Андрић је такве, не остајући им дужан, спремно  називао клероусташама, а уистину су сви одреда били одвећ кратковиди да би увидјели да је његов прелазак у Србе био увертира за  нобелову награде за шта је поред `велебног књижевног дјела` које је успостављало мостове између Истока и Запада, тачније, градило мостове продора Запада на Исток, требало учинити још нешто изнимно важно: прекабулити и као хрватски „ћуприлић“  „прећи“ у  Србе те подастријети своје књижевно дјело као дјело самозваног српског писца  вуковске „обедијенције“,   како би се форсирала граница на Дрини која је у европским колонијалним картама била уписана као међа која раздваја два  поларизована свијета, западни јудеокршћански и источни, православни.
           3. Андрић, тај Макијавели нашег времена и велики архитекта ријечи,  умјешно је сковао завјеру како да путем своје На Дрини ћуприје  настале, експлиците, на римокатоличкој „теологији моста“, сазида метафизички мост како би цивилизаторски утицаји са Запада, које жељно призива на страницама своје дисертације настале по свим правилима бечке историографске школе лажи и обмане, могли да  премосте ту зачарану границу и прелију се на православни Исток. Требало је још једино да сам писац пређу у Србе како би као пројектовани  нобеловац без административних запрека легално и легитимно засјео на трон српске књижевности, књижевности монаха Светог Саве, Стефана Првовјенчаног, монаха Теодосија и Доментијана, Данила II  и Стефана Лазаревића, бивше књегије Јефимије, Григорија Цамблака и Контантина Филозофа, Рачана и Ђорђа Бранковића, Јована Рајића и Захарија Орфелина, Доситеја Обрадовића и Јована Мушкатировића, Милована Видаковића и Лукијана Мушицког, Јована Суботића и Јована Стерије Поповића, Симе Милутиновића Сарајлије,  Петра II  Петровића Његоша, Бранка Радичевића, Змаја, Јакшића и Лазе Костића, Љубомира Ненадовића и Јакова Игњатовића, Стјепана Митрова Љубише и Јакова Игњатовића, Глишића, Лазаревића и Веселиновића, Симе Матавуља и Стевана Сремца, Светолика Ранковича,  Домановића,  Ћипика и Боре Станковића, Кочића, Војислава Илића, Нушића, Ракића, Шантића и Дучића, Симе Пандуревића и Владислава Петковића Диса, Милутина Бојића, Вељка Петровића, Милутина Ускоковића, Исидоре Секулић, Милоша Црњанског, Растка Петровића, Драгише Васића, Винавера, Манојловића, Драинца, да о савременицима и не говоримо, на примјер, о   Бранку Ћопићу за кога је Андрић признао да је најталентованији од свију нас.
           Због небриге за своје највеће писце Срби су страшно изгубили и веома се огријешили. Све што је било светосавско у српској десетовјековној књижевности изложено  је  профанизацији  од стране глобалних мешетара који су Србима издиктирали преко Вука и данашњих „вучића“ какав мора да имају однос према властитој култури, а то значи мултиконфесионалан на начин вуковског поимања српства, кроз чију призму су нам  окивали ум стољеће и по па су то требали да наставе и даље  путем обновљене вуковске србистике која представља ренесансу сербокроатистичких завјештања осмишљених још у  вријеме србофобног хабсбургизма. Таква србистика промовише системско незнабоштво и идолопоклонство, водећи плански рат против српског језика и српске културе, коју репрепрезентује   дјело припадника, у правом смислу те ријечи, окултне елите којој  Андрић несумњиво припада. Након пола вијека  дошло је   вријеме да се он, према суду нових хрватских  домољубаца  или још ближе, хрватских еунијатских  и јудеокршћанских глобалиста, поново  врати у окриље хрватске књижевности и тако смијени  кроатофила Крлежу према захтјевима новог доба, штампањем његових дјела  у корпусу хрватске књижевности.  Она ће бити публикована, према Марјановићевим ријечима,  по цијену да се поведе још један „најобичнији  судски спор око ауторских права“ са Андрићевом задужбином у Београду која, наводно, не заслужије медијску пажњу и толики публицитет у којем  се `пуца из оружја великог калибра`, сводећи све на „културне ћорке“ и чак моралишући како је тако нешто недостојанствено у вријеме  кад се обиљежава пола вијека од добијања нобелове награде!
            Српска страна у спору свела је припадност Андрића српској култури на заштиту ауторских права, док силе глобализма, инсталисане након оних псеудонационалистичких на екс-ју просторима који се популарно по новој овезличујућој номенклатури назива „регионом“,  вуку потезе  иза Марјановићевих леђа  промовишући Андрића у водећег регионалног писца  путем споровозне правне процедуре која супротну, хрватску страну неће ничим обавезивати да не настави кршити пишчева ауторска права.  Тако ће највећи српски писац у сјени судске бирократије и на очиглед задријемалог српства бити устоличен за највећег хрватског писца, а да нико од Срба  „у свим српским земљама“ неће подићи глас против ове прекрађе! То је зато што су управо они који би то евентуално требало да учине дио закулисне владавине новог свјетског поретка и доведени су на власт да путем Андрића промијене свјетоназор и вјероназор код Срба сва три-ћетири вјерозакона у правцу екуменизације, а то значи дехристијанзације не само српске културе већ свеколиког свијета живота. При  томе се Андрићев  своједобни национални избор своди на „грађанско-приватну припадност српској нацији“!
            Била она  „и милијун посто документирана, та национална припадност, по мојему не мијења ништа у  чињеници његове књижевне припадност свим књижевностима овога језика чију јединственост, уосталом, највише наглашавају баш сами Срби. (Додуше, проглашавају га српским, али то ништа не мијења на суштини.) Тако гледам и на ово `откриће`: оно ништа ново не доноси нити шта мијења“, резолутан је у своме ставу Мирко Марјановић поводом „открића“ (!) пишчеве личне карте у којој пише да је Србин. По свему  судећи, Хрвати су одлучни да и по цијену поновљеног судског спора врате Андрића свим књижевностима  „овога језика“, а уистину прво књижевности хрватског језика,   пријетворно напомињући путем Марјановића да су „тужни“ због овог спора  јер, ето, писац  „није заслужио да се вуче по судовима“ будући да се ради о свјетском, па европском  и тек онда, српском, хрватском и босанскохерцеговачком писцу! Шта рећи осим: О вријеме и обичаји!
           Једно је извјесно: без обзира на коначну одлуку сарајевског суда о овоме спору који је постао приватна ствар Андрићеве задужбине, Хрвати у Хрватској су спремни да  штампају Андрићева дјела,   на латиници и ијекавици наравно, и тако га, након дугог изгнанства, коначно врате у матичну књижевност. Којега језика? Мисле ли на вуковски   језик Срба сва три вјерозакона који заговара  еунијатска и новоим хабсбургизмом прожета тзв. обновљена србистика? Да, управо тога језика који би требало да буде, а већ и јесте, полицентрични језик који се назива хрватским, а који је службено примљен у заједницу европских језика!
         4. Аргумент Андрићеве задужбине у прилог пишчевог српства била је његова лична карта у којој је писало да је по националности Србин. Оно што међутим  нико није коментарисао јесте чињеница да је тај  „изузетно стабилан морални профил“ под којим се мисли на нобеловца Андрића који је крштен као Иван, а потом  лично инсистирао на хипокористичном имену „Иво“, кривотворио и србизовао име властитог оца, што је као „ситница“ сакривено у службеним и уљепшаним биографијама,  иако се тим чином писац свјесно пред лицем јавности претворио у фалсификатора личног документа! Андрић је смјело учинио оно што ни један грађанин ни пред људским ни пред Божјим законима не би  ни да помисли да учини - а и зашто би?
