Ако су Хр­ва­ти би­ли пе­ри­фер­но срп­ско пле­ме, а све ди­ја­ле­кат­ске чи­ње­ни­це на то упу­ћу­ју, ра­зу­мљи­во је да и „хр­ват­ски је­зик“ не­ма уте­ме­ље­ња: ње­га су се Хр­ва­ти од­ре­кли сами у оно вре­ме кад им се учи­ни­ло да ће им сло­ве­нач­ка кај­кав­шти­на до­не­ти мно­го бо­га­ти­ји „род“ од оно­га ко­ји им је до­но­си­ла „до­ма­ћа ча­кав­

шти­на“, али су бр­зо схва­ти­ли да су им до­би­ци јед­на­ки, тј. ни­ка­кви, и окре­ну­ли се срп­ском је­зи­ку ле­пе­ћи пре­ко ње­га „сво­ју“ ети­ке­ту. Бу­ду­ћи, ме­ђу­тим, да ни­су зна­ли ни њу да пре­ле­пе, са­че­ка­ли су крај 19. ве­ка да им и тај по­сао оба­ве „ву­ков­ци“ И. Броз, Т. Ма­ре­тић и Ф. Иве­ко­вић и да их та­ко пре­ве­ду на срп­ски је­зик. Хр­ва­ти су, да­кле, пре­у­зе­ли срп­ски је­зик, не­ко вре­ме те­па­ли му као „хр­ват­ском“, по­сле не­ко­ли­ко де­це­ни­ја, по ко­му­ни­стич­ком на­ло­гу, на­крат­ко при­ста­ли да га зо­ву хр­ват­ско­срп­ски, а он­да опет про­ду­жи­ли да га ла­жно пред­ста­вља­ју као „хр­ват­ски“. И да се ди­че оним што су од Ср­ба пре­у­зе­ли за­бо­ра­вља­ју­ћи да су, ис­кљу­чу­ју­ћи се из срп­ско­га ет­нич­ког кор­пу­са, мо­гли од­не­ти са­мо ка­пу, га­ће и опан­ке, а је­зик (и све што уз је­зик иде) оста­ви­ти они­ма ко­ји су га ство­ри­ли и од­не­го­ва­ли. 

У том сми­слу ја­сно је да „срп­ско­хр­ват­ски је­зик“ мо­же по­сто­ја­ти као „тер­мин за не­во­љу“ ко­јим су Хр­ва­ти тра­жи­ли при­ли­ку да ту­ђи са­др­жај обе­ле­же „сво­јим име­ном“, а „ме­ђу­на­род­на сла­ви­сти­ка“ и тан­ка срп­ска па­мет (под­у­пр­та ко­му­ни­стич­ком си­лом) омо­гу­ћи­ли му да пре­тра­је и у вре­ме­ни­ма кад га ни­ко озби­љан ви­ше ни­је узи­мао у об­зир. Је­зик је да­тост ко­ја се не мо­же ла­ко са­го­ни­ти у ка­лу­пе пре­ма же­ља­ма оних ко­ји би да од ње­га не­ки део „од­се­ку“ или да из ње­га не­што „оску­бу“. За те по­сло­ве Хр­ва­ти су се кан­ди­до­ва­ли по­чет­ком про­шло­га ве­ка, „Бо­шња­ци“ – пре ко­ју де­це­ни­ју, а Цр­но­гор­ци – пре ко­ју го­ди­ну. И сви се над­ме­та­ли у то­ме ко ће увер­љи­ви­је и успе­шни­је ла­га­ти не во­де­ћи ра­чу­на о то­ме да су пре то­га сви они до ју­че би­ли Ср­би и сви го­во­ри­ли срп­ским је­зи­ком. Ако у том сми­слу од­би­је­мо Цр­но­гор­це ко­ји још ни­су сти­гли до фа­зе пи­сме­но­сти, мо­же­мо ре­ћи да је Ма­ре­тић оста­вио ди­рект­ну по­твр­ду да је (на)пи­сао гра­ма­ти­ку срп­ско­га је­зи­ка, а 10–15 го­ди­на пре ње­га „хер­це­го­вач­ки му­ха­ме­дан­ци“ на­пи­са­ли сво­јим ком­ши­ја­ма „Ла­ти­ни­ма“ да зна­ју „сво­је по­ре­кло ко­је ве­ћи­ном као и њи­хо­во по­ти­че од пра­во­слав­них пра­о­ца“и да зна­ју и то да је њи­хов „је­зик чи­сто срп­ски“, а да им ни­је ја­сно ка­кво се то „хр­ват­ско име“ у Бо­сни на­ме­ће кад се за ње­га „до оку­па­ци­је ов­ђе чу­ло ни­кад ни­је“. „Но­вим Хр­ва­ти­ма“ и „но­вим Бо­шња­ци­ма“ те по­је­ди­но­сти ни­је ле­по по­ми­ња­ти, као ни све оне ме­ђу њи­ма ко­ји још увек пам­те оно што је глав­ни­на њи­хо­вих су­на­род­ни­ка вр­ло успе­шно за­бо­ра­ви­ла (Ме­шу, ре­ци­мо, или Еми­ра – да дру­ге не по­ми­ње­мо).

