упућен: Српској академији наука и уметности (САНУ), Оделењу језика и књижевности, Кнез Михаилова 35, Београд. Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.; Матици српској, Матице српске 1, Нови Сад. Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.; Удружењу књижевника Србије, Француска 7,

Београд. Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.; Удружењу књижевника Црне Горе, Подгорица. Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.; Удружењу књижевника РС, Бања Лука. Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.; Друштву књижевника КИМ, Косовска Митровица. Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli., Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli., Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.

  Поштована господо,
 Дубоко забринути због катастрофалног стања целог српског народа на језичком, културном, националном, економском, привредном и сваком другом плану, које означaва најдубљи морални и национални пад у целокупној досадашњој историји, с једне стране; осећајући  дубоку одговорност пред српским потомством коме остављамо разваљену кућу од темеља до крова, с друге стране; као ствараоци који су склопови мисaоних, духовни и емотивних констелацијиа по мери Бога који се не миримо са последицама које нам наметнуше програмери хаоса, с треће стране, апелујемо на Вас да се уприличи БЕОГРАДСКИ КЊИЖЕВНИ ДОГОВОР који би скупио расуто и усправио посрнуло!
                                                Проф. др Мирјана Стојисављевић
     Потомства немају ништа од кајања предака, а нарочито ако се зна да је кајање прекасно схватање. Од прекасног схватања предака имамо двоструку штету: предачку и потомачку! Да се не би предачка штета наставила кроз трагедију потомака, морална дужност сваког мислећег човека је да се бескомпромисно обрачуна са свим носиоцима лажи, да бескомпромисно бране право на Истину. Право на Истину човеку је до Бога дато и нико никоме није дао право да некоме ускраћује Божје право! Онај ко Истину љуби више изнад свега, тај је аристократа неба по овоземаљсој плакаоници и у свако доба ужива гостопримство Бога и сиромаха истовремено, а са тим моралним капиталом купује се цело небо које свима нама изнад глава; дакле, тај са Богом разговара на равној нози, јер је Бог у самом човеку као склопу мисаоних констелација по Његовој мери! Дакле, будимо сви по мери Бога а не Сатане, престанимо да верујемо у невероватно, не заговарајмо мир џелата у кући жртве, не љубимо захвално гробарску лопату у рукама зачуђеног гробара који не очекује толики степен сервилности српске интелигенције која не сме да загази у најмутнију воду националне велеиздаје, дакле, синтезом препородитељског начела: хтети, смети, умети служити народу, уприличимо сви заједно
                                    АПЕЛ ЗА БЕОГРАДСКИ КЊИЖЕВНИ ДОГОВОР
                                      Изгубљено је само оно чега смо се одрекли

   1. Срби као народ више не могу да беже од самоодговорности као ни од самоспознања да нас је Запад  давно жртвовао како би се у данашњици доминација западноевропског погледа на свет силом наметнула у дејтонској БиХ, а након НАТО бомбардовања  у Србији и Црној Гори.
                                                               Петар Милатовић
  Као народу забрањено нам је да артикулишемо отпор и спознамо  ко нас је то увео у истинску драму губљења суверенитета над својом културом, у првом реду над језиком и књижевношћу као и српском ћирилицом, што је све корак по корак запоседано од стране хрватских филолошких грабљиваца, одавно попримивши размере културног геноцида – културоцида пројектованог од стране србомрског хабсбургизма чији је први плен био српски језик и епске народне песме. Новосадски договор (1954) био је наставак тог антисрпског деловања иза кога су стајале неохабсбуршке, кроатокомунистичке силе предвођене највећим похрваћеним јањичарем непознатог порекла званим Тито.  Намера Хрвата била је “да Срби прихвате хрватску компоненту у имену језика, чиме би хрватски легитимитет на књижевни језик на штокавској основи био потпуно остварен.“ (1)
    Дижући глас против трагичног стања у укупној српској култури и духовности, а нарочито у погледу  судбине српског језика и књижевности те српског писма, ћирилице, што је све у новој прерасподели духовних добара засвојатано без остатка од стране хрватских монополизатора,  ми устајемо против политике „самоотуђења“, а уистину, „самопљувања“ коју нам је дуго наметала новолингвистичка елита када је у старту омеђила свој такозвани  „филолошки рат“, усредсредивши га искључиво против такозваног католичког филолошког програма, али не из  Загреба као места уроте него преусмеривши га у правцу Београда!  Сада знамо да је то био стратешки заокрет у обликовању својеврсног протестног покрета отпораша,  те  помно инсталисане шесте колоне новосрбистичких дорадника  у нашим властитим редовима без чије помоћи се не би  могао реализовати амбициозни пројекат  промене светоназора код Срба у правцу надконфесионалног "српства" по захтевима идеологије глобализма.