            Посебно никоме од Срба не би пало ни на памет да  постави питање о ренегатском положају овог католика и босанског Хрвата у београдској средини којој је парирао тако што јој  је запушио уста прешавши у Србе. Додуше, да ли му је Антон Андрић, школски подворник, за шта се опет тврди да није био подворник већ кујунџија који је поправљао млинове за кафу, уистину био отац, или је то  фра Алојзије Перчинлић, остаје отворено питање, али је чињеница да је  у личној карти  у рубрици за име оца написано ћирилицом не име Антон, него Антоније, што као име означитељски репрезентује,  којег ли синхроницитета, укодиран ехо на, по свему судећи, име правог оца званог Алојзије!
           Понесени овом провалом чисте конотације не можемо, а да не уочимо још један паралелизам: као што се испод српског имена Антоније за име оца скрива  хрватско фратарско име Алојзије тако се и испод Андрићеве тзв. српске књижевности скрива хрватска, штавише, фратарска књижевност!  Недопустива са моралног становишта промјена имена мртвоме оцу  крунски је доказ до које је мјере Андрић био спреман да иде у своме каријеризму и частољубљу по цијену да на неки начин изгуби образ. Ова бескрупулозна  геста већ  на први поглед  казује на шта је све био спреман како би се дочепао водеће улоге у српској књижевности. Промјена имена мртвом оцу  никако се не може подвести  под демократско право  које је западна култура лажи инсталисала да би под њим могла некажњено да проводила сваковрсне означитељске кривотворине којима се обмањивао ум лаковјерних Срба те као таква спада у симболично и обредно оцеубиство учињено од стране једног макијавелисте који је кршио све обичајне па, на концу, и законске,  трајно губећи право на евентуалну нашу сапатњу или „разумијевање“. Овакви крајњи поступци нарушавали су  све етичких закона, а не  само  означитељску праксу која је табуизирано забрањивала да се предјева име мртвоме оцу! Она је  толико  дио моралног кодекса бијелог човјека и  европске културе да је  њено прекорачење, рушење свих моралних норми и као таква је  недопустива. Да не  говоримо како се ради о злоупотреби српске антропонимије у којој се чува национални именослов и један чврст означитељски поредак који  је био нарушен тиме што се једном давно мртвом фратру скаредно предјевало његово католичко име у управо супротно, англашено српско-православно, што је по себи невиђена  бласфемија у којој давно упокојени фра-Алојзије постаје под пером разметног сина,   српски Антоније!
              Други, како год мислили: ово је за нас чин којим је Андрић у својој незајажљивој амбициозности  свјетског мештра ријечи и високообученог агитатора јудеомасонске  културе уистину заувијем прешао  линију између добра и зла изгубивши свако наше разумијевање јер је умислио  да се без посљедица по морални поредак може поигравати са именом властитог преминулог оца, као што се у литератури поигравао   са стварношћу.  Тим накнадним  чином преименовања   срушен је сваки пропагандни мит о Андрићевом `изузетно стабилном моралном профилу` јер је поред осталог  опорекао морални поредак који је убиљежен у српском именослову, што значи  поштовање  светиње имена  која се преноси са оца на сина.  Међутим, за језуитског „гојенца“  Андрића чији је руководећи принцип   био да циљ оправдава сва средства, ништа  није било свето па ни име покојног оца које је накнадно симболички закамуфлирао  спиновањем које је значило посрбљаваље и подвођење очевог имена  у одређени хоризонт очекивања на који су Срби требали да падну  као у добро постављену замку. Тицао  се захтјева да име оца највећег српског писца нипошто не буде типично хрватско и католичко Алојзије него, авај, спаси нас Господе свих причина, типично православно и српско Антоније! Оно је све прије него  „истинска ријеч“, verbum  cordis и оличава немогућност имена да изрази истину уз коју као противаргумент неизоставно  стоји лаж. Стога је оно лажно име, а писац који се позива на лажно име оца као Србина, неко ко се лажно представљао за Србина и српског писца чије српство има само спољну, али не и унутрашњу форму. Тиме су Срби још једном  били  обманути као лоши ђаци историје од језуитске софистерије католичких синова . Повјеровали су на ријеч овом фарисеју и књижевнику који је у остварењу свога циља, да по сваку цијену буде владалац над књижевношћу Срба сва три вјерозакона, био спреман да „говори криво“ и огријеши се о душу, не поштујући ни очево име,  злоупотријебивши га зарад пројектованог каријеризма. Као такав, Андрић је постао водећи српски писац, тачније, писац  Срба сва три вјерозакона али, не заборавимо, и Срба Мојсијевог вјерозакона што га је препоручивало да буде мондијалистичка икона.
        5.  У култури лажи све је неизвјесно па и име оца највећег српског писца, који је највећи и по својој бескрупулозној амбициозности и спремности да очево име које је по свему судећи, извјесно и гласи Амброзије - принесе на жртвеник Оцу Лажи, Луциферу! Управо са Андрићем, који је под старост друговао понајвише са Гетеовим афоризмима, српска култура, а посебно књижевност почела је да се ставља под контролу Лучоноше и наднационалне елите која се само српском назива, а уистину се ради  о елити јудаизованој кроз масонство, која на глобалном нивоу већ  вијек и по управља европском културом и њеним научним поретком чинећи и ту културу и ту науку наднационалном и мултиконфесионалном.
           Срби не смију  да избјегавају постављање нових питања у вези са овим наметнутим корфејем српске књижевности, а не  да на постављање питања имају право само привилеговани дорадници владајуће елите; морају имати смјелости и замисле ситуацију   да се ово што се Србима догодило   може да поткраде евентуално хрварској култури: да  један разметни српски син кривотвори  властити национални идентитет  самопрогласивши се  за Хрвата и да без обредног преласка у католичанство стане на чело хрватске књижевности  те  као такав добије Нобелову награду.   Да Хрвати то мирно прихвате како им један самопроглашени Хрват, а дојучерашњи Србин узима челно мјесто у хрватској књижевности намећући се за хрватског писца?  Да као доказ свога хрватства у личној карти просто напише „Хрват“ и хрватизује име мртвог оца званог Антоније у  Алојзије?  Просто, не ради ли се о фантастичној претпоставци, а управо то се десило Србима -  појава лажног цара Шћепана Малог!?

                                              Андрић други пут међу Хрватима

          1.  Има ли већег доказа  да се као народ налазимо пред бити или не бити, под потпуном духовном окупацијом изнутра, од стране поборника јудеокршћанског погледа на свијет, а не само сљедбеника одређеног анационалног филолошког прогрма, чији свјетлоноша је Андрић којем вјерујемо на ријеч чак и онда када  као фратарски син свом преминулом оцу пренадјева име у православно и српско како би се тако србизован лакше прометнуо за водећег српског писца и загосподарио српском књижевношћу у име јудеокршћанских сила које иза њега стоје;  који у име хабзбургизма чији је основни  састојак србофобија, намјерава да најсветије у српској култури јансенистички преведе у хрватство, а све под кринком властите књижевности.
            И данас је Андрић  јако оружје глобализма у сатирању српства, чије предводништво  српске књижевности  је довело до опасне духовне кризе, у име које нам се  намећу културне вриједности које су наднационалне, што је  отпочело  педестих година прошлог вијека када је Андрић у промишљеном одабиру акција усмјерених ради постизања пожељне представе о себи као Србину, не оставивши на миру ни име оца, успио да се у пар потеза пером, као вјешти писмознанац, што и јесу фарисеји, ти образовани чиновници у државној служби, прометне  за водећег српског и државног писца са високим друштвеним положајем. У кројењу властитог профила као „српског“  и стварању  задате  представе о себи, што је знање које се не стиче лако и нипошто не дијели  непозванима, представљајући се споља као аутентичан Србин, држећи се слова закона о  српству, али не прихватајући дух православља, никада,  важну ставку имало је преименовање очевог имена које нам  као означитељска пракса своје врсте свједочи о невјероватној суровости  на коју је Андрић,  кривотворац властите биографије, био спреман кад је и име мртвог оца злоупотријебио  у циљу прибављања неопходних претпоставки да се „упише“ у Србе.
