Аутор: Бошко Јакшић

Онај ко је порушио објекте у Херцеговачкој урушио је државу, посебно правну државу
Све подсећа на оне класичне сцене из филмова о Дивљем западу. Инвеститори са Источне обале покушавају да убеде дедицу да им за мале паре преда

имање које је на траси будуће железнице Санта Фе. Деда окрњеним зубима мирно грицка лулу од кукурузовине и одбија. Онда се за неколико дана, по налогу богатих бизнисмена, појаве двојица мрачних типова у црном, са опасаним револверима. Нема више деде. Пут је рашчишћен.

У домаћој изведби Дивљег запада не страда деда, већ 1.200 квадрата оронулих, бесправно подигнутих зграда у Савамали које се налазе на терену српске дике и поноса – „Београда на води”. Уместо револвераша, главна улога додељена је батинашима с црним фантомкама. Наоружани су бејзбол палицама и багерима.

Прво се чинило бизарним да и после толико времена не знамо ни ко су маскирани људи ни по чијем су налогу кренули у акцију под окриљем ноћи 25. априла. Уследило је организовано, хорски оркестрирано заташкавање београдске варијанте „Досијеа ’Икс’: Омерта”. Србија као земља отимачке фантастике.

Док је питања било довољно за сабрана дела, власт се људима подругљиво смејала у лице држећи се мантре „пустите полицију и правосудне органе да по налогу одуговлаче и заташкавају рушење док народ не заборави”.

Али, случај је „измакао контроли” и претворио се у прворазредни политички догађај пропраћен жустрином заосталом после постизборне размене оптужби. Људима скаче притисак и с пуним правом долазе до закључка да од њих неко прави будале. Ко?

Биће да су то исти они који се промптно похвале када брзином муње лише слободе неког мученика који је разбио окно на трафици да би се докопао паклице цигарета. А сада су тобоже немоћни да утврде одакле се појавило тридесетак фантомских рушитеља.

Премијер, који у прсте зна сва српска предузећа, путеве и школе, кога обавесте ако га је неко оплео на локалној радио-станици, понавља да није упознат. Зашто се није распитао? Нисам навикао да од Александра Вучића чујем да му „ништа није јасно”. После је разјаснио. Иза рушења не стоји држава, а ако неко стоји – „тај је комплетан идиот”. Не зато што је без објашњења и папира кренуо у рушење, већ само зато што је кренуо ноћу!Председнику Србије је и паметније да ћути да не би подсетио на његову бесправну градњу уз Саву коју нико и не помишља да руши. Министар унутрашњих послова опседнут је редовним активностима: одбраном шефа и баражном паљбом на опозицију.

Градоначелник Београда, регионални експерт за инвестициону градњу, изјављује да „није заинтересован” – пошто не жели да се меша у послове тужилаштва. Тужилаштво данима нико не позива да одради свој законски посао, а када је коначно ангажовано, оштећени грађани Савамале су тврдили да су многи докази већ уклоњени ревносним чишћењем које као да није могло да сачека.

Та громогласна званична тишина која мистериозно обавија случај, која грађане иритира и оправдано брине због толеранције безвлашћа, искључиво шкоди властима и институцијама.

Замишљам шта би било да неки људи под фантомкама дођу до седишта владе у Немањиној и испишу графите против, рецимо, премијера. Одред за рушење државе! Хитна конференција за штампу. Мобилизација пола полицијских снага. Министар војни нуди помоћ „Кобрама”. Дежурни медијски аналитичари форензичари научно би на основу графолошких испитивања тврдили да се по рукопису препознаје опозиција.

Заштитник грађана и повереник за информације од јавног значаја захтевали су да се утврди истина, али још једном се потврђује да власт на њих гледа као на икебану, нужно зло које смо, ето, морали институционално да устоличимо јер је то од нас – као потврду демократије – захтевала Европска унија.

Све се поприлично заоштрило откако је Саша Јанковић поводом „вандалске акције” открио транскрипте разговора у којима полицијска службеница каже да је наређење да се грађани обрате комуналној полицији стигло „из врха полиције”. Тако је посредно потврђено оно што се јавно прича по кућама, на улици, по ресторанима или канцеларијама: да је Савамала спроведена у координисаној акцији између државних и недржавних субјеката.

Премијера сигурно није изненадило што су се све политичке странке окупиле у захтеву да се хитно сазна истина и казне одговорни. Иако сматра да се „претерало”, понаша се као да га не додирују оптужбе опозиције о „државном криминалу” или да је он „аболирао хулигане”.

Биће да је поново потценио снагу јавног мњења и спремност мањег дела медија да не одустану од свакодневних питања. Организован је и први протест. „Њихове лажи смрде и зато им дајемо тоалет папир”, кажу организатори, који су ролнама гађали Скупштину града. Траже се оставке.

Како власт која се повремено жали да је тамо неко руши може да избегава да се огласи на рушење нечије имовине? Макар и бесправно подигнуте. Тога барем у Србији има напретек. Када ће схватити да овакве ствари, а не новинарски коментари, дестабилизују државу.

Није ово прилика за „промоцију неких”, како рече премијер. Ово је прилика за промоцију државе и њених институција. Прилика каквих је све мање. Онај ко је порушио објекте у Херцеговачкој урушио је државу, посебно правну државу какву власт, понавља, жели да гради. Уместо да брани државу права и закона, власт обичном свету који очекује одговоре нуди увредљиво неубедљива објашњења.

Вишедневно игнорисање захтева да се афера испита јесте чиста бахатост која не обећава ништа добро. Ни властима, ни нама. Институције система дужне су да грађане заштите од силеџија, ко год да их је упослио.

Ако се не покаже одлучна „политичка воља”, ако се све не испита до краја – и по цену да власти барем оставком жртвују неког од „мангупа” из својих редова – тешко да ће ме ико разуверити да је по Савамали вршљала подземна братија коју обично називамо „спрегом власти и организованог криминала”.

А могуће да опасно грешим. Зашто искључити могућност да је операцију „Савамала” смислила нека мрачна страна сила која, уз помоћ ангажованих домаћих плаћеника и уз логистичку подршку механизованог оруђа, покушава да дискредитује и дестабилизује читаву вертикалу српске политике – преко општине и града до републике.