Када је 1944. „Политика” поново почела да излази, у једном од првих бројева на првој страни, објавила је списак 104 стрељана Београђанина. Међу стрељанима били су главни уредник и сувласник Јован Тановић и најугледнији репортер и председник Пен клуба Григорије Божовић.

Један са тог списка је тек у „Политици” прочитао да је стрељан, па су га судије и пресудитељи накнадно пронашли и дотукли.

Иако се никада није до краја предала и заборавила да је новина, „Политика” се тек последње две деценије сетила зашто је основана и шта је објавила у свом првом уводнику пре 112 година.

То је било најуочљивије у време уредниковања Љиљане Смајловић која је објављивала критичке текстове независних интелектуалаца, да су се на једноумље навикнути и од слободе одвикнути читаоци сваки пут питали – да ли ће такве текстове читати и следећег дана.

За разлику од других независних гласила, „Политика” није била гласило секти и истомишљеника.

Неслагање с менаџментом и немоћ да сазна ко је власник „Политике”, Љиљана Смајловић је навела као разлог за своју оставку. Скупштина Политике се одавно не састаје, а непознати власник се не оглашава, па не знамо ко би ту оставку требало да прихвати.

Бојим се, да по обичају, нико не зна оно што сви знају. И то је оно што највише забрињава.

Браните „Политику” од невидљивих прстију и безименог мрака.
Матија Бећковић