  Та идеологија има за циљ да легализује сва претходна империјална освајања Запада на штету српског народа  који је  присиљен  да прихвати њихово тумачење наше историје на које смо се обавезали Берлинским конгресом 1878. године,  забранивши нам сваки покушај ревизије те и такве историјске „истине“ уколико намеравамо у ЕУ.  Исти захтев је испоручен и по питању Бечког договора, инсистирањем на вуковском, натконфесионалном српству Срба сва три верозакона уместо светосавском српству.
     2. Српски становиште, политичко и културно, које би значило одбрану наших права на етничку и државну самобитност налаже да  као народ морамо да повратимо изгубљени суверенитет над српским језиком и књижевношћу, руковођени начелом да један народ може само једну књижевност да има, а не да се измишљају народи  и вештачки кроје национални идентитети. У то име Срби се у  установљењу   система српске књижевности  морају да позову на систем на којем почива свачија књижевност у свијету, а то је језик, те да то правило доследно применe и на нашој књижевности коју  одликује високи степен језичке јединствености који се не може доводити у питање.  Сваки писац  улази у корпус једне књижевности, не по месту рођења него по језику којим  пише, то се стога један писац  сврстава у српску књижевност искључиво по језику као српскојезички писац, ма колико та књижевност била  национално разуђена. Српско становиште осветлило би својатање српске филолошке, историјске и културне баштине од стране Хрвата, отпочето прво на простору бивше Аустроугарске Бечким књижевним договором као почетним стадијумом у гусарењу по српској баштини.  До данас оно се незауставиво шири на целокупну српску духовност, јер су хрватски несузбијани апетити  на све српско у међувремену нарасли до етноцида.
     Организовањем Београдског књижевног договора, за који се залажемо, ставила би се тачка на настојања Хрвата да реализују свој циљ и униште српско православну културу на Балкану, што се непрестано захтевало још од времена бечког двора. Тиме би се стало у крај спровођењу старих планова Запада о преотимању српског културног и националног идентитета  од стране у највећем постотку лажних Хрвата, тих покатоличених Срба и лажних Бошњака, исламизованих Срба, али и псеудоконвертита Црногораца. Сви ови планови у садашњости  проводили су се под надзором јудеокршћана предвођених лажним Јеврејима, о којим је зналачки писао јудеомасонски псеудоконвертит Андрић.  Они би да од Срба, тог старог аутохтоног европског народа који је другим народима Еропе и Евроазије подарио највеће цивилизацијско чудо, писменост, преотму  атрибут народа најстаријег у име горде самоизабраности и тако покоре овај део још непокореног Хелмског полуострва.
