У тишини с аустријске и ноншаланцији с руске стране, две земље су постигле споразум којим се 2017. проглашава руско-аустријском туристичком годином. Документ којим се постављају оквири за оживљавање туристичке сарадње и њено враћање на ниво из 2013. године потписан је прошле
среде у руској амбасади у Бечу.
Тај билатерални споразум, пун детаљних одредница о културним манифестацијама, спортским дестинацијама и туристичким империјалним мамцима, "нема везе са политичким санкцијама" (аустријска страна), већ "са односом међу људима" (руска страна).
Овакво образложење, које су у складном дипломатском плесу дале Елизабет Удолф-Штробл из аустријског министарства науке и економије и Аља Манилова из руског министарства културе, садржи, без трунке ироније с новинарске стране, задивљујуће зрно мудрости - да "политика" нема везе "са односом међу људима".
За све оне који, упркос зреле доби и даље верују да политика има везе с односом међу људима, ова констатација је страховито разочарање, вероватно слично оном када су им родитељи први пут рекли да Деда Мраз не постоји.
Политика дакле нема везе с односом међу људима, она само регулише однос међу људима. И то чини, ако се погледа развој европско-руских послова од проглашавања санкција Москви у марту 2014, на све већу штету, тако да ју је потребно на тренутак одгурнути у страну како би се "односи међу људима" нешто поправили.
Ако ништа друго, барем мало и скромно, тек толико да се Божић проведе у Бечу, за скијање скокне у Алпе, посети Еремитаж у Санкт Петерсбургу, или ужива у концерту у Московском конзерваторијуму.
Дајте да живимо!
Мерено туристичким билансима, где су Аустрија и Русија биле пре пролећа 2014? Или, ако ту слику обогатимо емотивном колоратуром јавности с обе стране, где су Аустрија и Русија биле пре Зимске олимпијаде у Сочију и Путинове изненадне посете "пријатељима спорта" у аустријској кући олимпијског села?
Владимир Путин (архивска фотографија)
Та разлика је неопходна кад се говори о јавној перцепцији санкција и моменту који је између Беча и Москве покренуо нови циклус политичких разочарења и освета.
На страни Аустрије то је био рефлекс политичког атавизма, историјски осећај да, мењали се режими и времена колико им воља, Беч остаје одговоран за добробит народа под бригом хабсбуршке монархије. А ту онда спадају и Украјинци.
Код Руса је то био рефлекс увређеног домаћина – да без обзира какав се низ атракција понудио у Сочију, то или није довољно, или је отето од природе, или је тип Потемкиновог села, или је хвалисаво, претерано и усмерено на јефтини публицитет, као, на пример, изненадни долазак руског председника на кувано вино и кобасице у аустријску олимпијску кућу у Сочију.
Шта је само Путин хтео да постигне тиме, збуњено се питала аустријска штампа те зиме.
Барем је одговор на то питање једноставан. Хтео је, наиме, оно исто што и Обама када су његова супруга и ћерке својевремено под великом медијском пажњом садиле поврће у дворишту Беле куће – да покаже како политика има везе са односом међу људима.
Гледано из европске визуре, пут од Сочија до санкција је био логичнији него пут од припајања Крима до санкција. Хтело се, могло се, пробало се, етички оправдало, државно-правно осигурало. Сад дај да видимо, како да људе поново доведемо заједно!
Све ће то Моцарт-кугле позлатити
Туристичка 2013. година била је за Аустрију златна што се тиче руских туриста. Близу 300.000 Руса је те године посетило туристичке магнете Беч и Салцбург, проводило Божић и Ускрс у аустријским хотелима, испијало силвестерски шампањац на Кохлмаркту, ишло на скијање у Салзамергут, или се бавило познатом спортском дисциплином "shop-till-you-drop".
Близу 300.000 Руса посетило Беч 2013. године
Само за поређење, да би се добио осећај шта за аустријанце значи синтагма "руски гост" - Аустрију је те године укупно посетило 5,8 милиона туриста. Тај број међутим обухвата и конгресни туризам, бизнис-путовања, интернационалне уметничке манифестације, као и кратке циљане шопинг туре, номаде на службеном путу, рекло би се.
"Руски гост" је међутим онај који долази на дуже и често, долази да се проведе, да види и да потроши (углавном) не питајући за цену. У две речи, добар гост.
Истовремено, "руски гост" је сензибилна душица и не воли кад се неко подсмева његовим националним маниризмима, како се понаша, облачи и којим језиком ког акцента се споразумева. Посебно не када се та врста маниризма укључи у политичку конструкцију "земље акутно опасних намера", што је управо политичко-медијски механизам на делу од увођења санкција Русији.
Док је Русија на Западу била доживљавана само као земја хронично опасних намера, туризам је цветао!
Од златне 2013, број руских туриста у Аустрији је рапидно падао. Најпре на 230.000 (2014.), па 160.000 (2015.), да би ове године могао завршити на 100.000. Како је на прес-конференцији после потписивања споразума у руској амбасади изјавила руска вицеминистарка културе Аља Манилова, број руских туриста у свим европским земљама (осим Италије где је порастао) пао је од 30 до 70 одсто.
Руси који не долазе су прокламовани политички идеал источне Европе, али истовремено ноћна мора аустријске туристичке привреде.
Истина, нису аустријски хотели и тур оператери (још) пали на просјачки штап. Ако ове три године нису долазили Руси, долазили су други, из земаља којима Аустрија није објавила санкције. Овде само мини-исечак са дугих листа туристичке статистике - 65.000 српских туриста је 2013. посетило Аустрију, ове године вероватно 75.000 Срба, плус 40.000 Хрвата.