           Када се  чине такве посљедње ствари на свијету поставља се питање – који би то био тако висок циљ у име кога jе Андрић, тај члан масонског подземља које је увијек било сурово завјереничко,  посегао за овим крајњим средством претварајући очево име у „ћумез од мастила“? У „прављењу“ себе као Србина који ће да сједне на столицу Светог Саве, првог српског књижевника, писца житија, Његошеву и тако редом, закључно са великим Црњанским, који је за то вријеме због српства живио у прогонству, а све са циљем да би се промакнуо у водећег националног писца, Андрић - конспиратор  је навукавши образину некадашњег недодиривог дипломате највишег ранга који је некоћ Србију  на посредан начин преко младобосанаца увео у први свјетски рат, који је Краљевину Југославију увео у Тројни пакт и под  Хитлерову јурисдикцију,  у измишљању властитог српског поријекла био спреман да иде до краја у чему није било поштеђено инструментализације ни име покојног оца. Прекрајање очевог имена као носиоца  хрватског идентитета  у српски,  како би његово искреирано српство  како-тако добило на аутентичности,  цинични  је доказ Андрићевог јадног пјесмотворства у којем је сав његов српски идентитет  скончао у замјени слова у имену мртвом оцу,  који је, које ли рошомонијаде, такође неизвјестан  јер се и данас мније ради ли се о школском подворнику Антону или травничком фратру Алојзију од кога   гради „пожељно“ српско име Антоније, што је заиста својеврсно луциферство својствено само онима које на поштивање очевог имена не обавезује хришћанска вјера.
      2.  Промјена имена мртвом оцу у личној карти коју вaди да би крпећи свој  национални идентитет у специјалне сврхе и правећи од њега интригу лакше   „прешао“ у Србе,  свједочи до које је мјере Андрић био макијавелист у крађи српског идентитета и спремности да се  као „gragjanin“, како је некад писао, под фирмом демократског права на самоопредјељење, наметне за водећег српског писца, да би уз помоћ нобелове награде то  у будућности  и остао. Она говори докле је био одлучан да симулира српску националност и управља будућим догађајима у којим ће се  наметнути као највећи српскојезички писац иако је у дисертацији оставио неизбрисив траг о ниподаштавању те исте српске и пренаглашавању важности фрањевачке књижевности тврдњом да су  фрањевци у свом шест стотина година дугом дјеловању  у Босни  дали риједак и `лијеп примјер  културног рада  и хришћанског пожртвовања`, истичући да су „у време турске владавине  фрањевци били једини представници  српско-хрватске књижевности у Босни. Српско-православно свештенство, које се налазило под штетним управљањем  грчких патријарха и владика , све до XVIII столећа није имало ослонца у некој страној хришћанској сили тако да услед материјалне беде и ниског образовања  свог свештенства уопште  није могло да развије неку књижевну делатност.“ С друге стране, од Матије Дивковића развијала се религиозна књижевност фрањеваца  којима се, према искључивом мишљењу овог њима наклоњеног политхистора, „може приписати заслуга што је духовни живот босанских католика  у смислу религиозно-моралних схватања  римокатоличке цркве развијао толико доследно.“
          Слиједећи босанске фрањевце „који могу католичком свештенству целог света  да послуже као светли пример спремности  на жртву  и истрајности  у бризи за душе, пример беспрекорног начина живота  и моћног уплива на вернике“, Андрић нарочито наглашава да су „својим самоодрицањем, које се граничи са мучеништвом, они бранили и одржали  најистуреније позиције римско-католичке цркве на Балкану.“  У том контексту  ваљало би на концу  размотрити и његову симболичку, означитељску  жртву која нимало не личи на самоодрицање, када је у име продора римско-католичке цркве на Балкану  на најистуреније позиције, оне на Дрини, зарад хрватизоване српске књижевности којој се ставио на чело, прихватио   да се представи као Србин и српскога рода од оца Антонија, тј. Алојзија! Овај избор масонизованог па тиме и јудаизовљаног криптосрбина  који је  прихватио да пређе у другу нацију ако му је то корисно, значио је управо крађу српског идентитета на очиглед цијелог српства које `стајаше и гледаше`; нико ни да прозбори!  
                Једно остаје: Андрићев избор,  завјеренички и демагошки, био   је  мотивисан тежњом ка десуверенизовању, колонизовању и, на концу, космополитизовању српске књижевности коју ће да лично предводи са њеним   неизмјерним националним благом, српском народном књижевношћу која је по себи једно право свјетско чудо. У њој је сачуван наш национални, православни  и косовски идентитет  који је требало расрбити  и у томе се састојао  криптограм Андрићевог конспиративног преласка у  Србе. У посљедњем чину преименовања имена властитог,  покојног оца којег такође „превлачи“ у  Србе, након што је то спремно урадио са сопственом књижевношћу, Андрић се коначно „уписао“ у Србе положивши тако испит покорности тамним и зашто не рећи, дубоко антисрпским силама које су иза њега стајале. Зар само то није довољан разлог  да трајно изгуби нашу сапатњу и разумијевање будући да је  нарушио најдубљи морални закон  као човјек, ако не и као новеловац  будући да је Нобелова награда одавно постала  симбол западне „културе лажи“ и предодређена за оне који су спремни да се ставе у службу колонизације свијета у име западне науке и умјетности, а њихов први интерес у даншњици јесте – уништење православља?
          3. Андрићев добитак због преименовања себе и покојног оца у лажног Србина, а властите књижевности у српску књижевност био је несамјерљиво велик, али лишен било какве светотајинске обредности која би значила прихватање светосавља као суштаственог дијела српства којег се без имало осјећаја за губитак одричу и новосрбисти - глобалисти, „три вучића“  новосвјетскопоредске филологије у име Срба сва три вјерозакона.  Као својеврсна масонско-конспиролошка интрига, он је учињен са дугорочним циљем претварања  православном духовношћу прожете српске књижевности у „заперак“ хрватске књижевности што као процес траје пуних 150 година. У данашњици он је препознатљив по настојању појединих хрватских  лингвиста  да промовишу тезу о  хрватском језику и његовим нарјечјима, па чак и ону о „хрватској“ ћирилици. Андрићево „аванзовање“ у српство као „баштиника читавог једног залеђа“ и „истинитог тумача босанскога свијета, ipso facto, и начина на који је тај свијет и хрватски“, што се не ограничава само на „фрањевачки циклус“, појаснио би често склон демагошко-комитетлијским уопштавањима увијек „самозатајни“ босански Хрват Иван Ловреновић, симплификујући пишчев однос према хрватству,  ваља цјеловито сагледати  у контексту ове уистину ријетке појаве да се један писац намеће да буде водећи у три националне књижевности, поред српске, у хрватској и босанској/бошњачкој а који се својевољно из једне националности прометнуо за вођу друге националне књижевности! Посриједи је уистину прави штокавски рошомон који казује шта је све могуће провести испирањем мозга читаве једне нације  правећи од ње распамећене Србе који су потпуно заборавили шта би то било српско становиште,  на које нас је давно опомињао велики Лаза Костић!
