Rastuća zajedljivost u Evropi rezultat je gorke završnice dogovora između Grčke i njenih kreditora. Štaviše, evropski lideri su konačno počeli da otkrivaju pravu prirodu spora oko duga i odgovor nije prijatan: radi se o moći i (ne)demokratiji mnogo više nego o novcu i
ekonomiji, rekao je Džozef Stiglic, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i profesor sa prestižnog Univerziteta Kolumbija.
Džozef StiglicSvoje viđenje situacije u Grčkoj, profesor Stiglic opširno je opisao za „Projekat Sindikat“, međunarodnu asocijaciju koju čine 404 novine iz 149 zemalja sveta.
Program koji je “Trojka” (MMF, EK, ECB) pre pet godina nametnula Grcima doveo je do pada BDP za čak 25 procenata. Teško je pronaći takvu ekonomsku depresiju koja je donela toliko katastrofalne posledice: nezaposlenost među mladima je neverovatnih 60 procenata.
„Ne prihvatajte ponudu kreditora, i ja bih zaokružio NE!“Zapanjujuće je da je “Trojka” odbila da prihvati odgovornost za bilo koju posledicu ili makar prizna koliko su bile loše njene prognoze i modeli. Ali, ono što još više iznenađuje jeste da evropski lideri iz toga nisu ništa naučili. “Trojka” i dalje insistira na tome da Grci postignu budžetski suficit (bez plaćanja kamata) od 3,5 odsto BDP-a do 2018. godine.
Ekonomisti širom sveta osudili su taj cilj kao kaznu jer će njegovo realizovanje neminovno dovesti do još dublje krize. Zaista, čak i ako dug Grčke bude restruktuiran, zemlja će ostati u depresiji ako se glasači na referendumu obavežu da će poslušati “Trojku”. Što se tiče transformacije velikog deficita u suficit, nekoliko zemalja prošlo je kroz sličnu sudbinu koja je zadesila Grke u poslednjih pet godina. I iako su troškovi u odnosu na ljudsku patnju veoma visoki, nedavni predlozi vlade Alekisa Ciprasa krenuli su u susret ispunjavanju zahteva svojih kreditora.
Trebalo bi da bude jasno: skoro ništa od ogromne količine novca koja je data Grčkoj u stvari nije završila tamo. On je potrošen na isplatu privatnih sektora kreditora – uključujući nemačke i francuske banke. Grčka je dobila vrlo malo, ali je zato platila visoku cenu za očuvanje bankarskog sistema pomenutih zemalja. Zar se sva Evropa ne zasniva na demokratiji?
MMF-u i drugim “zvaničnim” poveriocima ne treba novac koji se zahteva. Ispod uobičajenog poslovnog scenarija, dobijeni novac bi najverovatnije ponovo bio pozajmljen Grcima. Ali, da ponovimo, ne radi se o novcu. Radi se o “rokovima” koji teraju Grčku da se pokori i da prihvati neprihvatljivo – ne samo mere štednje, već i druge regresivne mere i kaznenu politiku. Zašto bi Evropa radila tako nešto? Zašto lideri Evropske unije zdušno kritikuju referendum i odbijaju da produže rok za isplatu rate MMF-u i za nekoliko dana? Zar se sva Evropa ne zasniva na demokratiji? Grci su u januaru izglasali vladu koja je obećala da će prekinuti sa merama štednje. Ako vlada prosto ispunjava svoja izborna obećanja, dosad bi već odbacila sve predloge. Ali, sada je šansa data Grcima da se izjasne po ovom pitanju, tako kritičnom za buduću dobrobit svoje zemlje.
Ta briga oko legitimiteta nije u skladu sa politikom evrozone koja nikada nije bila demokratski projekat. Većina vlada članica zone nije tražila saglasnost svog naroda da preda monetarnu suverenost Evropskoj centralnoj banci. Kada je Švedska to učinila, Šveđani su rekli “NE”! Oni su procenili da će nezaposlenost da raste ako je monetarna politika zemlje diktirana od strane Centralne banke koja se plitkoumno fokusira samo na inflaciju (i takođe da neće biti dovoljno pažnje posvećene finansijskoj stabilnosti).
Ekonomija bi patila jer je ekonomski model koji podupire evrozonu zasnovan na odnsima moći koje ugrožavaju radnike. I, naravno, ono što vidimo danas, 16 godina otkako je evrozona institucionalizovala te veze, jeste antiteza demokratiji: mnogi evropski lideri voleli bi da vide krah levičarske vlade Aleksisa Ciprasa. Šta donosi „DA“, a šta „NE“
Aleksis Cipras uživa veliku podršku naroda. Na kraju krajeva, nije baš zgodno imati u Grčkoj vladu koja toliko odskače od postavljene politike koja je uradila toliko na povećanju nejednakosti umnogim razvijenim zemljama, i koja je toliko posvećena suzbijanju neobuzdane moći bogatstva. Izgleda da veruju da na kraju mogu oboriti grčku vladu maltretirajući je da prihvati sporazum koji je dijametralan sa njenim mandatom. Veoma je teško posavetovati Grke kako da glasaju 5. jula. Nijedna alternativa – odbijanje ili odobravanje “Trojke” – neće biti laka i donosi ogromne rizike. “DA” glas značio bi depresiju kojoj se kraj ne nazire.
Možda bi osiromašena zemlja – ona koja je prodala svu svoju imovinu i iz koje su se mladi iselili – konačno dobila oproštaj duga; možda bi kao smežurana srednjerazvijena ekonomija konačno dobila pomoć od Svetske banke. Sve to bi se moglo desiti u narednoj dekadi, ili onoj iza.
Nasuprot tome, “NE” glas barem bi otovorio mogućnost da Grčka, sa svojom jakom demokratskom tradicijom, sudbinu uzme u svoje ruke. Grci bi tako dobili priliku da oblikuju svoju budućnost i možda ne bi bili prosperitetni kao u prošlosti, ali sa daleko više nade u odnosu na beskrupulozno mučenje u sadašnjosti.
(Blic)