Али, у перспективи, Аустрија зна да је ситуација са Русима који не долазе неодржива.
Најпре економски - ако нису ту, логика каже да су негде другде, у најгорем случају у Италији. Затим и политички - ако се моментум брутално пресечених веза између људи и култура настави, расцеп ће постати стандард, а сарадња изузетак.
И Москва би радо видела да број аустријских туриста у Русији расте са садашњег просека од 50.000 годишње. Економски разлози су јасни. Политики такође: Москва на тај начин тестира да ли је мрежа културних и људских односа, грађена са осталим европским нацијама од распада Совјетског Савеза, поузданија од оне политичке.
Политика шумом, туризам друмом
И зато су Беч и Москва, од почетка прошле године, радиле да билатералном договору који би подигао туристичке бројеве и приходе с обе стране, створио нове понуде, обогатио старе; укратко, донео економски раст и културни просперитет у атмосферу политичких и економских санкција.
Mосква би радо видела раст аустријских туриста
Док је уредно подржавао сваку шестомесечну траншу санкција против Русије, Беч је истовремено преговарао са Москвом о превладавању штета које те санкције остављају иза себе. Занимљива и ретка ситуација - док некога давиш, бринеш се да удобно седи на столици.
Стога је РТС на прес-конференцији у руској амбасади питао - да ли је договор о проглашавању 2017. руско-аустријском туристичком годином почетак краја режима санкција?
Апсолутно не, одговорила је потписница документа с аустријске стране, Елизабет Удолф-Штробл, водитељка Секције за туризам и историјске објекте у савезном Министарству науке и привреде.
Најпре, "зато што Аустрија није сама у режиму санкција", а затим и због тога што "туризам није политика, већ твори посебну независну област".
У помоћ јадној Удолф-Штробл ("Нисам у могућности да вам дам било какву изјаву о томе!") скршеној под теретом нелогичности читаве ситуације, стигла је у помоћ руска вицеминистарка културе Аља Манилова.
Како истиче Манилова "у туризму се ради о односу међу људима, а не о политици", "политика и туризам су две одвојене ствари", те треба помагати сваку ситуацију "у којој ће људи сретати у миру друге људе".
Руско-аустријски договор је апсолутно позитиван развој, можда заиста будући модел по коме би се санкције укидале, а да се не укину. Али оно што је ту заиста занимљиво је ситуација у којој представници владиних, дакле политичких институција par excellance, пред групом новинара бране и образлажу своју одлуку да "поправе односе међу људима".
Јесу ли то новинари криви за продужавање санкција?
Беле ноћи, црни дан
Заправо, и јесу, премда не нужно ти који су седели на прес-конференцији у питању. Али, читав медијски одјек, конкретно одсуство сваког медијског одјека, којим је аустријска штампа пропратила потписивање билатералног руско-аустријског споразума, добро показује лабилну смислену конструкцију противруских санкција.
Извештаји о догађају су штури, озбиљнији текстови непостојећи. АПА објављује текст који је добила од руске амбасаде, суво и информативно. Пресе користи необичну формулацију да је "руска доминистарка културе Манилова потписала споразум са једном представницом аустријског министарства привреде".
Осим тога, и тако искасапљен, извештај је могуће прочитати само у онлајн, али не и у штампаном издању - до тамо се догађај није пробио, испао је већ у квалификацијама.
Оно што се међутим пробило у принт-издање угледног конзервативног дневника Пресе, чак проминентно на другу страницу, одмах поред коментара за тај дан, била је најава нових санкција против Русије.
Пресе: "Нема само британски министар спољних послова проблем са Русијом. У читавој ЕУ врије. После пропасти примирја у Сирији од септембра, нових тешких напада на Алепо, као и неуспеху у доношењу резолуције о Сирији у Савету безбедности, у ЕУ је поново оживела дебата о томе како треба поступити са Кремљом у ратном модусу. Та дебата подсећа на разједињеност Европе пред лицем руске интервенције у Украјини, и расправи о томе, имају ли санкције уопште смисла. Иста аргументација сад се понавља: Да ли се дијалог са Москвом мора одржавати по сваку цену? Може ли Запад кроз претњу казном зауставити Кремљ? И тако су нове санкције постале актуелне."
У тексту се даље набрајају заговорници проширења санкција: најпре "влада у Паризу", затим шведска министарка спољних послова "у интервјуу Шпиглу онлајн", а у Немачкој ЦДУ политичари на савезном нивоу, "док су они у федералним јединицама против, као на пример Заксен и Заксен-Анхалт".
Какав поглед на свет открива тај мали исечак из новинског текста колегинице Јуте Сомербауер, објављен у листу Пресе, медијској икони у којој су некад објављивали Теодор Херцл, Артур Шницлер, Штефан Цвајг, или Карл Маркс?
Под један, да је "Кремљ" на ратној стази. Под два, да вође слободног света невољно, али без моралне алтернативе уствари, корачају према одлучујућем обрачуну с Русијом.
Под три, да вође слободног света овог пута не могу рачунати на подршку Пруса – њима је доста ратовања с Русима, они би сад с Москвом радије разговарали.
Ако ћемо већ ратовати с Москвом, било би добро пре тога серијом билатералних међудржавних уговора гарантовати слободан рад туристичком сектору. Тако би се осигурало да се евентуални преживели не враћају у разорена друштва, већ директно у туристичке аранжмане.
Извор: РТС
Аутор:
Весна Кнежевић, дописница РТС из Беча