               Имамо ли снаге да коначно признајемо  да је Андрићев расредиштени национални идентитет  могла да сазида једино  рука врхунског мештра обмане и свештенослужитеља левитско-кршћанске културе лажи. Стога, да бисмо тај Андрићев превратнички чин у кројењу националног идентитета властите књижевности и трасирању њеног пута у будућности ваљано прочитали, неизоставно га ваља  проматрати у контексту  Андрићевог јудеомасонства, што сви масони временом постану,  преузимајући јеврејски свјетоназор, а то значи и њихов   морални кодекс који  прописује да је дозвољено прећи у другу вјеру, ако  то  налажу интереси, под условом да се у души остане Јудејац или, у најмању руку,  поклоник фрањеваца! Андрић је, држећи се тог фарисејског обрасца, самосвјесно властито дјело ставио у службу јудеокршћанског  продора на Исток који се корак по корак проводи хрватизовањем српске и босанске књижевности у  Босни и Херцеговини и Србији, а према Марјановићу – и у Црној Гори, истовремено  кад и наметање Андрића за водећег писца хрватске књижевности
       Све ово упућује да се  убрзано проводи  кроатизовање босанскохерцеговачке књижевности чији је посљедњи чин - проглашење Андрића за највећег српског, хрватског и босанског писца што води, тим смјером у католизовање и похрваћивање свих вуковских Срба сва три вјерозакона. Андрић, „други пут међу Хрватима“, метафорички би означавао управо наметање Андрића као хрватског писца за водећег писца Срба сва три вјерозакона, тачније, Хрвата сва три вјерозакона у шта се претворила ова  флоскула србомрског хабсбургизма  што је, уосталом, и био њен дугорочно  пројектовани циљ. Тиме би се окончао јансенистичко-бечки етноидеолошки експеримент мијењања националне свијести Срба на Балкану, утемељене на светосављу, путем прве глобалне западне науке, лингвистике,  а уистину лажинауке у име које су од српске нације створене македонска, црногорска, хрватска и босанска нација пријетећи затирању Срба и српске духовности.

                                  Андрић: Под старост  не мењам уверења!

      1. Андрићев „транзит“ у Србе, тенденциозан и с предумишљајем,  у вријеме националистичког југоромантизма, овог Хрвата, како се идентификовао у младости,  најмлађег академика САНУ из 1939. године, када је постао редовни члан, који је до 1913. године писао етимолошким правописом („ovi gragjani“, „rogjen“), пропраћен је био оперетским патосом када Јандрићу за 1941. годину, не без себељубња, изјављује: „Сам себи задао сам тврду веру, поћићеш и ти са својим народом. Пре ћеш умрети него урадити другачије,“ да би потом мнио би ли отишао у Загреб Павелићу или у Београд под заштиту Гестапоа. Међутим, како га Миле Будак у Загребу није  очекивао с ентузијазмом као југословенски оријентисаног Хрвата  писац ће да изабере српску престоницу у којој ће на миру да пише своје највеће романе у којима нема ни трунке назнаке духа времена у којем су настајали, као ни ни гризодушја што је цјелокупно мушко особље амбасаде у Берлину завршило у заробљеништву па и муж Андрићеве тридесетогодишње „милоснице“ Милице Бабић-Јовановић којој је посветио  дјело „Јелена, жена које нема“, а која ће у пишчевим  позним седамдесетим, одмах  по мужевљевој смрти  да постане његова супруга.
        Са својим анархоиндивидуалистичким склоностима и личном биографијом пуном преокрета, у времену рушења и настајања идеолошки супротстављених система,  он се послије другог свјетског рата присаобразио у кротитеља српског национализма, тако што је постао вуковски, натконфесионални, сурогатни Србин, у вријеме србофобне тираније кроатокомунистичке клике  која је дјеловала под геслом „Слаба Србија, јака Југославија“. Попут  омиљеног му пјесника и великог пријатеља Матоша, хрватског шовинисте, праваша и старчевићевца о коме је писао да је волио српство „очајничком љубављу и с више љубоморе него љубави“ ; чије  југословенство Штросмајеровог типа је било великохрватско, у разговорима са Љубом Јанрићем Андрић ће изјавити да „ми нисмо били унитаристи како би то неком могло да изгледа; пре би се могло рећи да смо били панслависти и интернационалисти. (...) Ја сам за југословенство био и 1941. године кад је комунистичка партија у све, па и у то унела марксистичко схватање. Ја сам за југословенство био и 1948. а и данас сам – и пре ћу да умрем такав него да под старост мењам уверења!
    Такво је, дакле, Андрићево  „српство“: ништа друго до синонимско за  југословенство као рукавац  панславизма и интернационализма!  За такво српство   био је Андрић након што је преживио „два рата и три царевине“. Оно нипошо није било унитаристичко већ интернационалистичко у име кога је био спреман  `пре  да умре такав него да под старост мијења увјерења`. Односи ли се ова резолутна изјава и на промјену националног увјерења када је под старост прешао из Хрвата у Србе?  
    „Пре ћу да умрем такав него да под старост мењам уверења“  - кључна је реченица која одгонета енигму Андрићевог тзв. српства разобличавајући   увјерења оних који су плиткоумо  мудровали  да  је декларативним преласком у Србе писац под старост промијенио своја антисрпска увјерења из младости о чему трајно свједочи тако дуго скривани текст дисертације. Не, он је као некадашњи `предсједник напредњачке српско-хрватске младежи у Сарајеву` остао  опредијељени анархиста бакуњиновског, што ће рећи, масонског типа који се на питање о националности вјешто бранио флоскулама да је његова „националност  хуманост“, позивајући се на ријечи српског конвертита и хрватске перјанице Петра Прерадовића.           
     „Пре ћу да умрем такав него да под старост мењам уверења“ -  изјава је онога који  је  нобелову награду добио  побиједивши у најужем избору неколико свјетских књижевника   управо под лажном заставом српског писца, коме у тренутку додјеле високе награде оркестар свира јеврејску пјесму „Кад ја пођох на Бембашу“;   који је до ослобођења Београда водио дневник на ћирилици, а одмах по ослобођењу,  исти дан, прешао на латиницу!  Из којих то увјерења, питамо се?
    „Пре ћу да умрем такав него да под старост мењам уверења“ - одговор  је макијавелисте који је послије рата камелеонски се прилагођавајући духу времена, прихватио марксистичко југословенство не посумњавши у њега, како поносно изјављује овај језуит,  ни 1948. године!  То је година Информибироа која је од хрватских комуниста била вјешто искориштена да се из југословенског политичког живота на крволочан начин елиминишу сви национало опредијељени српски кадрови и отпошаљу на најгори архипелаг гулаг који је могао да осмисли само луциферов сљедбеник. У вријеме љутих чистки српских кадрова који су се клели у Русе јер су у њима видјели своју православну браћу и због те љубави страдавали, Андрић ће управо тада, извадивши личну карту   на име оца Антонија,   `задавши сам себи тврду вјеру`, прећи у Србе, тражећи да нико не сумња у његову националну декларисаност, а понеког ко је буде критиковао етикетирајући „клероусташама“ или „српским шовинистима“!
    „Пре ћу да умрем такав него да под старост мењам уверења“ - морални  је кредо онога који је 1954. године ушао у партију  уписавши се као водећи дипломата монархије у титокомунисте да би  на тај начин, уз партијску подршку    био настављен умни рат против српске књижевности који га је позиционирао  за водећег књижевника титоизма.  

                       Андрић: Нема националне уметности ни националне науке!

    1. Достојевски је опомињао да је највећи трик који је ђаво извео било то што је убиједио људе да не постоји. У исто нас убјеђују српски душебризници, да не постоји завјера против српске православне културе, док су  у исто вријеме прелазили преко чињенице да је управо Крлежа предводио отцјепљење хрватског језика од српског, а за кога највећи “српски“ писац, који је иначе Крлежу   цијенио као `великог писца` каже:
      „Крлежа је недавно лепо  казао шта мисли о језику. Није важно како га ко зове, а разлике и варијанте само га обогаћују“!  Највећи српски писац спремно је, саглашавајући се са Гетеом, тврдио да „нема националне уметности ни националне науке“, додајући на ту опомињућу мисао Јандрићу: „Сви националисти света требало би да ово знају! Па и наши!“
     Овим је по ко зна који пут Андрић јасно исказао да не припада   националној српској књижевности потирући овом контрадикторном изјавом  истину да је књижевност по себи дубоко национална умјетност и да не може бити говора о томе да није национална јер такав суд противрјечи појму књижевне умјетности. Андрићев „метафизички“ плус у односу на Крлежу с којим је био кандидован за Нобелову награду  био је управо тај што је успјешно фалсификовао свој изворни национални идентитет прекројивши га у српски,  чије су „српство“ Хрвати доживљавали као издају народа не имајући очи да виде да се ради о денационализацији  српске књижевности путем књижевне „теологије моста“.