    3. „Наше небо почиње овде“, у организовању  Београдског књижевног договора који би био  пандан  Бечком књижевном договору. Српско становиште нас поучава и усмерава да је изгубљено само оно чега смо се одрекли, а не оно што су својевремено, заверенички и далеко од отаџбине, испројектовали  и преотели традиционални српски непријатељи, Аустроугари и њихови колонијални поданици, хрватски и српски аустрослависти, са апсолутном превлашћу првих, чија су недела према српском народу била управо геноцидна.  Том Бечком договору након цео век од његовог потписивања начињен је био пандам у још горем Новосадском књижевном договору који су организовали насљедници хабсбургизма – титоисти и кроатофилски југокомунисти, обновивши завет да ће до краја да заврше посао који су у конспиративној илегали покренули   србомрзачки колонијални геостратези. Данашњи српски нараштај има задатак који му је вријеме поставило да коначно спозна проблеме  „српско-хрватске релације“ (2)  и успостави систем српске књижевности која је духовни ресурс српског народа који се не може подвести ни под чије  лажно етничко име. Ако је својевремено Вук можда повјеровао камуфлираним лажима бечке администрације да такозваном  књижевнојезичком реформом чини добро српском народу, то ми који смо искусили благодети НАТО агресије јудеоатлантиста   и нуклеарни напад звани „Милосрдни анђео“, морамо коначно да се ослободимо  лажи и градимо свој  спознајни систем на чињеници да је то била неопростива грешка с којом се Срби никад не смију помирити већ  је  треба протјерати из српске културе као трагичну одлуку заврбованог Копитаревог лакеја. Тек онда може да отпочне процес попуњавања празнине истином: да је Вукова  једина „заслуга“ што  је према Копитаревом признању „поништио језичку разлику  између римокатоличких и православних  Јужних Словена чиме је главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство била заувијек уклоњена“ (3) . Шта  је добио заузврат?   Српски народ ништа, него је ушао у погибељни процес губљења националног суверенитета брисањем српско-хрватске етнографске границе преко заједничког језика.
    Да би се очистиле Аугијеве штале српске филологије скупа са Вуком из српске филологије треба коначно отпослати у пензију кабалистичког  „српског  лексикографа“  Радмила Маројевића и остале послушне англоамеричке брбљивце, те вуковске сумашедлије које су  по посљедњи пут извукли Вука из нафталина и  назвали га „горостасом“. По чему другом већ по горостасној лажи коју нам је уз помоћ „добрих пријатеља“  једном давно сервирао поништивши језичку разлику између православних и римокатолика како би тим лакше  Срби били преведени у папештво чиме је била отворена хрватска хајка, коју у Босни зову „јагма“, на све што је икад било српско.
     4. Мало ко је од српске интелигенције свестан поразне истине да у словенским земљама није дозвољен развој науке већ се оне настоје по сваку цену да држе под туторством западне космополитске науке.  Бројна таква учења, попут оног тзв. обновљене србистике  које нас је још једном вратило у бечко ропство, била су  проносиоци  вешто осмишљене антихришћанске  идеологије новог доба у којој је ради њене што лакше пријемчивости било присутно продужено дејство комунистичког насљеђа на које су Срби због дуго наметане идеологије југословенства и данас неотпорни. Да би се зауставила даља  манипулација  филологијом и девастација српске националне самосвести од стране  лажних учења без интелектуалне части,  којим су нам западњаци тумачили какав треба да имамо однос према највреднијем српском духовном благу, српском језику, српској ћирилици и српској књижевности, а он је увек био дубоко анационалан и антиправославан,   неопходно је да се вратимо древном учењу наше српске аутохтоничке школе, која је у своје време била толико јака да су јој Немци из дубоког страха од њеног заживљавања супротставили такозвану ватиканско-бечко-берлинско-масонску филилошку и историјску школу.
     Опомињући догађаји који нас пресрећу у садашњости појавом такозване обновљене србистике која садржи опасне лажи, поставши заштитини знак идеологије евроатлантизма, намећу потребу хитног установљења стратегије српске културне политике на целокупном српском етничком простору зарад  њеног покиданог континуитета. Овај важан  задатак могуће је  реализовати  путем пробуђених појединаца спремних да крену у обнову аутохтоничке србистике као језгра свих будућих замисли са обновом српске самосвести. У то име, а због доказаног антисрпског карактера озападњене вуковске  србистике утемељене Бечким, а потврђене Новосадским књижевним договором, тим спектаклима псеудоуједињења, намеће се задатак организовања  Београдског књижевног договора који би значио наше променоумље и покајање за силне грешке почињене од Вука до наших дана према српској култури. Све оне сведоче да се радило о систематском подривању на штету српског православља.
