Не знам сјећате ли се првих хрватских демократских избора? Било је то пред двадесет и пет година, али ја Туђмана на Корзу никад заборавити нећу. Урлао је како је "ово" Хрватска, и како ће остати Хрватска и како ћемо, алелуја, алулуја, бити "своји на своме". Његова цура, покојна Нела Ержишник, зорно нам је показала како смо на путу да убијемо "црвене врагове". Ухватила се за међуножје и урликнула нама испод бине: "Ни овдје више нисам црвена."

Схватили смо поруку. Најдража Титова забављачица рашчистила је са црвеним врагом, што се чека?

Кренули смо на челу са Хадезеом у рат против црвених и завили земљу у црвено. Како је тих година било једноставно живјети. Знаш пут до слободе, уби, уби, Србина, знаш циљ, чиста Хрватска. И би тако. Очистисмо Хрватску од Срба, тада се није много гледало тко је четник, тко је Србин, сваки Живорад био је непријатељ, осим она два тада мала Живорада који су били Туђманови унуци, сви су остали Живоради били мета. Побисмо их, наравно у самообрани, отјерасмо их, ово је Хрватска, постадосмо чисти, најзад своји на своме.

И ево нас данас. Имамо свога у својој. Очистише нас до кости. Голе хрватске гузице бљеште. Титов режисер Антун Врдољак данас снима филм о херојском добу кад смо се за ово борили. И он је изгубио менструацију кад се на хоризонту указао ХДЗ. Тодорић Млађи, у Титово доба успјешни трговац црвеним каранфилима, одавно се одрекао црвених. Кад хадезеовска влада донесе Закон Тодорић умочит ће нас у катран. Црно је њихова боја. Сви у овој земљи смију цркнути осим Тодорића и екипе који једини немају свога у својој. Држе га у нашој.

О, како је било красно и прекрасно кад су се Хрватском ваљале хорде четника. Неки су били стари седам, неки седамдесет и седам али смо, ми Хрвати,ми Хрвати, знали коме треба спрашити хрватски метак у четничко чело. Данас нас све тако збуњује. Министар здравства Кујунџић поручује нам како један поп вриједи више него двадесет лијечника. Господин је био јасан. Нама, обичним људима, један поп више вриједи него двадесет лијечника јер ми нормалним путем не можемо доћи ни до једног лијечника. Попови су наши највећи пријатељи. Сретницима завијају на хрватским гробовима, а они који ступају у колони бога моле да их драги Бог узме к себи. Јебеш докторе, јебеш лијечење, јебеш живот, смрт нам треба, смрт хоћемо, спас хоћемо, ово је Хрватска!

И послушао нас је онај горе. Умиремо више него икад, од глади, демокрације, мира и лијечења алелујом. Јесмо ли то заслужили? Пред само двадесет и пет година знали смо тко нам је непријатељ, побједисмо, освојисмо слободу, стровалисмо се у демокрацију и сад нас удави и побједа и слобода и демокрација? Зашто смо незадовољни? Што смо ми онима који нас воде?

Ми смо њима четници. Кад се ратује против четника сва су средства дозвољена. Дављење оврхама, морење глађу, хладноћом, кредитима, незапосленошћу, лијечење молитвом, дерање коже, турање њиховог у гузицу нашу. Како су прошли четници стари од седам до седамдесет и седам година у рату за нашу слободу? Ето видите. То ми данас, стари од седам до сто седам година, пролазимо у њиховом рату за њихову слободу.

Не бунимо се. Напротив, осјећамо се кривима кад пожелимо сложити балване у центру Загреба. Слагање балвана није било пристојно онда, није то ни данас. Знамо да се не зовемо Живорад, а ипак они мисле да смо четници. Чекамо да прогледају, да нас препознају. У међувремену, све наше депресије, све наше несреће, све наше јалове наде лијече црквена звона, а попови нас шкропе светом водом док мирно у хрватским дрвеним хаљама чекамо да нас положе у хрватску груду.

О, како тужно, о, како претужно, они не знају, зашто они не знају, како то да они не знају, ми се не зовемо Живорад. Ми смо Хрвати!

У томе и јест проблем.

Извор: rudan.info