     У исто вријеме док га хрватски националисти прозивају за отпадништво,  Андрић се као маг ријечи двосмислено ограђује од свијета изјавом да је `спреман да служи искључиво умјетности`. У то име фра-Иво,  како га је звала београдска средина, коме је „Босна била његова најближа и најдража својта“ (М. Бегић), макијавелистички схватајући стварност, србизовао је и име покојног оца и тако срозао свој лажни, кривотворени национални идентитет до нивоа голог фалсификатора. У личној карти издатој 15. јуна 1951. тај јудеомасонски конспиратор  , завјеренички члан тајне организације која је починила  окрутно политичко убиство с преумишљајем, атентат на Франца Фердинанда и његову трудну супругу, што је изазвао први свјетски рат, за име оца написао је  Антоније, иако се он  звао Антун. Било је то „дјело са тезом“, па чак и више - симболични чин оцеубиства и приношења бескрвне жртве богу Луциферу коме се масони клањају, у име кога је  спремно србизовао и „оправославио“ властитог  покојног оца, и то још по свему судећи, фратра, зарад хрватизовања српске књижевности, у исти мах износећи двосмислену тврдњу Јандрићу  да он у национални оквир неће – хоће да буде изнад њега не опоричући га`!
     2. Шта речи за овај крајње напрегнут вербални склоп који је врхунац лажног мудровања   некога ко је одавно нарушио морлни императив који је налагао  да естетско буде етично!  Овакав преступ прихватљив је једино са становишта масонства  које прописује да `високи и средњи масонски степени почевши од  трећег степена дају њиховим носиоцима тајно право на сваку лаж ради општемасонске лажи`.  „Ослобођење од завјета“, „лаж на спасење“ биле су посебне привилегије већег дијела масонства .  Масонска идеологија која почива на антинационалној идеологији  и дијели свијет на своје и  туђе, укоријењена  на лажи и духу интрига који носи у себи државну издају, успоставила је  закон који важи за цјелокупну западну „културу лажи“, а он гласи да естетско не мора увијек да буде етичко, штавише, да је ријетко естетко подударно са етичким, што је постало владајуће мишљење у времену постмодерне духовне колонизације чији произовод су духовно и морално дезоријентисани људи. Један од оних који је доспио у ову организацију за коју се романтичарски мислило, као мамац за ступање у ложу,  да има циљ да усавршава човјечанство био је и  Андрић као масонски конспиратор чија браћа масони су били мајстори државне издаје.
    3. Сербокроатистичка  лажинаука, сва прожета масонском идеологијом, била је само параван  за провођење политике културног геноцида над српским народом и рушења његових националних основа у име комунизма, инкубатор за прављење  научних и књижевних  величина којим ће се расрбљавати и хрватизовати искључиво Срби. Она је на дјелу показала  начин на који се стварају моћни српски  научници и лингвисти од Јевреја по поријеклу Александра  Белића или књижевни „антиподи“ од „Србина“ Андрића наспрам Хрвата Крлеже при чему је пало у заборав да је једину позитивну   критику  коју је Крлежа  икад написао о једном хрватском писцу посветио управо Иви Андрићу!
     Од свог настанка сербокроатистика је вјешто злоупотребљавала српство као и прва Југославија, која је  од стране  омладинаца окупљених  око „Књижевног југа“, којима је припадао и Андрић, оквалификована као изневјерено очекивање,  јер,  према његовим ријечима упућеним Јандрићу, „то није била заједница какву смо жељели и очекивали“, не казујући му какву су то Југославију хрватски омладинци очекивали ако не прохрватску.
     Исто ће се    поновити и на  Новосадском договору  који је  био велика замка за Србе-православце, а у служби хрватске политике којом приликом је Буњевцима и Шокцима било наређено да се убудуће морају изјашњавати као Хрвати, а у коме је водећу улогу у пропагирању и прихватању на српској страни јагићевске тезе о српскохрватском језику одиграо управо  Андрић  позивајући се на гркокатолика Вука, који је  србизован сваки пут кад су требали да преваре  лаковјерне Србе.  Први потписник договора био је управо Вуков агитатор, претходно ројалиста, потом комунистички југословен  било који се лажно представљено   као Србин, иако је и у једном и у другом „спасоносном југословенсту“ једини непријатељ виђен у дјеловању српског национа.
   Главне поставке Новосадског договора о заједничком језику и књижевности Срба и Хрвата биле су дизајниране у ЈАЗУ-у и Југословенском лексикографском заводу. Накнадни потписник новосадског договора био је  Мирослав Крлежа чији је „франковлук био преобучен у марксизам“, а “чији комунизам је једино мржња на Србе“ (С. Винавер); који је уз Андрића тада представљен као југословенски писац да би потоњој расподјели улога један постао водећи хрватски, а други српски писац.  Као што је први случај у свјетској историји да је један народ узео за вођу туђег непријатељског војника  (М. Бећковић), Тита, што су учинили Срби, тако је јединствен случај у свјетској књижевности да је један народ узео за највећег српског писца   једног римокатолика, али и правог књижевног алхемичара и свјетовног фрањевца који је својим дјелом само реализовао закључке Тридентског концила, потврдивши преважност књижевности  у популарисању католичке цркве.
                                  Андрић водећи писац Хрвата сва три вјерозакона
       1. Став да се „Иво Андрић не смије сврставати ни у једну књижевност“ који је М. Марјановић изнио на сарајевском судском спору против Андрићеве задужбине као јединог власника пишчевих ауторских права, чији је члан управног одбора био од 1979. до 1988. године, а који са накнадном свијешћу настоји да сруши Андрићев тестамент, значи само једно: да се Андрић упркос личној опоруци о припадности српској књижевности према суду хратских културидеолога не смије сврставати у ту књижевност, тј. у „једну“ националну књижевност.  Он се изјашњавао као Југословен, Марјановићев је став те се стога његово дјело  може и мора да сврста и у `хрватску и босанскохерцеговачку` књижевност.
     Андрић  је, дакле, „наш“ писац који се, према мишљењу хрватских домољубаца, мора да врати кући, у хрватску књижевност, бећковоћевски казано,  „из дугог изгнанства, сит довијања, гмизања, поданства“.
    У том погледу еунијатска Хрватска је већ штампала изабрана пишчева дјела у едицини „Стољеће хрватске књижевности“ не страхујући од евентуалног новог судског спора са Андрићевом задужбином чији легитимитет оспорава. Та хрватска књижевност настала је од  некадашње књижевности „књижевника западног вјерозакона“,  који су се на Бечком договору наводно били ујединили са „књижевницима источног вјерозакона“ с једним пројектованим циљем: да се за почетак дочепају највреднијег српског блага,  српске народне књижевности и одмах је засвојатају као хрватску. Потом су кренули у хрватизовање осталих књижевности, нарочито откад је Андрић прешао у „књижевнике источног вјерозакона“, ставивши се на чело `књижевности књижевника источног вјерозакона`, принијевши нужно  симболичку жртву тиме што је посрбио име свог покојног оца фра-Алојзија  предјенувши га у Антонија!
    У данашњици се наново обнављају „завјети“ између Андрића и Хрвата, и то након више од пола вијека од добијања Нобелове награде која се, „знамо додјељује не по књижевним већ политичким критеријумима“, како опомињуће  наглашава руски лингвист и теоретичар књижевности Борис Успенски. Андрић се дефинитивно враћа у Хрвате да би био не само као највећи српски него  и хрватски, а богами и босанки и херцеговачки, односно, према њу ејџ  номенклатури,  регионални писац.