    5. Овај договор почивао би на минимуму заједничких културних и националних интереса Срба у српским земљама и значио би одбрану и очување  српског језика екавског и ијекавског изговора, српског писма, ћирилица као и књижевности написане на српском језику.  Београдски књижевни договор обавезивао би  на „повратак српском становишту“ (М. Црњански) као императив у самоостварењу српске културне политике којом би била озакоњена српскојезичка књижевност. Њој би се, коначно, вратио украдени и засвојатани суверенитет, у првом реду од  стране укупне прохрватске културне политике перфидно провођене кроз читав XX вијек од стране масонско-папске јереси. Увредљиво дуго она се понашала по принципу да се „једном одређено као хрватско сматра таквим, да не подлијеже икаквом накнадном разматрању, док је све што је именовано као српско или заједничко остало заувијек проблематично, осјенчено сумњом и вазда подложно преиспитивању“ (М. Ломпар).  Овакво опредмећење српске културе  одразио се катастрофално  на   обеспућену српску духовност  само зато што  није била изграђена чврста српска културна политика која би почивала на националном становишту. Да би се делотворно  могло одговорити на  мондијалистичко политичарење које води  преосмишљавању  наше духовности  у западну хемисферу, неопходно је не само разоткрити и изнети у јавности намере нових колонизатора него и институционално стати у одбрану српског језика, књижевности како би се коначно зауставило  њено  десуверенизовање. Посебно у околностима у којим у Широком Бријегу, месту највећег усташког отпора антифашизму од стране фрањевачких фратара, предводника клероусташтва, хрватски крсташи  подижу споменик такозваној хрватској ћирилици (4), како би се и она митолигизовала као хрватска и засвојатала, за почетак  у Федерацији БиХ, у којој се штампају Андрићева дела у систему хрватске књижевности у БиХ као и оне у Републици Хрватској. Најхитније је потребно делотворно одговорити на овај србофобни  удар којим се прекрајају темељи српске културе претећи затирању српског националног идентитета.
     Београдски књижевни договор, чије организовање заговарамо, морао би да буде утемељен  на принципу да српски народ једну књижевност мора да има јер би се само тиме зауставио трагични раскол унутар српске књижевности. У лексикону те јединствене српскојезичке књижевности налазили би се сви  они који су стварали и стварају на српској језику. То је начин да се делотворно проведе деколонизовање српскојезичке књижевности настале као плод укрштања различитих културних образаца, чиме би се послала у прошлост дуга владавина, нарочито Београдским универзитетом, јагићевске периодизације   књижевности. Она је служила као ментала блокада коју су нам инсталисали  још на Великој школи, а која  је почивала на концепту југословенске књижевности Хрвато-Срба са уграђеном могућношћу поделе  заједничке књижевности на српску и хрватску.
     6. Једини начин да повратимо суверенитет над српском књижевношћу у овом времену натократије јесте онај под именом српскојезичке књижевности за коју се залажемо, што  није никаква  заједничка већ јединствена књижевност, написана на српском језику. Текст Београдског књижевног договора којим би  се пропртио пут до ослобођења српске књижевности од досадашњих кривотворења истине о њеном идентитету и робовања политичким циљевима хрватства које је насилно наметнуто српском народу још од стране хабсбургизма би у виду приједлога гласио:
     „Београдски књижевни договор  пандан је Бечком и Новосадском   књижевном договору којим је Србима на превару био отет суверенитет над српском књижевношћу, српским језиком и српским писмом. Сваки народ па и народ српски треба једну књижевност да има и један језик да има и једно писмо да има.  Гледајући како нам је књижевност раскомадана на српску, хрватску, црногорску и бошњачку и још  раздељену по азбуци и правопису,   одлучни смо да се све учини   како би се у књижевности Срби коначно  сложили и ујединили, а ујединиће се у књижевности као и сви други европски народи   путем  језика српског, једног писма, српске ћирилице и јединственог правописа.“
     7. Београдским књижевним договором окончала би се казнена експедиција против Срба и срушило колонијално лажно учење сербокроатистике и оно нових окупатора, „тројице вучића“ атлантосрбистике, изашлих из идеологије јудеодемократије који су обновили обредно клањање Вуку. Овај договор  био би манифест српске саборности којим бисмо аутокритично  исправили неправде које су нам од 1850. чинили бечки „шпицлови“ под плаштом октоподског екуменизма са Хрватима; оним истим који су у посљедњем антихришћанском походу на Исток прогнали 800.000 Срба из Хрватске. Ти исти су својевремено под плаштом уједињења књижевности источног и западног верозакона преотели од Срба суверенитет над српским језиком и српском народном књижевношћу каналишући путеве њиховог постепеног хрватизовања што би водило у сигурни нестанак  српске културе.
