„Rudnik“ zatvoren, „Šamot“ i „Fep“ jedva preživljavaju, a sindikalci vode bezuspešnu borbu za svoja prava plate. Ostali bez posla pa sad čekaju starosnu penziju. PODIGNEM zaradu i sve četvoro idemo na more, a druga plata, ženina, čeka nas kada se vratimo. Bilo je
opušteno. Živelo se normalno. Sada imam još četiri godine do penzije, a „Strela“, u kojoj sam radio više od 36 godina, propala je pre nešto manje od decenije, posle sramne privatizacije. Stotine radnika ostale su na ulici, bez dinara i bez posla.
Ovako priča Aranđelovčanin Gojko Petrović, auto-električar u nekada veoma uspešnom auto-saobraćajnom preduzeću „Strela Šumadija“. A samo jedan od još oko 5.000 stanovnika grada pod Bukuljom koji su za poslednjih 20 godina ostali bez posla, zbog propasti preduzeća u kojima su radili.
Gotovo nijedna velika aranđelovačka fabrika nije preživela godine privatizacije. „Rudnik“, „Šamot“, „Fep“, „Bukovička banja“, nekadašnji giganti, koji su hranili hiljade šumadijskih porodica, simbol su stravičnih privatizacija i umiranja srpske industrije proteklih godina. Neke su ugašene, druge još grcaju u stečaju ili restrukturiranju. Radnici potražuju i po 20 plata! Prosečnih aranđelovačkih oko 20.000 dinara. Vode bezuspešnu sindikalnu borbu.
Aranđelovački radnik danas živi loše. Grca u dugovima i nostalgično plače za starim danima. Tipičan primer ojađenog aranđelovačkog industrijalca zaposlen je u „Šamotu“. Zlatnih godina, sedamdesetih i osamdesetih prošlog veka, ovo preduzeće bilo je najveći proizvođač vatrostalnog materijala na Balkanu.
PLUS-MINUS
ARANĐELOVAC je u pre dve godine imao 251 privredno društvo sa dobitkom od 2.566 miliona dinara i 123 sa gubitkom od 1.136 miliona dinara. Od 392 privredna društva 90 je imalo gubitak iznad visine kapitala.
Nije važno što i dalje postoji potreba za „Šamotovim“ proizvodima. Izmrcvarena, firma nezaustavljivio propada iz godine u godinu. „Šamot“ fabrika u Aranđelovcu ima 230 radnika. Umesto 100.000 tona godišnje, koliko je nekada izlazilo iz njenih pogona, danas se proizvede jedva do 2.000. Firma je u restrukturiranju, radnici čekaju isplatu 20 zaostalih zarada. Međutim, i tako u nevolji, međusobno su podeljeni na tabore. Na jednoj strani su članovi sindikata „Nezavisnost“, koji okrivljuju trenutno rukovodstvo za brzo propadanje, a na drugoj strani su oni koji ćute i neće da talasaju.
Već kada se priđe placu kompleksa „Šamota“, gde je fabrika, završna kontrola i rudnik - slika zastarelih objekata, propalih mašina, pomoćnih zgrada zaraslih u travu, nagoveštava trulež iza vrata.
IMA NADE
DOK su se jedna gasila, neka druga preduzeća su se pojavila i rasla. Na spisku uspešnih aranđelovačkih firmi je „Peštan“, koji prerađuje plastične mase, proizvodi plastične cevi i PVC profile i jedan je od najvećih izvoznika u Srbiji. Uspešno posluje i austrijsko preduzeće „Baumit“, bivši „Karbon“, kao i „Bekament“, koji proizvodi fasade i boju...
- Pravo da ti kažem, dođem ujutru oko osam, pojavim se forme radi, ukucam se karticom, i oko 10 idem kući - kaže nam jedan od desetak radnik koje smo zatekli u delu fabrike za kontrolu proizvoda. - Imam zemlju i malo stoke, pa kad već ne primam platu, od nečega mora da se živi.
Nekada su u ovom delu bile stotine ljudi, ispitivale su se desetine tona proizvoda, škart bio veoma mali. Umesto nekadašnjih 50 tona dnevno, sada se uradi jedva jedna.
Prema rečima Dragana Babića, predsednika sindikata IER „Nezavisnost“, postoje velike potrebe srpske industrije za „Šamotovim“ proizvodima, a jedini uzrok propadanja je nesposobno rukovodstvo firme.
- Gotovo osam godina država nam je davala subvencije, a za to vreme se u firmu slilo oko sedam miliona evra - kaže Babić. - Ne znamo gde su te pare završile, jer smo u to vreme najbrže propadali.
Predstavnik nekadašnje aranđelovačke industrije južne zone svakako je fabrika elektroporcelana FEP, koja je bila čuvena u proizvodnji izolatora i osigurača. Privatizacija je prošle godine raskinuta, jer kupac, koji je dve fabrike i 70 hektara zelje dobio za 300.000 evra, nije ispoštovao uslove. I u ovoj fabrici je nekada radilo oko 2.800 ljudi, a danas je na spisku 231 radnik. Trenutno primaju zaradu iz maja 2013. godine. Prosečna mesečna je 26.000 dinara.
- Potreba za našim proizvodima postoji. Kao jedina firma u regionu koja prizvodi izolatore, oko 80 odsto proizvodnje nam i dalje ide za izvoz. Ako se nekad proizvodilo 1.000 tona, danas je to 10 puta manje - kažu nam radnici.
Prva koja je u Aranđelovcu zatvorila kapije je pogon nekada moćne konfekcije „Rudnik“. Upošljavao je 700 žena, izrađivale se najbolje košulje u Evropi, a pre decenije je zatvorena.
- Kupio nas je Đorđe Nicović, pa je ta privatizacija bila oborena, bio je nekakav socijalni program, ali još nam se duguje šest zarada - kaže Mirjana Živić, jedna od „Rudnikovih“ švalja. - Poslednju platu primila sam u januaru 2001. godine. Sad čekam da prođe još koji mesec do starosne penzije. Ne znam zašto je fabrika propala, imali smo posla, radili kvalitetno, šili i za „Armani“. Neko je tako odlučio.
NIJE KAO PRE
DA ništa nije isto kao pre, kažu i bivši radnici Industrije mermera i granita „Venčac“ čiji se mermer nalazi u Beloj kući. I ona je dva puta privatizovana, a danas posluje uspešno, pod imenom „Omia“, koje je objedinila aranđelovačke nemetale i „Venčac“. „Bukovička banja“ čeka treći stečaj.