Због то­га их ов­де, и јед­не и дру­ге (оне тре­ће и ов­де на­мер­но за­бо­ра­вљам), ва­ља под­се­ти­ти на то да сва­ка што­кав­ска реч ула­зи у кор­пус срп­ско­га је­зи­ка, па ме­ђу њи­ма, ре­ци­мо, и Го­спо­да Глем­ба­је­ви и По­вра­так Фи­ли­па Ла­ти­но­ви­ћа (а око Ба­ла­да Пе­три­це Ке­рем­пу­ха Хр­ва­ти тре­ба да се до­го­ва­ра­ју са Сло­вен­ци­ма). Ја­сно је, на­и­ме, да Хр­ва­ти Кр­ле­жу не сма­тра­ју „сво­јим пи­сцем“ (зна­ју да је по по­ре­клу био Цин­ца­рин и оже­њен Срп­ки­њом), а и да има друк­чи­ји трет­ман, то ни у че­му не би мо­гло про­ме­ни­ти ње­го­ву по­зи­ци­ју у књи­жев­но­сти на срп­ском је­зи­ку: он ће се та­мо на­ћи по­ред Ме­ше Се­ли­мо­ви­ћа и Скен­де­ра Ку­ле­но­ви­ћа (али и Ма­ка Ди­зда­ра иако је он у Хр­ват­ској за­тра­жио азил као „њи­хов пи­сац“). У том сми­слу ја­сно је да је и „од­бра­на срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка“ у Реч­ни­ку СА­НУ бе­сми­сле­на: све оно што је у Реч­ник укљу­че­но та­мо тре­ба да оста­не и је­ди­но што из ње­га тре­ба ис­кљу­чи­ти је­сте онај дру­ги део сло­же­ни­це на ње­го­вој ко­ри­ци и на ње­го­вом нул­том та­ба­ку.

При­ча о „БХС/БЦХС је­зи­ку“ као не­ка­квом „из­ра­зу по­сло­вич­не аме­рич­ке праг­ма­тич­но­сти“ пред­ста­вља увре­ду здра­ве па­ме­ти и о то­ме је је­дан ис­так­ну­ти европ­ски сла­ви­стич­ки тр­го­вац пре се­дам-осам го­ди­на из­ја­вио да они „пра­те по­ли­тич­ка до­га­ђа­ња“ и чим је „цр­но­гор­ски је­зик“ ушао у Ми­ја­тов Устав – за ње­га је исто­га ча­са отво­ре­на рав­но­прав­на ка­те­дра са они­ма на ко­ји­ма су се до­тад „сту­ди­ра­ли БХС је­зи­ци“, с обра­зло­же­њем да се ви­ше пла­ћа пре­во­ђе­ње „с че­ти­ри је­зи­ка не­го с три“ и ви­ше „на че­ти­ри је­зи­ка не­го на три“. Тај тр­го­вац, ме­ђу­тим, ни­је раз­ја­снио да ли то исто ва­жи и за не­мач­ки и аустриј­ски или за ен­гле­ски и аме­рич­ки – да дру­ге па­ра­ле­ле не по­ми­ње­мо.

Исти тр­го­вац, ме­ђу­тим, за­слу­жан је за фор­му­ли­са­ње и јед­не нео­бич­ни­је па­ра­ле­ле: кад је укљу­чио „цр­но­гор­ски је­зик“ у на­став­не пла­но­ве сво­јих сту­ди­ја, он је са­оп­штио да у Ки­ни по­сто­ји око 240 раз­ли­чи­тих ди­ја­ле­ка­та, од ко­јих би ма­кар 140, по кри­те­ри­ју ра­зу­мљи­во­сти, мо­гло има­ти и ста­тус је­зикâ, али да и по­ред све­га то­га, иако их има ма­ло ви­ше не­го свих на­ших „БЦХС на­ро­да“, Ки­не­зи зна­ју са­мо за је­дан ки­не­ски је­зик (онај ман­да­рин­ски) и не знам ка­ко је наш тр­го­вац ус­пео да „у ки­не­ску му­стру“ не уде­не сво­ја че­ти­ри „БЦХС је­зи­ка“? По­себ­но ако се зна да је Пар­ла­мен­тар­на скуп­шти­на Са­ве­та Евро­пе, пре ко­ју го­ди­ну, тра­жи­ла да се лин­гви­сти до­го­во­ре о то­ме ко­ли­ко има „срп­ских је­зи­ка“, а да ње­ним чи­нов­ни­ци­ма пре­пу­сте да од­ре­де ка­ко ће се зва­ти. 

Тој Скуп­шти­ни од­мах тре­ба ја­ви­ти да се не за­ма­ра: тај се је­зик је­ди­но мо­же зва­ти – срп­ски.

Про­фе­сор Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Но­вом Са­ду (у пен­зи­ји)