Nastavak priče sa prvim kažnjenikom s Golog otoka ostaviće vaz bez daha, jer iznosi neverovatne činjenice i dokaze...

Radovan Hrast (85), prvi zarobljenik na Golom otoku i čovek koji zna sve tajne najkrvavijeg

mesta na Balkanu šokirao vas je u svojoj ispovesti ekskluzivno za Telegraf.rs, ali kao što smo i obećali nastavk njegove priče još više je šokantniji. Ova ljudina, koja danas živi u Ljubljani izašla je sa ovog zloglasnog ostrva zahvaljujući “nepristojnoj ponudi”. Josip Broz                                          Tito je od njega zahtevao da špijunira Vatikan!

Šetajući Golim otokom sa Radovanom Hrastom, prvim zatvorenikom u Titovom tajnom logoru smrti, shvatio sam zašto je ovaj čovek već sada besmrtan i zbog čega je zaslužio da ode u legendu. Dok mi je objašnjavao kako su kažnjenici dobijali samo kantu vode i parče hleda za obrok i objašnjavao kako je moguće da je na kamenoj goleti niklo drvo, jer su mu hladovinu robijaši svojim telom pravili, ovaj heroj sasvim slučajno izrekao je jednu rečenicu koja me je ostavila bez daha:

– Ja sam ti sine izašao sa ovog ostrva posle tri godine, a sve to po ličnoj naredbi Josipa Broza Tita jer sam mu trebao kako bi špijunirao Vatikan i papu. Od ove rečenice naježio sam se, odmah su mi pred očima zaigrale scene iz filmova o Džejms Bondu, ali me je sunce koje je tuklo jako u sav taj kamen oko mene brzo vratilo u stvarnost.

Tito je od Vas tražio da špijunirate Vatikan, kako?

– Ne kažu za džabe OZNA sve dozna, u mom slučaju je to bila UDBA. Sve su držali pod kontrolom. Pročešljali su dobro moje podatke i otkrili da je moj stric bio šef arhive Vatikana. To je upalilo crveni alarm u Beogradu i na Dvoru. Tito je bio veoma inteligentan čovek i nikada nije propuštao šansu.

Dok sam shvatao sa kakvom gromadom od čoveka imam čast da pričam i očekivajući da Radovan nastavi svoju vrlo zanimljivu priču, mudri starac kao da se i dalje pribojavao da kaže istinu, skreće temu i pokazuje prstom na jednu zgradu, od koje su danas samo zidine ostale.

– Vidi ovo dete. To ti je prva zgrada koja je nikla na Golom otoku. Svaki kamen uzidan u nju isklesan je golim rukama, bez bilo kakvog alata. Udaralo se kamenom o kamen dok se nije dobio željeni oblik. Eh, koliko se tu znoja i suza prolilo – reče Hrast i stade mirno pored nje kao da salutira i odaje počast. Zgrada je fenomenalna građevina i onaj ko ne zna šta se tu dešavalo pomislio bi da je to neki luksuzni hotel, ali u njemu su spas od sunca, vetra i kiša tražili zarobljenici koji su robijali zbog, verovali ili ne, svoje slobodne reči.

– Evo vidi i ovde je neki mučenik ostavio svoj trag, svuda oko nas su tragovi pazi sine da ih ne pokvariš – reče mi Radovan pokazujući na urezano ime “Crni Pero” u kamenu. Da li je to samo neko želeo da ostavi svoje ime u ovom kamenu ili možda taj čovek odavde nije otišao živ verovatno niko nikada neće saznati. Nisam moga ostati miran, morao sam čačkati u bolnu prošlost Radovana, činilo mi se kao da ova starina želi da kaže sve, kao da mu je to neki vid političkog testamenta.

Rekli ste da ste špijunirali Vatikan, kako su Vas kontaktirali?

– Tito je nakon saznanja da mi je rođak šef arhiva u Vatikanu, poručio beogradskoj UDBI da dođu po mene, došao je jedan visoki oficir iz UDBE i rekao mi: “Rade potreban si državi, takva i takva je stvar, potreban si i Titu“, klimnuo sam glavom i sve se brzo završilo. Onda sam otišao lično kod maršala, to je jedan veliki čovek, koji je uvek znao šta treba raditi. Izdao mi je upustva i krenuo sam u misiju.

Šta je bio Vaš zadatak?

– Ja sam trebao operativcima UDBE napraviti kanal za prolaz u Vatikan, a dalje su oni preuzeli stvar i špijunirali papu.

Ko Vam je bio veza i kome ste polagali račun?

– Istom onom oficiru koji je došao po mene 1952. godine i preneo mi poruku od Tita. Svašta sam morao da radim i naučim napamet kako bi misija uspela. SUP mi je nakon obavljenog posla nudio da biram radno mesto, ali nikada nisam hteo da radim za njih. Kada sam završio misiju, napravio ulaz Titovim špijunima, ponovo sam vraćen na Goli otok. Bio sam pošten ceo život i samo zahvaljujući tome ostao sam živ i čist u srcu.

Radovan nije sve ovo ispričao u prazno, odmah je izvadio knjigu i pokazao mi slike rođaka i sebe u Vatikanu, a o svom životu na Golom otoku, ulozi u špijuniranju Vatikana, Hrast samo kaže:

– Pusti to… To su bila teška vremena. (Njegov uzdah ispričao mi je sve)

Nakon ove priče dugo sam sedeo na jednom kamenu na Golom otoku i dok je Radovan Hrast odlazio od mene i nastavljao svoj obilazak samo njemu znanih mesta na ovom ostrvu smrti, postao sam svestan veličine ovog ostrva na Jadranu i tek tada shvatio da zaista “NIJE ŽIVOT ŠTO I POLJEM PREĆI“. Ovo nije kraj serijala ekskluzivnih priča o Golom otoku, slede još jezivije priče i ispovest čoveka koji je “zatvorio” ovaj Titov logor u kojem je mali Joža “prevaspitavao” svoje neposlušne partizane.

PS: Zauvek hvala velikom čoveku Radovanu Hrastu!

(Darko Zlojutro)