     На Новосадском договору је позивањем на `начело националног суверенитета и права сваког народа на властити језички медиј националног и културног живота`, хрватски језик био изједначен  са српским језиком. Растурање српског језика и књижевности путем научних протокола који су селективно примењивали и увек на штету Срба било је настављено и након Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика настојањем да се српски језик и даље изнутра дели стварањем босанскохерцеговачког, а потом црногорског књижевнојезичког стандарда.
     Београдским књижевним договором ми развијамо осетљивост према истини, тој честици божанског у нама која нас позива да изнад себе признамо само истину  и  то ону нарочите врсте:  о Србима као староставном европском народу који би западни властодршци опијени влашћу  да затру,  чинећи зло туђом руком, путем српске разбраће како би верски јаз међу њима био што дубљи.  
    Београдским договором поништиле би се све штетне одлуке донесене од стране српских непријатеља о проглашењу лажних народа, лажних држава, лажних језика, хрватског, босанског и црногорског језика и истих таквих књижевности, на рачун српског народа, његове језичке и културне баштине и српског етничког и државног простора. Овим договором требало би да се стави тачка на дуго узгајани ропски менталитет код савремених православних хришћана те усвоји поништење свих одлука Бечког и Новосадског књижевног договора о заједничком језику и писму, утемељењем српског језика и српског писма, ћирилице  као уставне категорије, као и поништењем свих декларација о проглашењу лажних језика. (5)
     Београдски договор прогласио би одлуку о поништењу учења тзв. бечко-берлинске школе као једне шовинистичке измишљотине  која је век и по „производила пристанак“ (Чомски) на колонизовање српског језика обрађујући ум генерација Срба својом рушилачком идеологијом. Она је српском народу наметнула лажну филологију и присилила га  да на таквим лажима одгаја сопствене нараштаје позивањем на Бечки књижевни договор којим је јединствени српски језик, правопис и писмо  био уједињен са римокатоличком културом путем заједничког језика и заједничке српске народне  књижевности. Показало се да је то тзв. уједињење било  само декларативно и веома селективно јер се уистину уједињавало само оно што се намјеравало преотети како би се Хрвати, како-тако, дочепали српске народне књижевности која им је послужила као темељ у језичком уједињењу на основу заједничког народног језика.
   8. Срби нису пострадали три пута у XX веку зато што су Срби, већ што су православни Срби који се налазе на размеђу Истока и Запада,  две хришћанске цивилизације од којих она западна  неће да разуме источну цивилизацију већ је упорно настоји да покори. Срби већ десет векова заустављају западни крсташки поход на Исток да би на крају западног пута већ читав миленијум упорно остојали непокорени, данас, додуше, на Уни, али нипошто на Дрини колико год  јудеокршћански Запад  о томе сањао.  Само у прошлом веку  три пута се на удару нашло Светосавље  са својом аутохтоном културом и књижевношћу изложеној немилосрдној колонизацији која је у пракси значила њено хрваћење и босанчење само зато што се радило о књижевности православних Срба. Зар само то није довољно да произведе отпор ропском менталитету који нам намеће  најкобнији покрет  у модерном добу који је комбинација комунизма и ционизма, а зове се нови светски поредак?