    Матица хрватска као покретач свих закулисних догађаја око „доказивања“ националних права Хрвата науштрп Срба   још је давне 1947. године штампала књигу Андрићевих приповједака, притом на своју руку, без пишчеве сагласности,  кроатизујући књижевни текст, да би  због Андрићевог протеста морала да повуче тираж од 5000 примјерака. У данашњици Матица хрватска се претворила у својеврсну НВО новог европског поретка која је истурена да води духовну битку против српске књижевности и културе у Републици Српској и БиХ  зарад интереса еунијатске Хрватске. Судски спор који се води како би се Андрић вратио у корпус хрватске књижевности у БиХ, али и у Хрватској, а у перспективи постао водећи писац Хрвата сва три вјерозакона, показује до које је мјере српска култура  бескрупулозно нападнута од стране Хрвата који у данашњици не презају ни од отвореног безакоња. Судска парница против Матице хрватске сведена, фарисејски, на кршење Андрићевих ауторских права, иако се ради о насилном преотимању књижевног дјела једног нобеловца  и смјештање у корпус друге националне књижевности,  показује до које су мјере Хрвати дрски у одлучности да Србима преотму водећег писца чија дјела у тринаест свезака под уредништвом Крешимира Немеца спремају да штампају у Школској књизи за Интерлибер, а већ је  2014. из штампе изашло прво коло са романима „На Дрини ћуприја“, „Травничка хроника“, „Проклета авлија“, и „Госпођица“ те рана новелистика „Мара милосница и друге приповијетке“.
    Ово је први пут да се у  „самосталној“ Хрватској, како каже Немец, објављују Андрићева изабрана дјела чиме се `на неки начин враћа дуг ове земље која га је неправедно не заборавила, јер читатељи га нису заборавили, али културне елите су га заборавиле, па и академска заједница`; наглашавајући и овом приликом да `Хрватска према Андрићу  осјећа својеврсни дуг, али и скривене резерве које су потпуно погрешне, политичке па и политикантске јер је он био за југословенску идеју од почетка рекавши да ће умријети у тој идеји`.    Хрвати не скривају  да Андрића желе да ставе не  у окриље него на чело хрватске књижевности те тако симболично  врате Андрића из српске у хрватску књижевност, а тиме на извјестан начин ту исту књижевност подведу под  хрватску.  У томе као дорадник  учествује  конвертит Емир Кустурица који   промовишући властиту личност путем Андрића, на посредан начин код Срба промовише   пожељан модел културе  који би одговарао захтјевима сила новог свјетског поретка,  онај који почива на  вуковском моделу Срба сва три вјерозакона. У тој новој глобалној српској култури, наднационалној и мултиконфесионалној, Андрић се намеће као већи Србин од оних књижевника који пострадаше због православља иако је он сам као заговорник интегралног југословенства према изричитој жељи своја дјела штампао у издању удружених југословенских издавача, Младости,  Матице Српске, Државне заложбе Словеније и Свјетлости Сарајево!
    „Књижевна јавност се већ сложила да Андрић назива „хрватским, српским и босанским писцем“ док га страна издања називају и даље југословенским писцем“, коментар је Немецов који тим исказом потврђује да  се Андрић по други пут вратио у Хрвате, једино што Срби никако то да појме  настављајући да скрајњују у српској култури  величанствено књижевно дјело бројних српских стваралаца које не умијемо због  властите духовне распамећености да на достојан начин вреднујемо, а које је  настало на непресушној српској православној традицији  од дјела великог Црњанског до многострадалног Бранка Ћопића за кога је сам Андрић тврдио да је најталентованији од свију њих.
     3. Jедно је сасвим извјесно да у садашњици присуствујемо устоличењу Андрића за водећег писца  - али тзв. Хрвата сва три вјерозакона,  који је својевремено направио лупинг из хрватства у српство, а сада се побједнички поново враћа у великохрватство.  Хрватизовање српске књижевности у БиХ путем Андрића већ је окончано и у то име подигнут је под неимарском палицом Емира Кустурице, Андрићград као својеврсно мјесто ходочашћа будућих Хрвата сва три вјерозакона. Као да је већ свршен чин да је Србима међа са Западом на Дрини, како су давно зацртали англоционисти на Берлинском конгресу  забранивши им да гледају преко Дрине, али не и обрнуто; премда је дејтонска међа на Уни и у Ћопићевим и мојим родним Хашанима. Андрићград је споменик устоличењу Андрића не за српског писца већ  за водећег српскојезичког писца Срба сва три вјерозакона у  овом постмодерном добу планиране историје. Он је доказ да су силе новог свјетског англоционистичког поретка већ укоријењене на девастираним  бившим јужнословенским просторима на којима се говори српском штокавицом. Град  на Дрини мјесто је идолишта  које треба да трајно свједочи о нашем посустајању и одустајању од себе као Светосаваца који су отворених очију, као зомбирани,  гледали како се на  пиједесталу српске књижевности коју је утемељио нико други до Свети Саво, устоличује као највећи српски књижевник фратарски син и иста таква књижевност. Реформаторство у домену српске  књижевности које је успио да проведе у дјело Иво Андрић се по превратничким посљедицама по српску духовност може мјерити једино са тзв. „реформаторским“ радом у домену српског језика који је србофобни хабсбургизам провео и приписао  гркокатолику Вуку Караџићу  који је, према ријечима његовог мецене и вјероучитеља Јернеја Копитара „срушио стари језик Светог Саве“ и тиме поништио разлику и главну препреку  за превођење Срба у римокатолицичансто. Ту препреку  Вук је под диригентском палицом бечких професора не само поништио  него је, према пророчкој тврдњи Копитаревој - „заувијек уклонио“!
     То исто, али у домену књижевности  учинио је Андрић: срушио је поредак који  је утемељио Свети Саво, српски принц, монах, дипломата, ктитор и просвјетитељ,  први српски архијепископ, писац „Житија Светог Симеона, „Карејског типика“, „Хиландарског типика“, „Студеничког типика“ и „Законоправила“. Та и таква књижевност која је трајала кроз скоро осам вијекове и која се надахњивала на извору воде живе и вјере у спасење путем Христа Богочовјека, доживјела је да  на трон српске књижевности засједне онај који је писао да нема националне умјетности ни националне науке, опомињући пријекорно да сви националисти свијета треба то да знају, па и наши!  
     Андрић  је својим самопостављањем на чело српске књижевности  у „свим српским земљама“ као својеврсни српски конвертит, а то значи „лажни Србин“,  заувијек уклонио препреку за хрватизовање српске књижевности   будући да је та књижевност прије  Андрићевог устоличења за српског књижевног корифеја  чувала у  себи завјештање предака и непресахнуло сјећање на првог српског писца Светог Саву,  који је бранио  да се укине разлика између књижевности источног и западног вјерозакона, између књижевника римокатоличких и православних. Сада је та баријера заувијек уклоњена од стране оног који је под старост из хрватства и југословенства прешао у српску књижевност и у српство иако је тврдио да ће `прије да умре такав него да под старост мијења увјерења`. Данашњу српску књижевност предводи један фрањевцима наклоњени политхистор надахнут идејом промовисаном на Свехрватском католичком конгресу 1900. говине о прожетости католицизма са домољубљем; који је за фрањевце тврдио да им се `може приписати заслуга што се духовни живот босанских католика  у смислу религиозно-моралних схватања  римокатоличке цркве развијао толико досљедно`. Који је узвисујући босанске фрањевце пропагирао да `могу католичком свештенству цијелог света  да послуже као свијетли пример спремности  на жртву  и истрајности  у бризи за душе, да буду пример беспријекорног начина живота  и моћног уплива на вјернике`.
   Шта  рећи осим још једном поновити:  као што се испод српског имена Антоније за име Андрићевог оца скривало  хрватско фратарско име Алојзије тако се и испод Андрићеве тзв. српске књижевности  скрива књижевност Хрвата сва три вјерозакона.
    4.  Код Бошњака се најтеже намеће Андрић за босанског писца, мада и тамо има све више оних који су се „еманциповали“ од бошњачког етнонационализма. У еунијатској Хрватској се такође привело крају устоличење Андрића за водећег хрватског писца који би на пиједесталу смијенио кадшто исувише србофобног и кроатофилског Крлежу. Ријечју: Андрић  долази, након више од пола вијека од примања нобелове награде, да запосједне трон српскојезичке, штокавске књижевности и што је најважније: да буде заштитни знак књижевности и културе новог свјетског поретка која се успоставља на раздробљеном екс-југословенском простору!
   Његов долазак на чело српскојезичке књижевности  био је  планиран попут данашње помно испројектоване глобализације која има за циљ успостављање владавине свеокупационизма и свеколонијализма на екс-југословенским просторима и довођење на власт сила новог англоционистичког поретка.  Андрић је свој велики циљ остварио: укинуо је разлику у књижевности између римокатоличких и православних Јужних Словена, како је то давно пројектовао аустрославист Јернеј Копитар, не да би је ујединио већ да би књижевност источног вјерозакона покорио, тј. хрватизовао, како су то давно пројектовали бечкопоштоватељни сионски мудраци, а реализовали латинички потписници оног само на први поглед  „књижевног договора“, на коме су Срби  стршно капитулирали пред западном језуитском софистеријом обученом у рухо беневолентности.   На тај начин  нестала је главна препрека  за превођење Срба, ако већ не баш у  римокатоличанство, а оно свакако у екуменско глобално јудеокршћанство у којем би православље српског стила и искуства било сведено на једну од многобројних јудеокршћански секти.
    Знао је то и Андрић, та хрватска „посебност“ као и Тесла , када је у име пројектованог новог интернационализма званог „жидократија“ србизовао име властитог оца,  фра-Алојзија (Перчинлића) у Антонија, како би тим обредним жртвовањем очевог имена доспио да се као лажни Хрват стави на чело српске књижевности, испред Светог Саве и Његоша, а  Београд, временом, према Копитаревим луцидним пројекцијама, сам од себе пао у руке западних  јудеокршћана. Божјим чудом  Београд ипак ни до   данас још није пао у руке Запада иако прећутно подржава „реформу“ коју је у српској књижевности својевремено отпочео „фра Иво“, десет година уочи уручења нобелове, увијек и изнад свега, политичке награде, реформу која је у бити предвиђала  превођење српске књижевности  под систем  хрватске књижевности,  путем идеологије комунистичког интернационализма, али и овог данашњег глобализма препознатљивог  по особини да уписује садашњост у прошлост. То другим ријечима значи да би  се  симболичким чином устоличења највећег српског писца  за водећег хрватског писца, што је већ готов чин, српска књижевност не само у значајној мјери хрватизовала већ да су се под западним цивилизаторским утицајима, како се метафорично изразио Андрић у дисертацији, чији је вјеровјесник и сам био,  сви српски писци  од Светог Саве до нашијех дана у значајној мјери  кроатизовали и још важније, католизовали
     Као што се под окриљем обновљене србистике пројављује јединствени, полицентрични језик Срба сва три вјерозакона, тако се исто под окриљем те исте англоционистичке идеологије на српски начин прави јединствена „полицентрична“ књижевност  у „региону“, којој би на челу био управо врхунски пагански свештеник, илуминизовани књижевник и фарисеј Андрић.  Полицентричим језиком, којим би се говорило у неколико држава, било би окончано хрватизовање српског језика, као што би се преко заједничке књижевности која се  након пола вијека од додјеле Нобелове награде  обједињује у књижевност Срба сва три вјерозакона, а ми је именујемо  српскојезичком књижевношћу, привело крају хрватизовање књижевности којој би на челу био нордијски ђак Андрић.  Остварењем тог ултимативног стратешког циља  било би окончано давно отпочето лажно  „уједињење“ `књижевности књижевника источног и западног вјерозакона`, како је гласила спинована хабсбуршка реченична конструкција која смрди на убиствени западни формализам, иза које се скривао пројекат  уједињења српске књижевности под окриљем западне књижевности путем Бечког књижевног договора, јасно,  у корист западног просвјетитељства.
     Од тада се проводио у дјело план да се на начин блиц-крига у једном часу, док се код Срба   још  нико није снашао,  преотме, прво, усмена народна књижевност као највеће српско национално благо,  а потом путем ње и српски народни језик  који је потом  стандардизован да буде  заједнички за све покатоличене „Јужне Словене“. Тако је отпочео  процес хрватизовања који се у данашњици окончава градњом Андрићграда и устоличењем водећег српског књижевника Иве Андрића за првог хрватског и босанскохерцеговачког књижевника. Оба пројектована  процеса  покренуо је србофобни хабсбургизам који се грабежљиво дочепао Срба чим је видио да су  се одлучили ослободити турског јарма. Побјегуља у Беч након слома првог српског устанка, Вук Караџић, био је особа преко које су Аустроугари покренули тзв. реформу српског језика и поништили разлику између римокатоличких и православних Јужних Словена „чиме је главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство била заувијек уклоњена“ (Ј. Копитар). Бечким договором, којим су  се ујединили Срби источног и западног вјерозакона, како би наводно раскомадану књижевност ујединили, Срби су доживјели да у трену, неповратно изгубе суверенитет над српским језиком, над старим  језиком Светог Саве `у коме је била сачувана језичка разлика између римокатоличких и православних  Јужних Словена`.
    Данас се опет, уједињењем преко Андрића у јединствену књижевност тзв. Хрвата сва три вјерозакона укида разлика у књижевности између рикокатоличке, православне и бошњачке, под именом једног  заједничког књижевног великана  и у једној азбуци, натовској латиници. У игри информација и дезинформација, лукавости и претворне беневолентности, у циљу потчињавања наше воље  силама новог свјетског поретка чија је икона Андрић, Срби по команди ћуте, обарајући главе и препуштајући одбрану српства невладиним организацијама, тим експозитурама свјетске закулисе које су се расподијелиле тако да су им задужења селектована да се не би препознало како су дио широког тима радионица у којим нема ни помена о доброти, једнакости и  братству,  већ смо системски нападнути на многим фронтовима. Све ово одвија се пред носом трагично лаковјерне, потплаћене и корумпиране тзв. српске елите која дријема у  академијама наука незаинтересована да подигне глас против планера  и извршилаца свјетске колонизације која почива на лажи и превари са тек  покојим демагошким изговором којом обмањују обездуховљене Србе. Као од шале, они насједају на Кустуричине изјаве у којима наводно цитира Андрића, а уистину га безочно кривотвори  када тврди да се духовни живот Босне спасио захваљујући српским манастирима иако се радило о фрањевачким самостанима, правећи тако од Андрића  пожељну слику какву би Срби требали  да  о њему имају,. У данашњици Андрић је пао под јурисдикцију некрунисаног културидеолога Срба с лијеве обале Дрине, српског конвертита Емира Кустурице који се вратио у православље,  претворивши се (да ли?) без шестара, трокута и мистрије, на симболичкој равни  у  „неимара“ и „архитекту“ мостова међу Србима сва три вјерозакона.  Уистину, он постаде један од градитеља свјетова који је по вољи јудеокршћанске новосвјетскопоредске културе који је  озидао свој полуприватни, неаутентични град у част писца звани „Андрићград“, да буде својеврсна караула на духовној карти југоисточне Европе коју популарно зову „регионом“ у њеном западноевропском продору на Исток. Због политичке силе која га је истурила као свога идеолога, у Кустурици смо спремни да видимо онога који наводно „брине“ о српској националној култури чији је симбол Андрић не  подозревајући да је овај писац одавно постао не симбол српске националне културе  већ заштитни знак регионалне, глобализоване културе Срба сва три вјерозакона.