   Хрватски поробљивачи српске духовности, задужени за промјену књижевнојезичког режима у постдејтонској Босни претварањем српске културе у  „отворену“ културу у коју улази ко хоће и узима шта хоће, не престају са лажним мудровањем како би Андрића вратили у окриље хрватске књижевности. Није њима стало само до Андрића као великог писца већ им је стало до нечег много вреднијег: враћањем његовим међу хрватске писце он би постао, ако већ и није, водећи хрватски писац. Ако је Андрић водећи хрватски писац, а претходно је и водећи српски писац, зар то у исходу не води ка закључку да се на тај начин превођењем његовим у Хрвате и сва српска књижевност, расточена, десуверенизована и расправослављена, не преводи у хрватску. Матица хрватска у Федерацији БиХ и овога је пута центар подривачке делатности против српске културе; специјалиста за  провокацију и дестабилизацију, а уистину балканизацију и сорошизацију  сегментоване српске културе претворене у „terra nullius“, ничију земљу,  предвођена њеним предсједником Мирком Марјановићем који не престаје да мудрује:
    “Српски језикословци и након распада Југославије не одустају од доказивања да су хрватски, српски, црногорски и босански језик један језик. Ако је тако, онда је Андрић писац и свих тих језика, па дакле и хрватског. У чему је онда проблем уврстити Андрића у сваку од националних књижевности набројених језика? Или нам и на тај начин хоће да кажу: зовите ви те језике како хоћете, у њима је само један језик, српски“ - коментар је Мирка Марјановића.
     Па заиста,  ако један Андрић  као „отворени писац“ са својом културно-политичком конструкцијом идентитета према Марјановићевом суду  може да буде водећи књижевник свих тих националних књижевности, то значи само једно: да се ради о једној књижевности као што се ради о  јединственом језику  на којем је написана та  књижевност. Ово је граница преко које  Срби не смију да пређу будући да та књижевност није написана ни на каквом заједничком језику него се ради  о језику српском те је сходно томе  и та књижевност српскојезичка књижевност.
    Неповратно је прошло време када су Хрвати да не би признали да говоре српским проглашавали наш језик  југословенским или српскохрватским, српску књижевност за југословенску књижевност да би потом вођство ХСС-а Хрватима 1939. обећало потпуну ликвидацију Југославије што је у дело након пола века провео Стипе Месић.  Ако је Месић могао да ликвидира  државу у коју су Срби унели две националне државе, зар Срби такође не могу да  пониште резултате два апсолутно штетна књижевна  „договора“?
   Ниједан писац не може да се сврста у српску књижевност на други начин него по српском језику, за шта му није неопходно да мења личну карту и пасош, а посебно не да властитом мртвом оцу србизује име (6)  како би био Србин и по оцу, а не по језику!  Довољно је да ствара на српском језику тако да је сваки такав писац по природи ствари српскојезички писац будући да улази у националну књижевност онога народа на чијим језику ствара.  
     Стога, ако је српска престоница Београд исувише дуго била глува на све гласове који су дизани како бисмо постали свјесни да  нам је српска књижевност пред окупацијом, дошло је време да се та књижевност коначно ослободи великохрватског пројекта који је бацио у  запећак велику књижевност насталу на српском  језику. Срби коначно морају престати да буду  Дон Кихоти  на Хелмском полуострву и схвате да је српски језик наша  отаџбина, а она се никоме не поклања. Српски језик и књижевност на њему стварана  није  ничија прћија па да је појединац може да својата и њоме тргује. За њено ослобођење од унутрашње окупације морамо бити спремни на борбу без обзира на  жртву јер  се у супротном нећемо успети као народ да сачувамо.
    Убећени смо, поштована господо, да ће историјска одговорност и морални кредибилитет у свима нама положити испит савести, да овај Апел неће бити само глас вапијућег у пустињи,  већ да ћемо сви заједно бити Vox populi, vox De  (Глас народа, глас Бога), јер онај ко је са народом тај је купио улазницу за Вечност!
    У то име, поштована господо, желимо Вам свако добро од Господа Бога!

Проф. др Мирјана Стојисављевић
Филолошки факултет
Бања Лука

Петар Милатовић,
књижевник,
главни и одговорни уредник часописа „Словословље“, Беч

Бања Лука - Беч, 11. јун 2015.