    У ширем контексту посматрано, то само значи да се на темељу српске православне културе коју симболизује управо овај неправославни  пребјег у српство,  чија књижевност је, захваљујући нобеловој награди одавно  постала  европско па тек потом српско национално добро, тачније, добро вуковски схваћених Срба сва три вјерозакона, прави једна заједничка култура Срба православаца са оном  српских конвертита. Овим пројектом европска закулиса  на српском простору  твори под видом вјерске толеранције једну синтетичку културу чак четри народа јер наглашено има у виду и јеврејски народ или тзв. Србе Мојсијева вјерозакона. Њу режира опсјенарски Кустурица који проводи у дјело екуменизацију региона којом се све религије на својеврстан начин реформишу осим јудаизма, што значи да се све на одређен начин јудаизацију  у име гловализованих јудеокршћана с лијеве хемисфере и то на темељу православне  култура Срба у БиХ и Срба у Србији, како српска православна култура, схваћена као свачија иничија, ни једног часа не би била аутономна  већ најчвршће увезана са оном друга два вјерозакона.

                                                        Андрићев лобиста

    1. Како би се Срби освијестили и сишли са пута лажи који су им трасирали велики магови манипулације мотивисани бескрајном мржњом према српству и православљу, у коначности, према самом Богу Творцу, морају се подсјетити, јер заборав чува памћење, да је рат Аустрије и Њемачке против Србије  отпочео 1914. године и да он траје у етапама до данас, када би се по пројекцијама требало да оконча  колонизовање српске културе запосиједањем цјелокупног српског језика и српске књижевности од стране Хрвата, штићеника  Њемачке и Ватикана. Језик србофобних лажних Хрвата, тај хибридни хрватски језик којег у босанскохерцеговачком ареалу везују за период од фра Матије Дивковића па до фра Ивана Фране Јукића, „од Јукића до Андрића, од Андрића и Шопа до Витомира Лукића, Вулетића, Коромана, Ладина  и Јерговића“ (И. Ловреновић) , који је у правом смислу те ријечи полицентрични језик јер опслужује три народа  која имају не само три различита језика већ припају различитим групама језика, састављен од српскојезичких Хрвата штокаваца, српскојезичких Новохрвата - кајкаваца и српскојезичких изворних Хрвара - чакаваца данас је признати језик масонизоване Европске уније.
             Перманентни антисрпски рат одвија се и у БиХ  путем специфичне босанскохерцеговачке стандардизације хрватског језика која  би да се наметне не само бошњачком, што већ јесте, него и српском језику. Паралелан процес одвија се и у домену књижевности настојањем да се систематизација хрватске књижевности у БиХ проведе под доминацијом Андрића као  водећег хрватског, али и српског писца; који све мање антагонизује и  млађе бошњачке културидеологе што све води ка томе да на концу  босанскохерцеговачка књижевност под превласт хрватске књижевности.  Тај  тихи окупациони рат путем наметања Андрића за водећег кроатизатора или католизатора, свједно, српске и бошњачке књижевности у правцу њеног подвођења под систем хрватске књижевности провучен је кроз низ мрежа и организација те га је због тога тешко препознати и селектовати.  Латентном фаворизовању хрватства свој немјерљив прилог дао је управо Андрић својом дисертацијом из историје која нуди преобиље доказа да је он као историчар, потекао из бечке историјске школе,   тог  легла  историских фалсификата када је у питању српска историја, проводио системску стратегију десрбизације српске културе кроз вијекове по упутама неумрлог хабсбургизма, почев од далеке средњовјековне босанске прошлости износећи негаторски суд о  српско-православном свештенству које у књижевном животу Босне под Турском, према мишљењу овог непоузданог историографа, није оставило „никакав“ траг. Андрићева стратегија садржана је била у томе што је, јагићевски казано,  „угарак модерне распре уносио у прошле вијекове“, премда је тако нешто  било крајње ненаучно и, на концу, неетично. Овакав негативан тренд  одвија се до  данас када се по диктату глобалиста, који у православљу виде главну препреку успостављању  новог поретка, српска духовност и даље разара, уситњава, преименује и отима и то  од стране вуковских Срба друга два вјерозакона. Поред осталих, проводе то и  тзв. Срби муслиманског вјерозакона који су се вратили у православце, попут Емира Кустаурице,  прослављеног промотора Андрића као српског писца, у чему Кустурица иде дотле да износи „истине“  попут оне да је у  докторату  поред осталог написао да се духови живот у Босни, за вријеме турске окупације, „одвијао једино у православним манастирима“. Андрић је, како текст дисертације посвједочује,  тврдио управо супротно:  да се духовни живот за вријеме турске вишевјековне окупације одвијао искључиво у фрањевачким самостанима који су и под турском владавином  стално одржавали трајне везе  са европским Западом , чиме је католичка црква  у самом народу “његовала живе снаге  и на тај начин до  новог доба  спасла континуитет  духовног живота  и непрекинуту националну традицију“.    С друге стране, према Андрићевом  суду „Српско-православна  црква  у Босни  у време турске владавине није могла да развије своје снаге (...) свевши  своје верско деловање  на мали број оскудних облика“ , понављајући упорно да Српска православна црква није дала никакав допринос духовном животу Босне и овај ликвидаторски квалификатив   врли „српски“ писац  поновио је неколико пута. Зачуђује да чак ни овакве дисквалификације нису спријечите бошњачке андрићологе да Андрићу поводом дисертације не припишу етикету великосрпског идеолога!
   Творац Андрићграда је у част овог слободнозидарског младобосанца  подигао камени град на Дрини, „племенитој међи“, наводној граници између Истока и Запада коју су  зацртали енглески балканисти кројећи још давно нови енглески поредак на Балкану  који је предвиђао хрватску Југославију до Дрине, што је стари колонијални пројекат жив до данас. Кустуричино величање Андрића као младобосанца и Гаврила Принципа као јунака који је, према његовом суду, убио једног  антисемиту, повлачи за собом  питање је ли Андрић био жртва завјере или  творац завјере Сарајевског атентата будући да је три пута  био враћан из суднице захваљујући помоћи „добрих пријатеља“, масона , према којима је до краја живота сачувао завјет шутње, док су сви остали младобосанци  побијени или осуђени на дугогодишње робије, а Српство ушло у изнуђени и истребљујући наметнути рат против двије највеће европске империје, аутроугарске и њемачке?  Српски режисер  познат је и по својој (не)двосмисленој изјави `да нећемо још дуго моћи да глумимо независност и нећемо моћи преживјети без приклањања или једном или другом царству`, додавши: „Али ми смо научили да живимо  под Титом, па ваља ћемо и под НАТО-ом“.   Док  југоносталично ламентира како  је у бившој комунистичкој власти `било елеганције`, не можемо а да се не сагласимо да  може бити и јесте, али само за слуге система па и за „реформисане“ југокомунисте нарочито када оправдавају убиство једног Хабсбурга аргументом да је овај био антисемита, што Кустурица као филеосемита и лични пријатељ Либерманов, којем организује спаварење по српским брзим ријекама, сигурно није. Филеосемита је био и Андрић, тај најпрецјењенији српски писац  којег  с пуно права ваља сврстати прије  у јеврејске писце. Све скупа: Кустуричин менаџмент над српском културом чији је заштитни знак Андрић, који је често у своме животу знао да заобиђе истину,  међународни је хохштаплерај једног шабесгоја који је и предуго глумио руског и српског патриоту, а уистину био колаборационист и лобист НАТО-а. То је онај српски „патриота“ који нас већ сад припрема да научимо живјети под НАТО-ом као што смо некоћ по диктату англоамериканаца и њиховог договора са Стаљином  морали да научимо да живимо под србофобним хохштаплером Титом.  Овом изјавом он нам даје на знање како је натовски англоционизам управо продужени комунизам; штавише, много гори од комунизма, а чије акције почивају на  познатој платформи Збигњева Бжежинског: Комунизам је готов, на реду је да уништимо православље!